Млади млади песник Лазар Букумировић

Лазар Букумировић, Уџбеник свакодневице, Матица српска, Нови Сад 2021.

Израз млади песник готово да је изгубио значење; сведоци смо тога да тако називају ствараоце средњег доба, па чак и старије. Поставља се питање има ли човек пре тридесет право да се бави поезијом? Двадесетогодишњи Лазар Букумировић каже — да.  Своју песничку књигу, објављену у оквиру едиције Прва књига Матице српске, Букумировић обликује у споју традиције неосимболизма и савремених трендова поезије с друштвених мрежа. Ова комбинација наговештена је већ у наслову Уџбеник свакодневице, у којем се спајају две несродне лексеме — уџбеник, који се јавља као оличење човекове тежње ка систематизацији и формализацији знања, али и источник непоетских лексема позајмљених из филозофије и друштвених наука, и свакодневица, оличење елемента личног и веза са данас популарном исповедном поезијом, која у симплицистичком кључу говори о песниковом интимном животу. Дијалектички однос двају елемента представља централну нит Букумировићеве поезије.

Лазар Букумировић
Лазар Букумировић, фото: Бранко Лучић

Књигу отвара песма прикладног назива Буђење — њиме, наравно, отпочиње дан. Песник уводи један од својих омиљених мотива, време („време“, „тренутак“, „дан“, „вечност“, „ови сати“, при чему се прва реч понавља три пута). Опсесија темпоралношћу и покушај да се разреши мистерија времена гласно је прокламован, а буђење се даје само као једна координата у сложеном ткању простор-времена. Па ипак, ова пролошка песма мора деловати наивно; њено бављење сложеним филозофским питањем тек је декларативно, односно, настаје као привид изазван бројним речима које упућује на време, а које смо горе навели. Стих „Аксиома је искрена само онолико колико је филозоф стваран“ јавља се као миљковићевска аподиктичка прокламација лишена значења и први од бројних момената уџбеничке декларативности, а насупрот томе налази се стварносни опис буђења „под бледом светлошћу догореле сијалице“. У судару ова два елемента назиремо основну унутрашњу напетост Уџбеника — измеђупсеудофилозофске апстракције и чулног доживљаја, претежно на штету овог другог.

Прва целина, односно, лекција, Дневник пушача, наставља да се бави темом времена, за чију се мерну јединицу узимају — цигарете. Тринаест цигарета преламају дан на делове, измештајући га ван домашаја конвенционалног рачунања времена. У никонтинским испарењима осам песама видљиви су пре свега трагови средњошколске наивности, фасциниране замишљеном сликом уметничког живота, „уз кафу у тишини“, „у првој јутарњој усамљености“, уз „излизане реченице / флоскуле и општа места“, „до још једног погледа на небо“. Друга целина, Хороскоп, прва је у којој се Букумировићев несумњиви таленат очигледно испољава. Фатум темпоралности у њој се реализује преко концепта хороскопа, који точак године дели на дванаест паока који одређују људску судбину. На тај начин, Букумировић своју опсесију још једном претвара у композициони принцип.

Уџбеник свакодневницеИздвајамо песму Бик која својим бављењем концептом простора уноси контрапункт. У њој је „свакодневном осећају изгубљености карта […] само подсмех […] због непостојања простора у који изнова залутамо“. Стварањем слике нематеријалног и утварног, а опет бескрајног и свеобухватног простора, песник је обликовао оригиналну и упечатљиву визију у којој је успешно спроведено апстраховање света од материјалности и његова сублимација. Друге зодијачке песме нису на истом нивоу, и повремено као да се назире ауторски напор изазван потребом да се за сваки знак сачини песма. Упркос својим манама, ова целина представља значај помак у односу на Дневник пушача, и сведочи о значајном напретку Лазара Букумировића (што и не чуди с обзиром на то да је, према речима аутора, Дневник… настао пре свих других делова Уџбеника).

Трећа целина, Лазареви дани, позива се на библијску причу о Лазару из Витаније, који је четири дана провео мртав пре него што га је Исус оживео; та четири дана постају четири песме, најбоље које је млади млади песник засад написао. Као главни разлог за то издвојили бисмо то што је у њима елемент чулног доживљаја надјачао псеудофилозофску спекулацију, тако да је приказ заустављеног времена из перспективе мртвог наратора измештен ван домена апстракције и отеловљен. Емотивни доживљај потискује букумировићевску пренаглашену церебралност, посебно у Трећем дану, у којем се мртав Лазар присећа живота: „Мислио сам да сам могао још нешто да учиним пре краја […] волео бих да поново осетим земљу и додирнем ветар“. Присутни су барокни елементи („огледало је морало остати жељно одраза“), али и позивање на народну традицију и њен доживљај посмртне егзистенције.

Резиме, као наредна целина, по први пут доноси низ песама које нису организоване према некој мерној јединици за време. Ова одлука је по нашем мишљењу веома успела, и показује развијену композициону свест. Прва песма, Лекције, представља поетички кључ за тумачење преосталих:

„Из биологије — Поезија је болест“ (Хербаријум)

„Из историје — Све се ово већ обистинило“ (Клеопатрина смрт)

„Из филозофије — Питања немају одговоре“ (Кинтсуги)

„Из астрономије — Центар не постоји“ (Коперник, рушитељ Вавилонске куле)

„Из географије — Ветрови дувају заувек“ (торнадо)

„Из поезије — Знање је сувишно, поверујмо у привид чуда“ (Девети мртви песник).

Ефекат разноврсности и зачудности уноси свежину, а овај трен се наставља и у Прилогу: фотографије, следећој целини. У њој, први пут након Бика, Букумировић поред проблема темпоралности истражује и проблем спацијалности; овај однос као да одражава однос Набоковљевих романа Ада или страст и Погледај арлекине!. Набокова спомињемо управо због чињенице да је његова Ада вероватно један од најуспелијих обрада проблема времена у књижевности, док Арлекини чине контрапункт и својеврсну пародију; чини се да је Букумировић био свестан овог односа, чему у прилог иде стих из Буђења у коме се тврди како су „ове речи / прах са лептировог крила заспалог у паучини“, што је значајан мотив Аде.

Лазар Букумировић
Лазар Букумировић, фото: Бранко Лучић

Вреди споменути да Фотографије уносе значајну дозу биографизма, чиме се приближавају поезији са друштвених мрежа. Ово је најочитије у песми Фотографија фотографа: „живим / оквирно од 2001. од једанаестог јуна од / др драгише мишовића 205 у чачку / до бреснице бб сада седам хиљада двеста један дан“, итд. Насупрот томе јавља се целина Вежбање: писма, у којој песник највећма проговара као епигон Бранка Миљковића, што и отворено признаје стихом „Ја последњи пронађем росу“ (одговор на Узалуд је будим и стих „треба ићи до краја света и наћи росу на трави“). У питању је аутоиронични коментар и исказивање свести о томе је угледање на Миљковића део већ превазиђеног тренда у српској поезији. Писма су, у том смислу, љубавно писмо неосимболизму и значајан контраст Фотографијама. Ова два циклуса отеловљују већ поменуте принципе свакодневице/чулног доживљаја наспрам уџбеника/псеудофилозофске апстракције, и треба их читати заједно, како би се стекла свест о поларности поезије Лазара Букумировића.

Последња целина За оне који желе да знају више: сваконоћница је најразнороднија, а песме у њој напуштају устаљена правила графичког уређења. Та чињеница, као и позивање на део уџбеника који доноси занимљиве чињенице које се надовезују на градиво, али нису део онога што се мора учити, већ само додатак, говори нам да је ноћ издвојена из нормалног протока времена, и да јој је дат посебан статус. Тиме се завршава Букумировићево испитивање времена, које је почело приказом дана као низа пуш-пауза, да би се наставило усудом хороскопа и доживело врхунац у заустављеном временом које наступа након смрти. Круг се затвара, а песма Андромеда — запис сна, поставља питање — „Зар није утешно помислити / да ћу некад завршити потрагу“. Али, завршетка нема док се Буђење понавља, а чак ни смрт није крај, иако је „неизневерена извесност и апсолутна пећинска тишина“. Ово се може протумачити и као својеврстан мета-коментар: и Уџбеник свакодневице траје докле год се чита, из дана у дан. Ова песничка књига то и заслужује; без обзира на њене мане, од којих треба издвојити претерану апстрактност, одређену дозу епигонства, наивност у референцама и недорађеност неких песама, у питању је хвале вредно обећање да ће Букумировић израсти у великог песника.

Аутор: Милош Михаиловић 

Scroll To Top