Лазар Букумировић између свакодневног и песничког

Лазар Букумировић (рођ. 2001) студент је на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду и уређује поезију на Поенти. Објавио је песничку књигу Уџбеник свакодневнице (2021) у издању Матице српске, а у оквиру едиције Прва књига. Пише поезију, књижевну критику и есеје. У КУЛТ-у можете читати приказ књиге Уџбеник свакодневицеа у овој прилици можете прочитати разговор са Лазаром Букумировићем.

Шта за твоју душу значи поезија? Шта поезија буди у човеку? Које је њено место у свету данас?

Поезија је несумњиво мој начин постојања. Све чешће, готово непрестано, ловим себе како поетизујем све што прође кроз моју свест. Схватио сам то, чини ми се, најдиректније када сам читао збирку Ирене Плаовић и када сам наишао на стихове: „Није ни чудо што ништа не могу да нађем што није / Једном већ било песма“. И заиста, све је било/јесте/биће песма, и ја, и моја свест, и моја душа. Она у човеку буди, дакле не ствара, оно што сме бити пробуђено. Сећам се једног од формативних тренутака, када сам први пут читао Миљковића у другој години гимназије и када после песме Проветравање песме дословно нисам могао да заспим. Поезија је тада најинтензивније у мени пробудила мене самог. Осетио сам, а можда то и сада ретроактивно осећам у прошлости, да је тада настао мали, али непремостив јаз између свакодневног и песничког Лазара. Сада река која две обала раздваја постаје копно и ја постајем једно биће. Што се тиче места поезије у свету, свет је једна велика песма. Но, претпостављајући да циљаш на њен статус у колективу, рекао бих да она губи (што и није лоше) контакт са публиком. Чини ми се све тачнијом она опаска да постоји више писаца него читалаца. И то је легитимно. Поезија је процес обликовања самог себе самим собом зарад самог себе. Ако дође до препознавања, то је нужно радосно. То значи да постоји још пробуђених душа.

Да ли себе сматраш младим песником? Шта за тебе значи „поезија младих“? Да ли, када је реч о поезији, категорије попут „старо“, „младо“, ново“ и сл. имају смисла?

Себе сматрам пре песником младости него младим песником, јер године пролазе, али разиграност и раздраганост остају. Мислим да свој однос према тим одредницама најбоље објашњавам циклусом Како замишљам Атос, где се иронично од младости опраштам приликом свог двадесетог рођендана, само да бих на крају младост у себи овековечио. Што се другог, односно трећег дела питања тиче, недавно сам читао најновију збирку већ не сувише младог Симона Грабовца и има у њој песама које може само зрео човек да напише, али има и оних које су светлуцаве и трепериве, као да их је заљубљени тинејџер писао. Дивим се људима који су свежи и весели, а који пишу вечне стихове.

Лазар Букумировић (ФОТО: Бранко Лучић)
Лазар Букумировић (ФОТО: Бранко Лучић)

Које би српске песнике препоручио као врхунске?

Ово је можда најтеже питање са којим се често сусрећем. Мени је Лалић песнички поочим; он је кумовао мом досадањем писању. Први омиљени песник био ми је Црњански и он се са мог песничког олтара никада није померио. Ламент над Београдом ми је можда и омиљена песма написана нашим дивним језиком. Миљковића, иако је велики, сам преболео. Он је сјајан, али није савршен, не знам да ли је врхунски. Од оних који су мање утицали на мене, а које несумњиво сматрам врхунским су Настасијевић и Попа (са којим се често рвем у својим мислима). Све више волим и Раичковића. Ако убрајамо и стару српску књижевност, деспот Стефан је Словом љубве заслужио да буде побројан. Од савременијих песника издвојио бих најпре Сашу Јеленковића, Драгана Јовановића Данилова, Војислава Карановића, Дејана Алексића, Ану Ристовић и (сасвим објективно) Ирену Плаовић. Списак је наравно знатно дужи што више размишљам о њему.

Који су песници на тебе оставили трага?

То је првенствено био Миљковић. Због њега сам почео озбиљно да пишем. Затим је то био Лалић. Он ме је научио да је свет вечан и да је све лепота. После је то био Данилов. Од њега сам научио да је поезија у сваком времену жива. Од страних песника, истакао бих Лорку. Он ми је показао да је поезија свуда и увек. Сада са шпанског преводим (ускоро би требало да пошаљем на Међутим) једну уругвајску песникињу, Идеу Виларињу. Она ме је уверила да поезија није академска, него животна дисциплина. Заправо, поуздано могу рећи да сам од свакога нешто научио и да је свако на тренутак заискрио на мом песничком небу. Неки су остали дужи, неки су брзо прошли, неки су се враћали као комете. Једино је Лалић био и остао Сунце.

Да ли је нека песничка књига вредна да се назове прекретничким песничким догађајем?

Несумњиво. Размишљао сам о томе када сам и ја објавио књигу. У нашој књижевности само су две-три такве прекретничке књиге: Лирика Итаке  и Кора  заједно са 87 песама. Не знам шта би сада нека збирка морала изазвати на књижевној сцени да би се с правом назвала прекретничком. Живимо у полифоном времену и тешко да би се једна књига могла толико читати и имати толико утицаја да би се поезија делила на пре и после ње.

Да ли књижевни критичари довољно прате, адекватно описују и, најпосле, успевају да подстакну својим текстовима на читање песничких књига?

Критичари довољно прате све, на срећу или на жалост аутора и публике. Критика је готово у потпуности академска. Немали је број оних који своје комплексе испољавају на туђим песмама, успевајући да на бар пет страна текста кажу апсолутно ништа. Са друге стране, читаоци који се не баве академски књижевношћу готово да критику и не читају. За то су обе стране подједнако криве. Добар критичар био би онај који се више води сензибилитетом него уџбеницима из теорије. Он несумњиво може подстаћи на читање.

Уџбеник свакодневнице - Лазар Букумировић
Лазар Букумировић – Уџбеник свакодневнице

Омиљена песма и зашто баш та? Или зашто не ниједна?

Дозволићеш ми да издвојим више.

Ламент над Београдом – можда због стихова „што ми кажу да нису звери, да нису криви, / да им живот баш ништа није дао“. Можда због своје колосалности. Можда због своје опроштајне тематике. Можда због нечег неизговоривог.

Римска елегија и Фрагмент Ивана В. Лалић – То су песме које доказују да се лепота не може уништити.

Проветравање песме Бранка Миљковића – Због потреса који је у мени изазвала.

Оригами (моја песма) – Једна од ретких или једина моја песма у којој се нисам плашио ничега, а управо је из највећег могућег страха, страха од губитка, настала. Тада сам себи дозволио да не будем ни студент књижевности, ни марљиви читалац, нити било шта више од песника. Било је то нестварно искуство које покушавам да поновим, али још увек без успеха. Но, читав је живот, и младост, и још једна младост, и још једна младост, преда мном.

Разговор водила: Јелена Марићевић Балаћ

Scroll To Top