Квадрати Београда из објектива Зорана Рашића

Зоран Рашић је апсолвент Фотографије и камере, учесник неколико групних изложби и аутор неколико уметничких пројеката. Упознаје нас са својим пројектом “Squares of Belgrade” и за читаоце КУЛТ-а открива како је почео да се бави фотографијом, шта је за њега предуслов лепоте и како посматра неизбежан проток времена.

К: Сада си апсолвент на катедри Фотографије и камере на Академији уметности у Београду. Како ти изгледају почеци на одсеку из ове перспективе? Да ли си од студија добио више од очекиваног или су, пак, неке илузије срушене?
З.Р: Од студија сам добио више од очекиваног, од факултета, мало мање. Помагали су ми неки јако добри људи, па се испоставило да има неког напретка.

К: Како си решио да ће фотографија да буде твој позив?
З.Р: Не знам ни како сам дошао на ту идеју, али сам стално носио неки фотоапарат, фоткао шта сам стигао, радио у фотошопу, практично сам се играо, и у тој игри се ваљда и десило то. 

К: Један од твојих пројеката “Squares of Belgrade”, који ће читаоци моћи да виде, представља серију од десет фотографија, од којих је свака колаж од девет квадратних објеката на простору Београда. Како си добио идеју за овај пројекат?
З.Р: Већ одавно размишљам о квадрату као формату, а прву сам фотку направио случајно, нисам ни знао шта правим. Лутао сам по граду (сећам се да сам журио негде) и угледам неке испуцале прозоре на које пада неко лепо бочно светло. Уфоткам један прозор, други ми се свиди још више, снимим други, трећи, и тако направим неких петнаестак фотографија. Одем кући, кренем да селектујем фотке, одаберем девет, и тек тад видим да се добро уклапају као колаж. 

К: Овај серијал одише традицијом, духом прошлог времена и променама које то време носи са собом. Колико за тебе овакав приступ стварности представља дивљење лепоти несавршености, а колико критику друштва због истрошености и небриге за живима и мртвима?
З.Р: Небрига је оно што прави лепоту (макар у овом пројекту). Да нема небриге, ја не бих могао да се дивим несавршеностима, јер би онда све било савршено. Тако да ово није критика друштву, у ствари ја не желим да то буде критика, јер није оно ништа лоше урадило. Пропадање је природна ствар, и ништа не можемо урадити да то зауставимо, и кад то схватимо, схватићемо и да ми сами имамо рок трајања, и то нас покрећемо да урадимо, видимо и осетимо нешто лепо и добро. 

К: Свака ова фотографија понаособ је састављена од девет минијатура. Учествовао си и на 12. Међународном бијеналу уметности минијатуре који се сваке године одржава у Горњем Милановцу. Да ли је минијатура нешто што те посебно привлачи или би истакао неке друге форме које су теби битне?
З.Р: Не, свака фотографија има свој, прави формат, само је изазов пронаћи га. Некад мислим да ће ми фотка изгледати добро на неком малом формату, а вероватно заслужује неки огроман формат. Овај пројекат заслужује то. За неку изложбу сам бирао једну од фотографија из овог пројекта и формат је био 1м x 1м и то изгледа како треба. Тако да ово није минијатура, веће је свакако. 

К: Давид Албахари у свом роману Цинк каже: “Писање је, наиме, откривање, филм пресликава, фотографија хвата птицу у лету, а писање је сам лет. Ако тога нема, писање је губљење времена.” Шта је по твом мишљењу неопходно да фотограф носи у себи да фотографисање не би било губљење времена?
З.Р: Време пролази, природна ствар. Нема помагала, свакако је губљење времена. Осим ако не радиш нешто што те чини срећним. Време ће и даље бити изгубљено, али нећемо жалити за њим. Дивићемо му се, јер оно прави пукотине у бетону, и боре на лицу, па можда и неко направи серију фотографија на ту тему. 

К: Да ли се дешава да не можеш да ухватиш птицу у лету? Како се бориш са тим?
З.Р: Дешава се, да. Пропустиш тај одлучујући тренутак, и знаш да се неће десити више никад, али ипак сачекам, јер фотографија коју сам видео заслужује пет минута, да превише оптимистично чекам да се поново деси. А онда сачекам неку другу птицу. 

К: Имајући у виду колико је труда потребно да би се створила савршена фотографија, реци нам шта мислиш о устаљеном непоштовању великог броја људи када је реч о ауторским правима. Чини се да вам друштвене мреже не чине велику услугу.
З.Р: Друштвене мреже су добре. Добијеш повратну информацију шта се људима свиђа, а шта не. А и тамо можеш да нађеш свакаве уметнике, а највише фотографе које раде јако добре и занимљиве ствари. Када би чекали њихове изложбе, поготову у Србији, превише би времена прошло. 

К: Где непогрешиво налазиш инспирацију? У људима, предметима, колориту, симетрији (заступљеној у наведеним фотографијама) или нечему другом?
З.Р: Немам појма, ваљда у себи. Мало је чудно, али највише у својим фотографијама. Када гледам неке старе фотке, понекад видим нешто добро, што мало променим, побољшам, па настане нова серија од тога, обично нешто о чему сам већ размишљао, па га тад употребим у свом раду. А та размишљања су покупљена негде уз пут, кроз неку уметност, фотографије, филозофије и ко зна где још. 

К: Које су ти тренутне преокупације и планови за скорију будућност?
З.Р:Тренутно радим на серији портрета, тако да сте сви из редакције позвани на фоткање, а и читаоци исто. 

Фото: Зоран Рашић (zoran.rasic@hotmail.com)
Разговор водила: Мина Кулић

Scroll To Top