Дневник гледања: Родољупци

Вашарски родољупци или „опа бато“

 (четвртак, 12. април)

На премијерно извођење Стеријиних Родољубаца у режији Радоја Чупића (Српско народно позориште) кренула сам, верујем као и многи, са једним питањем: да ли Родољупци могу бити актуелнији, тј. да ли има потребе Родољупце актуелизовати? Редитељски рукопис Радоја Чупића препознатљив је, темељан и мени близак, те сам очекивала одговор. Очекивала сам и добила. Велики је ово изазов, превасходно редитељски – још је Бодлер у поезији тежио за нечим новим, а та потрага за новим у старом комаду – присутна је у позоришту и све чешће је све више „новог“ (сада под знацима навода), а све мање драмског текста, добре глуме и књижевности. У овом случају, то није тако. Иако је на сцени СНП-а овај текст извођен шест пута (први пут у режији Добрице Милутиновића, а последњи у режији Соње Вукићевић), након Урбанове режије овог Стеријиног текста (Народно позориште, Београд), коначно сам се сусрела са Смрдићем, Зеленићком, Гавриловићем и другим. Сви они, тј. специфичан колектив као главни лик стоји као антитеза Гавриловићу – донкихотовском борцу за праведност, истину и људскост. Није ли то нешто што је актуелно? Такозвани „прелетачи“ који заборављају завет прошлости, отаџбине и народа. Заборављају своја уверења од јуче, те се упуштају у битке, под изговором да су „непартијске“ и да кокарда није важна, важно је оно што је срцу блиско. Познато?

То је тема која је постала смешна. Оперета у вашарском окриљу (природно окружење за све те „родољупце“), док јашу коња (или свињу) на вртешци, час су Маџари, час Срби, а час је аустријски човек – „наш“ човек. Својеврсна гротеска са фарсичним елементима, са повременим лошим певањем (јер не може увек бити soundtrack for life доброг квалитета), док су изнад њих не заставе – већ дресови, као да су народи симболично подељени у одбојкашке или (не дај боже) фудбалске тимове. Кажем – не дај боже – јер би онда дошло до мешања играча, тј. народности – и онда не би било упитно да ли су Андраш Урбан, Ласло Вегел и Валентин Венцел – на списку за „одстрел“ или капитени тог једног заједничког тима (чије се боје не знају). Буздован и сабља су кобасица и ракија, носе се две кокарде (за свет, и уз срце), а сонгови (Јелена Чупић) за разлику од брехтијанског оштрог крика који је све присутнији у данашњем позоришту – постаје део оперетског жанра.

Родољупци, режија Радоје Чупић. Фото: Српско народно позориште

Колективна игра apriori и изостанак психологизације ликова (сем Гавриловића) у неким тренуцима другачије делује. Александар Гајин својом дикцијом, дијалектима и маестралном глумом препознао је и приказао променљиву личност Шербулића, уколико о Личности може бити речи, те се та улога истиче као водећа (у режији С. Вукићевић био је Нађ Пал). Занесеним паролашким пропагандним дијалозима Зеленићка (Јована Балашевић) и Лепршић (Иван Ђурић) делују уверљиво, а Гавриловић (Марко Марковић, коначно у СНП-у), иако усамљен у нечему што би требало да буде свепрожимајућа истина, делује снажно и одлучно. Око стола и око хране (присетимо се само Чупићеве Малограђанске свадбе) окупљају се и Жутилов (Милан Ковачевић), Смрдић (Милован Филиповић), Малчика (Даница Грубачки), Нанчика (Гордана Каменаровић) и Нађ Пал (Радоје Чупић). Комично произилази из драмског текста Стеријиног комада, из енергије језика, из ситуација у којима се све више разобличује морал целог друштва и времена. Ако је веровати Бергсону, а верујемо, комедија је, заправо, „једна игра, игра која имитира живот“. А овај Стеријин комад у много чему је близак животу у Новом Саду, због очигледних историјских и друштвених околности, језика и поднебља.

Када је о актуелности реч, ту је редитељ Чупић подарио (између осталог) нешто ново – музика је стара. Асоцијативним низањем народних и староградских песама уз Стеријине речи (па и преплитање Стерије и народних песама), успео је да укаже на једну ствар – за све ове године од Стерије до данас – ми се нисмо променили – променила се музика. Доста, за почетак. Још нешто више од месец дана до 63. Стеријиног позорја – а Стерија никад актуелнији! Ако се и некада учини да нам је актуелности доста, размислимо мало боље – променимо кокарду (или не?) – и онда ћемо схватити да се од актуелности из 1848. не може (и не треба?) побећи!

Ауторка: Милена Кулић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *