TRAMVAJ ZVANI ŽELJA ILI NEOPRANI GROZD

Predstava Tramvaj zvani želja svoje prvo izvođenje ove pozorišne sezone imala je 31. oktobra u bioskopu Jugoslavija u Vrbasu, u gradu u kojem godinama profesionalno pozorište ne postoji. U gradu u kojem je publika iskreno željna pozorišnog događaja, reči i umetnosti, što pokazuju puna sala i komentari publike, koji su bez izuzetka bili pozitivni. Pred publikom u Vrbasu prikazan je komad Tenesi Vilijamsa Tramvaj zvani želja (A Street Car Named Desire), sa kojim se hrabro i bez propusta suočio Stefan Vukić, demijurg-reditelj ove pozorišne predstave, koji je svojim rediteljskim nijansiranjem stvorio jednu celovitu i kompaktnu celinu, u kojoj je svaki segment na svom mestu. Ovo je, istovremeno, i rediteljski prvenac Stefana Vukića, mladog i uspešnog glumca već poznatog novosadskoj publici iz predstava kao što su  „Sakati Bili sa Inišmana“, „Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo ostali“.

Upustio se u istraživanje i domišljavanje sa željom da raspetlja splet simbolike i jačine ovog teksta kojim su se pre njega bavili, između ostalih, Elija Kazan (1951) i nama najbliži Stefan Sablić (2015). Upustio se u ovaj pozorišni izazov i načinio podvig! Pokazao je hrabrost i smelost, jer je u ovom komadu prikazao one scene pred kojima su poklekli u filmskoj industriji – kao što je aluzija na homoseksualnost u jednoj od priča junakinja. Ovim zahtevnim i veoma uspešnim projektom deset mladih glumaca „smelo se prepustilo vožnji ovog tramvaja“ i postigli su uspeh, koji je do ovog trenutka bio nezamisliv i skoro nemoguć – uneli su Promenu u jedan grad. Na velika vrata i sa velikim odjekom.

Ova predstava kao pozorišni događaj izdvaja pristup reditelja tematici, bavljenje ljudskim životom kakav jeste – kao neraskidivi i prirodni splet melodrame, tragedije i komedije, smešten u jednom stanu u ulici Rajska polja, u Nju Orleansu. 13095963_1707031786218453_4752367679071579563_nScenografkinje Marija Mandić i Irena Hadži-Đorđević svojim jednostavnim i efektnim rešenjima, postavili su simultanu scenu, sa višestrukim mogućnostima, koje su iskorišćene maksimalno, pokazujući da pravo pozorište može da se stvori i u bioskopskoj sali, samo ako se želi. Dve prostorije u zgradi, u siromašnom delu grada, na sceni imaju izvesnu draž ozoglašenosti, ali i svojevrsnu toplinu doma, osvetljenu i toplu. Tri slike na zidu, dve sijalice, gole (!) i jarke, krevet sa plavim (!) prekrivačem i crvena zavesa kao međa – mesto gde se odigrava skoro cela dramska radnja. Samo bi Edgar Alan Po, kako uzvikuje junakinja predstave u jednom trenutku, mogao da opiše ovakav prostor. Precizan i istinit dekor i verodostojni kostimi, skoro naturalistički, omogućili su glumcima da igraju istinito, kao u stvarnosti. Scenografija, bez sumnje, utiče na glumca koji tumači lik onako kako sredina utiče na svakog čoveka pojedinačno, ili kako Emil Zola ističe „precizan dekor u pozorištu ima istu funkciju kao opis u romanima“.

U takvom prostoru iskomponovana je i dovedena do savršeno isklesanog teatarskog izraza  priča Tenesi Vilijamsa koja se bavi večitim i neiscrpnim temama – nasiljem u porodici, zlostavljanjem žena, nagonskom i seksualnom željom, duhovnom bedom i materijalnom nemaštininom. Pored toga, čini se da ovaj komad pruža mnogo bitnije značenjske slojeve, koji tumačenjem i interpretacijom dopiru do dubine čovekove svesti i predstavlja upliv u antropološko i ontološko tumačenje čoveka.

Ovde je do izražaja posebno došla psihološki zahtevna gluma kojom su glumci vrlo ubedljivo izneli najraznovrsnije likove koji su prisutni i u našoj svakodnevnici. Ne treba izdvajati nikog posebno, isto tako ne treba generalizovati, ali ovom predstavom se ovaj ansambl potvrdio kao veoma uigran i uzbudljiv, i više puta dokazao kao takav. Bez izuzetka, sve pohvale idu za Sunčicu Milanović, Marka Vasiljevića, Bojanu Milanović, Ivana Ninčića, Dimitrija Aranđelovića, Miu Simonović, Stefana Vukića, Emu Stojanović i Aljošu Đidića. Sve pohvale za umetnost koja nastaje iz prijateljstva bliskih ljudi, a ne iz posla i “moranja”. Ova predstava je, što može zvučati paradoksalno (mada ne bi trebalo da bude) u odnosu na tematiku o kojoj će biti reči zabavna predstava, zahvaljujući glumačkoj veštini. Komedija je veliki deo čara ove predstave i glavni razlog je što se ne zapada u didaktiku. Komični efekat uglavnom se izaziva groteskom najbolje oličenoj u scenama kada glumci pričaju viceve, kojima se samo oni smeju.

13001282_1703088336612798_761450312337320578_n

Ceo komad je građen na životnoj priči junakinje Blanš koja svojim dolaskom u kuću svoje sestre razbija ustaljeni život bračnog para Stele i Stenlija. Sunčica Milanović u ulozi Blanš pokazuje raskošne glumačke mogućnosti i sposobnosti transformacije. Blanš se na sceni pojavljuje noseći mali kofer, na licu joj je izgled zaprepašćenja i neverice, odevena veoma ukusno, u belom kostimu, biserima, šeširom i belim rukavicama. Publika već tada, na početku predstave, shvata da ona ne pripada okolini u kojoj se nalazi. Njena lepota, njena raskošnost i elegancija mora da se kloni jake svetlosti, biće kasnije jasno i zbog čega. Do Rajskih polja i svoje sestre došla je Tramvajem zvanim želja i Tramvajem zvanim Groblje. U tom trenutku nam postaje jasno šta će biti centralni motiv ove pozorišne predstave – Želja, snaga želje i posledice njene iracionalne težnje, koja često otkriva najdublje ponore čovekove svesti i vodi pravo u ambis.

Nakon što je Blanš stigla kod sestre Stele Diboa (odnosno, Kovalski) koju veoma uverljivo igra Bojana Milanović, Blanš otkriva svoje slabosti koje ovoga puta i imenuje – „Neću da me niko gleda pod izdajničkim svetlom“. Upoznajemo Stelu, koja je otišla iz Bel Reva, u potrazi za ljubavlju, prateći sopstvenu želju i nagon koji je vodi ka Stenliju, Poljaku. Marko Vasiljević, u ulozi Stenlija, neodoljivo podseća na ulogu koju je u filmskoj verziji izneo legendarni Marlon Brando, ali je Vasiljević, bez sumnje, uspeo da u svoj lik ugradi nešto sopstveno, lično, specifično – što ovaj lik čini veoma kompleksnim, a njegovu ulogu veoma uspešnom. Nepoverljivi Stenli, veran „Napoleonovom kodeksu“, brutalan, snažan i sumnjičav, burno reaguje na vest da je Bel Rev izgubljen.

13076751_1707031656218466_1332390603655564266_nStenlijevo društvo sa kuglanja, pokeraških skupina i druženja u kafani „Četiri đavola“ blisko je i slično njemu, a njih su sigurno i uverljivo odigrali Ivan Ninčić, Dimitrije Aranđelović i Stefan Vukić (Mič, Stiv i Pablo) gradeći jednu celinu (koju Blanš naziva „majmunska grupa“), koja samo u pojedinim trenucima biva narušena individualnim postupcima. Nagonska radost kojom je prožet njihov duh izbija iz svakog njihovog pokreta na sceni i celokupnog držanja ove uigrane glumačke ekipe. Oni su neposredni, jaki i muževni kao i odeća koju nose. Glavno u životu im je bilo uživanje sa ženama, „pružanje i uzimanje tog uživanja, ali bez onog blagog predavanja punog potčinjenosti, već sa snagom i gordošću perjem nakićenog mužjaka među kokoškama“, ali željni, kako Stenli ističe, da žena „položi karte na sto“ Od tog sveobuhvatnog i blagodatnog nagona polaze sve odluke u njihovom životu (izuzev Miča), kao što su njihova ljubav prema piću, pokeru, hrani, nasilju. Pri prvom susretu Stenlija i Blanš, biva jasno da je to odnos pun opozitnih postavki i da će se na tim opozicijama graditi dramski sukob – Blanš predaje književnost, Stenli književnost ne voli i „nikada mu nije išla“.

Blanš jedino sa Mičom ostvaruje dublji odnos, odnos razumevanja i saosećanja. Oni vole poeziju, oboje obožavaju sonet Elizabete Brauning: „I ako Bog tako odredi, voleću te još više, posle smrti“. Scena kada Blanš i Mič (odnosno Ivan i Sunčica) razgovaraju u sobi koja bi trebalo da bude spavaća, dok istovremeno u drugoj sobi posmatramo „majmunsku ili to je samo želja družinu“ kako igra poker – prostor predstave je jasno diferenciran na dva dela. Soba u kojoj razgovaraju, sa jarko plavim pokrivačem (plavo – boja tajni, snova i iluzija) na krevetu i lampom koja je prekrivena (Kada je čovek mek, on mora da zasenjuje, da pokriva golu sijalicu) postaje soba intimne, tajnovite i nepoznate sfere života. To je soba, u kojoj Blanš (čije ime znači belo) otkriva tajnu o smrti mladog muža,  i ispoveda svoju priču Miču – jedinom iskrenom sagovorniku u tom trenutku.

Kulminativni trenutak u kojem nam postaje jasna poetika same misli Tenesi Vilijamsa i razlog zbog kojeg je ovaj tekst i danas aktuelan i svevremen, jeste razgovor dve sestre – Stele i Blanš. Stela, opravdavajući svog Poljaka, izgovara da postoji nešto što se događa između muškarca i žene u mraku, „nešto što čini sve ostalo.. nevažnim“. Na ovaj argument Blanš odgovara: „To o čemu govoriš je samo brutalna želja.. samo želja! A to je ime one krntije od tramvaja koji tandrče kroz ovo jadno predgrađe“. Želja – prisutna u svakom živom čoveku, razaračka i stvaralačka sila – koja deluje u zavisnosti od pristupa istoj. Poput papagaja koji ućuti samo kada mu se kavez pokrije krpom, kao što sijalica ne peče samo kada nije gola i kada se prekrije – tako i želju i njene zrake moramo da kontrolišemo i merimo. Da „pokrijemo“ razumom, da bude umerena i racionalna. Treba da vodimo računa o jačini i pravcu, ili kako reditelj ističe: „Prepustite se vožnji dovoljno u njenoj neizvesnosti, a uvek sa mogućnošću da pritisnete kočnicu kada je ona neophodna“. U suprotnom, može se desiti da dok težimo ka ostvarenju želje, dok smo u želji samoj – budemo svesni kraja i da ne možemo da se izvučemo. Kao kada jedemo neoprano grožđe, a svesni smo da ćemo od tog grožđa umreti – kako u jednom trenutku sa scene odzvanja. Neoprano grožđe – to je nekontrolisana želja. Istovremeno i hrani i ubija!

12670765_1696466827274949_4461900183646839087_n

Deset mladih glumaca, prisutnih na pozorišnoj sceni Novog Sada i šire, još jednom su pokazali bogatu, svežu i često neiscrpnu elementarnu snagu, osećanje poziva i uživljavanje u njemu, koja najčešće nedostaje starijim profesionalnim uzorima, čija su artificielnost, tehnika i onaj opsenarski artizam katkad lišeni prave, dublje, istinite osećajnosti i duševnosti. Pozorište vapi za delima iz ovakve dramatične epohe našeg ljudskog života, za delima koja bi dubokim zahvatom oživele te potresne, tragične i veličanstvene događaje, tu bedu i taj heroizam, koji se nalazi u svakom čoveku. Zato, ovu predstavu treba da vidi što više ljudi, svako ko želi da vidi usijanost talenta pred autentičnim doživljajem i uz jasnu svest mladog čoveka.

Pozivam Vas ovim putem, dragi čitaoci, na predstavu “Sakati Bili sa Inišmana” koja će se odigrati 6. novembra u Vrbasu (bioskop Jugoslavija, 20h) u kojoj, takođe, možete videti ove mlade glumce! Prikaz ove predstave možete pročitati OVDE.

Autorka: Milena Kulić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *