„SAKATI BILI“ U SAKATOM SVETU

Pozorište „Promena“ više od godinu dana svojim entuzijazmom, umećem i znanjem ubija formu klasičnog pozorišta, bori se za pravo pozorište dajući publici sve ono što ima u sebi, a pre svega – istinsku ljubav prema teatru. Ne smemo zaboraviti da umetnička bitnost i opstanak pozorišta zavisi pre svega od njegove publike, stepena do kojega je razvijen njen ukus i od njene kulturne obrazovanosti. Dok su druga umetnička dela iz oblasti književnosti i lepih veština uopšte samo relativno zavisna od nje, jer ostaju kao materijalni dokumenti, koji, danas neshvaćeni i neocenjeni od savremene publike, mogu ipak u budućnosti biti predmet dužnog kulta, dotle se umetnička dela glumaca, nematerijalna i strogo vremenski ograničena, zasnivaju na trenutnim, često magnevenim utiscima i raspoloženju publike. Piscima pripada budućnost, ako ne i sadašnjost, glumcima pripada bezuslovno i skoro samo sadašnjost. Od utisaka koje publika ponese danas, zavisi njihovo umetničko značenje u budućnosti.

plakat sakati biliPostavimo li zaista ovakve kriterijume za uspešnost jedne predstave i trajnost jedne uloge i glumca, pozorište “Promena” predstavom „Sakati Bili sa Inišmana“ obezbedjuje sigurno trajanje u budućnosti. Pune sale (Akademija umetnosti i Kamerna scena SNP-a) više nego išta drugo pokazuje reakciju publike koja i nakon 15. izvodjenja „Sakatog Bilija“ nestrpljivo žuri da rezerviše svoje karte na vreme i da pogleda ovu predstavu.

Predstava „Sakati Bili sa Inišmana“, po dramskom tekstu irskog pisca Martina Mekdona, nastala je kao diplomska predstava četvrte godine glume studenata iz klase Jasne Djuričić i Sanje Ristić Krajnov. Uloge su dodeljene Marku Vasiljeviću, Dimitriju Arandjeloviću, Belović Jovani, Vukić Stefanu, Marković Ivanu, Milosavljević Jani, Milanović Bojani, Milanović Sunčici, Rukavina Nini i Savkov Kristini. Ubedljiva igra ovih glumaca predstavlja najverniji dokument istrgnut iz života onakav kakav je u drami Mekdone i kakav je danas. Oni tumače sa retkom iskrenošću i prirodnošću, saživljavajući se sa ulogama tako da se uvek ima utisak da je drama samo radi njih i pisana. Oni se sa ulogama stope i srode, i čini se da ti likovi jedino tako smeju i mogu biti tumačeni. Dočarana je najstvarnija i najpotpunija umetnička svetkovina. To je umetnost, koju svi razumeju i svi joj se dive, sa neuporedivom podobnošću da sigurno i neposredno prodire u duše gledalaca.

bili 3

To je prava (mračna) komedija koja pokušava da prodre u život na Aranskim ostrvima, unutar zajednice Inišman na zapadnoj obali Irske, medjutim, ovaj komad, ukoliko mu se iskreno prepustimo prodire u suštinu svakog prostora i svakog vremena, prodire u nas same čak i onda kada ne pristanemo na takvu inverziju. Uverljivom i krajnje jednostavnom scenografijom (grašak, pite, grašak, pite, opet grašak) publika je uvedena u svet Bilija Klavena, zvanog Sakatog Bilija, koji zajedno sa svoje dve tetke svoju svakodnevnicu provodi u težnji da pobegne od dosade Inišmana prepuštajući se čitanju ili prosto gledanju u krave. Nakon dolaska iščekivane holivudske filmske ekipe na Inišmor i obaveštenja Džonipatinmajka da režiser Rober Flearti snima dokumentarac o životu Čoveka iz Arana, Bili Klaven odlučuje da se izbori za svoje mesto na filmu. Željan drugačije stvarnosti, sanjajući o begu od ogovaranja, siromaštva, duhovne osakaćenosti društva, neobrazovanosti i nerazumevanja za Drugo, on, na iznenadjenje svih – dobija svoju šansu i odlazi u Holivud. (Što i nije tako teško, jer Holivud je krcat lepim devojkama, s njima ne znaju šta će)

Na tom putu ka boljem životu, Bilija progoni neznanje o samom sebi. Živi sa dve tetke – Kejt i Ajlin, koje ga odgajaju otkako su mu se roditelji utopili. Pored njih dve, Bili ipak važi za siroče. Koliko god se njegovo ostrvce hranilo tračevima, složno ćuti jednu istinu, istinu koja je za Bilija najbitnija – istinu o noći u kojoj je Bili ostao bez oba roditelja. Šta im se desilo?

Otišao je iz tog mračnog mesta punog čamotinje, odbačenosti i urušenosti – vraća se u istu početnu tačku, sa novim uvidom: „Ovde ima na stotine sakatih kao što sam ja.. samo što se to ne vidi“.

bili 2

Vreme koje perfekcionizam i dobar izgled ističe kao jedan od osnovnih ambicija savremenog čoveka, kada je strah od neuspeha i odbacivanja duboko zašao u misli i učinio nas malodušnim i nemislećim bićima, ističe ljude koji o moralnim vrednostima znaju samo da propovedaju – u svetu brzine, nemaštine, surovosti, sujete, poigravanja sa ljudskim dostojanstvom. Moderno društvo je čoveka donekle osakatilo. To je konstanta koju lako možemo dokazati u svakodnevnoj borbi za prijateljski osmeh, pomoć, prijatan stisak ruke ili zagrljaj. Reč je o vremenu kada dobrota i ljubaznost postaju sumnjiva rabota. Reč je o vremenu kada je sramota pokazati emocije, zagrliti nežno, darovati poklon bez razloga i izraziti ljubav. Šta je to, ukoliko nije osakaćenost? A šta je sa onima koji su pored svega toga, još i fizički sakati? Kolike smeju da budu njihove ambicije?

Upravo u ovom komadu data je slika sveta koji predstavlja jedno takvo biće koje se bori sa osakaćenim društvom. Prikazan je Bili koji izlazi na kraj sa svojim sopstvenim pobudama, htenjima i sujetom društva. Ovo je „komedija koja se gnuša patetike, a raduje istini“. Ova predstava ne sudi savremenom društvu, ali je prvobitna namera da publika preispita sopstveni sud o ljudima, sakatim – duhovno ili fizički, svejedno!

 U prepisci za glumcima iz „Pozorišta Promene“ saznajem i kakav je njihov stav o osakaćenosti društvene svakodnevnice iz perspektive uloga koje igraju u predstavi „Sakati Bili sa Inišmana“.

                   Nina Rukavina (Mama Džonijapatinmajka): 

Za mene su sakati svi oni koji sakatost traže u drugima kako bi na trenutak skrenuli misli sa svojih nesavršenosti. Mislim da svako ko se bavi sobom i radi na sebi, popravlja svoju nesavršenost i nema vremena da se bavi drugim ljudima. Mislim da su ljudi sa fizičkim deformitetima izuzetno hrabri i da hrabro idu kroz život, a njihova „sakatost“ je kvalitet njih samih da dokazuju da smo ipak svi ljudi sa nekim svojim krstom, samo je kod njih taj krst fizički vidljiviji.

Marko Vasiljević (Bili Klaven):

Problem je u tome što su ljudi postali bezosećajni u odnosu na druge ljude, u odnosu na društvo, svet. Zaista je malo onih koji su spremni nesebično da pomognu, da saslušaju, razumeju. Jednom rečju, postali smo sakati! I upravo to ova predstava pokušava da prikaže, i pokušava da probudi svest o tome kod gledalaca.

Sunčica Milanović (Ajlin Ozborn):

Osakaćeni smo jer smo zaboravili da gledamo, a kamoli da vidimo. Zato što živimo surovom igrom i mislimo da je to jedini način da nešto uspemo. Hladni, zatvoreni, drčni, površni, materijalisti. Osakaćeni, jer na kraju krajeva, gazimo osakaćene. Bez vere u dobro i u moć koja to dobro može da pruži. Nije ovo pesimizam, nego realnost. Prestanimo da pakujemo stvari u ukrasne mašnice i nazovimo ih pravim imenom. Samo ljudi kao što je Bili istinski iznutra dobijaju nešto u današnjici, njihova sreća je nemerljiva, jer iza nje stoji samo i jedino čistota. Zamislite, to još uvek postoji. I danas.

Stoga, posetite „Pozorište Promena“ i pobedite osakaćenost u sebi – osakaćenost koja se ne vidi!

Autorka: Milena Kulić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *