Романсирана хрестоматија Милоша Хаџића

(Анђелко Ердељанин, Пролаз Милоша Хаџића, Петроварадин, 2016)

„Последњи велики управник позоришта“,1) „Човек мудрог говора и крупних подухвата“,2) „Милош Хаџић, мајстор духа и језика“,3) „Управник великог ауторитета“4) – тако су о Милошу Хаџићу, чувеном управнику Српског народног позоришта, писали неки од сведока новосадске позоришне магије. Неки други говорили су да је био „добар и поштен човек“, као што ми је рекла његова блиска рођака, која је у својим зрелим годинама веран гледалац представа Српског народног позоришта.

Милош Хаџић је, дакле, био битна позоришна личност. Театарском појавом и вишедеценијским деловањем Милош Миша Хаџић је доприносио подизању друштвеног угледа позоришта, а најстарије позориште у Срба поставило је за време његовог управљања (1958–1979) високе захтеве, подстичући ансамбл у напорима за достизање великих резултата. Зналачки окупљајући сараднике и градећи репертоарске подухвате, Милош Хаџић је после свог далеког претходника Антонија Хаџића био управник са најдужим стажом. На челу Српског народног позоришта био је двадесет и једну годину. Марта 1983. проглашен је за почасног члана Матице српске. Пасаж између Његошеве улице и Успенске цркве у Новом Саду, где се налази службени улаз у Српско народно позориште, од 1993. године, када је свечано отворен уз говор Вере Василић, носи назив Пролаз Милоша Хаџића.5) Садашња управа Српског народног позоришта поновно је указала на личност и позоришне домете Милоша Хаџића, постављањем табле Пролаз Милоша Хаџића, а потом промовисала књигу Анђелка Ердељанина која је управо тако и насловљена. Пролаз Милоша Хаџића.

За двадесет и једну годину Хаџићевог управљања Српским народним позориштем, Анђелко Ердељанин пише дупло више поглавља, градећи мрежу документаристичких и фиктивних записа. Романсирана хрестоматија о новосадском управнику својим рукавцима пролази кроз текстове објављене у часопису „Позориште“, зборнику „Милош Хаџић“, кроз књиге Новосадска позоришна режија Петра Марјановића, Заточници маште Миодрага Кујунџића, Записи из позоришта Владе Поповића и монографију Војка Анђелка Ердељанина. Узорни говор Милоша Хаџића представља велики део Пролаза Милоша Хаџића. Пратећи аманет-штап овог интелектуалца, који није написао ниједну књигу, Ердељанин нас уводи у Спомен собу у Војки, где се налази 2000 књига, 500 часописа и 159 комплета грамофонских плоча, које је Милош Хаџић оставио у нади да ће неко(ме) користити. Уласком у „коло историјског континуитета“, тј. у историју српског народа својим управљањем „народним мезимчетом“, како је често називано Српско народно позориште, одиграо је велику улогу. Одиграо је ону најтежу улогу, која траје дуже од три чина, а после које аплауз остаје вечно. Задатак је био: постојати и страствено трајати, са чврстим уверењима и жељом да се позориште одржи и да живи. Јунаци од таквих снова сачињени не могу бити заборављени! Не смеју! Да бисмо били кадри да поштујемо оне који се налазе међу нама и који се боре за театар у најбољим и најгорим временима, који верују да је Лаза Костић био у праву и да уместо бојишта треба да буду позоришта, не смемо заборављати оне који су нам омогућили позориште какво данас постоји.

У томе нам је помогао Анђелко Ердељанин. Књигом Пролаз Милоша Хаџића омогућено нам је да запамтимо великог управника, да упознамо Српско народно позориште, ту „кохезиону снагу српског народа“ из другог угла, да се присетимо Козачинског, Новосадског летећег дилетантског позоришта, Стерије и свих других позоришних зачетника и оснивача позоришта у Новом Саду.

Након прве одгледане представе Смрт мајке Југовића по тексту Ива Војновића, у Соколском дому у Земуну (након што је без карте ушао при крају представе), Милош Хаџић је био фасциниран позориштем до краја живота. Његов први контакт са позориштем био је тек након ослобођења, нуждом интересовања и дужности, а тек касније и љубави према многим пословима у животу Новог Сада и Војводине. „Од тада до данашњег дана та се љубав није прекидала и неће се прекинути до мог последњег часа. Ја се тада, као млади и потпуно неискусни човек и незналица, у сили тих послова, који су ми били дужност, нисам сналазио. Тек сада сам, у овим годинама, разумео шта је то што се збивало у томе позоришту“.

У позоришну радионицу је ушао као политички активиста тога доба, међутим, убрзо је схватио везу друштва и позоришта, као и позоришта и литературе: „Литература без позоришта апсолутно постоји, позориште условно постоји само уз литературу, а у неким својим видовима и мимо ње“. Сећајући се Бранка Плеше и сусрета у кафани „Зона Замфирова“ на Цветном тргу, Ердељанин у интимном тону приповеда о разговорима, и занесењачки сјајним Мишиним очима, док изговара: Знаш, Плеша, какав ћемо ансамбл направити у Српском народном. Имао је право, водио је одлично позориште двадесет и једну годину. Није мало.

Иако се аутору ове књиге могу замерити тек понеки претерано фикционално-интимистички фрагменти, који су виђени очима драматурга Петра Марјановића, те Владе Поповића, Драгослава Васиљевића, Дејана Мијача, Зорана Т. Јовановића, Бошка Петровића и других; не успевам да се отмем „жагору живљенога“, онога које је Хаџићево позоришно деловање унело у живот Новог Сада и да укажем на неопходност овакве књиге и оваквог писања. Занимљиви су ауторови коментари о својеврсној алтернативној сцени позоришног живота, тј. о позоришном клубу СНП-а. Посебно интересантан је детаљ из клуба који је Ердељанин преузео од Василија Калезића, директора Драме, а тиче се атмосфере након премијерног извођења драме у три прва чина Кревет за три особе, према прози Милорада Павића, а у режији Дејана Мијача (Праизвођење у СНП 30. XII 1974.). На премијеру је стигло и друштво Милорада Павића из Београда, у коме је био и Борислав Михајловић Михиз, добар друг Мише Хаџића, а ту је, наравно, био присутан и писац, кога су покаткад звали и Миша. У једном тренутку, како то обично бива након представе, добре или лоше – свеједно, почеле су да се издвајају групе људи и да износе мишљења о гледаном комаду. Михиз је у Хаџићевом друштву изјавио: Не може неко ко се зове Цици да напише добру драму. Тада је Миша први пут чуо за надимак Милорада Павића, а представа је убрзо скинута са репертоара као политички неподобна.

Све у свему, да јасно кажем, да проценим, не умем. Више је слутња но сазнање да је то било врло плодно поглавље нашег позоришног живота и да позоришна данашњица много дугује Личностима попут Милоша Хаџића. Знам да и данас постоје такве Личности, али и да ће их у будућности бити. Уз ту спознају, не смемо допустити да пролазе у заборав, већ морамо да им омогућимо пролаз, ако не у вечност, онда бар у садашњост, као што су Анђелко Ердељанин и други крунски сведоци омогућили Милошу Миши Хаџићу.

Ауторка: Милена Кулић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Н. Попов и М. Попов, „Последњи велики управник позоришта“, Дневник, 11. I 1989.
2. Н. Попов, „Човек мудрог говора и крупних подухвата“, Дневник, 12. I 1989.
3. В. Василић, „Милош Хаџић, мајстор духа и језика“, Позориште, Нови Сад, 1991, бр. 3/4, с. 34.
4. З. Кримшамхалов, „Управник великог ауторитета“, Дневник, 6. I 1999.
5. Подаци о Милошу Хаџићу преузети из одреднице „Милош Хаџић“ из Енциклопедије српког народног позоришта. https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=4535

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *