Realnost zla

Lav Tolstoj – Carstvo mraka, režija Igor Vuk Torbica, Narodno pozorište, scena Raša Plaović

Sala je okadjena, kon(tra)cepcija staklene pregrade izmedju zločinaca i posmatrača je postavljena, a vanvremenski isečak vremena od 20:30 do 22:15 stoji nam na raspolaganju da procenimo jesu li mere predostrožnosti dovoljne da se užas zadrži s one strane.

Uverena da bi takva staklena pregrada, kao i korišćenje mikrofona-bubica moglo da od nas udalji sve što se na sceni odvija, da ukine osećaj opipljivosti koji, izmedju ostalog, čini teatar tako intimnim, prisustvovala sam, naprotiv, jednoj opasnoj bliskosti svega što bi se iz tog akvarijuma stradanja moglo svakog trenutka preliti u nas. Ovo razuveravanje – veliki podvig – dešavalo mi se postupno, ali snažno; spori intenzitet, jedan teško dostižan paradoks, čuo se u glasnom disanju na smrt bolesnog Petra (Ljubomir Bandović), video u prostim, reklo bi se – prirodnim – potezima bede i očaja Matrjone i Anisje (Olga Odanović i Hana Selimović) koji vode u realnost zla.

Čime se sve to zlo pokazuje kao realno, ovde i sada, ono sa istim izvorima i istim putanjama kao neka mnogo šira, a jednako duboka, zla koja nam se dešavaju u nekim manje ličnim zločinstvima? U jednom zlu koje je postalo tako opšte, tako podrazumevano, tako sveobuhvatno da više gotovo i ne pada u oči?

Carstvo mraka Lava Tolstoja nikada nije doseglo slavu, pa ni književnu vrednost, njegovih najvećih dela. Odluka Igora Vuka Torbice da postavi Tolstoja koji nije Rat i mir, da iznova osvetli neke zaboravljene (ili postisnute?) kutke dramske istorije i izvede ih iz carstva mraka, deo je njegove prepoznatljive poetike traganja za vrednostima koje su nešto dublje zakopane. Tako nas ovaj mladi arheolog, rudar, ili nekakav protiv-grobar suočava sa avetima i kosturima naših beda i zala u kojima smo kao civilizacija ogrezli, i zbog kojih, čini se, ne možemo da udjemo na vrata katarze. I mada reditelj izjavljuje da mi prolaz kroz ta vrata ni na sceni ne zaslužujemo,1) ova predstava na njih odlučno lupa.

Nevolja je u tome što smo ta vrata mi – naše savesti, naši morali, naše predrasude, naše frustracije, naše slabosti, naše bede, naši mrakovi. Jedna okolnost iz mog ličnog susreta sa ovom predstavom dodala je ulje na vatru ovog i inače bolnog prodiranja: zapalo mi je mesto u prvom redu, ali sa strane, sasvim u ćošku. Sve sam mogla izbliza da vidim, a bila sam nekako odeljena od centralnog dela publike, i veoma sam uživala u tom svom dvostruko graničnom položaju. Mogla sam čak i da ispružim noge. Osećala sam se kao da je teatar došao u moju dnevnu sobu. Delikatni preplet uživanja u takvoj atmosferi, krivice što u njoj uživam i straha od prizora koji bi se mogli desiti u dnevnoj sobi uživo, osim što se dešavaju na Dnevniku, doveo me je u stanje blisko katarzičnom; ali onda sam još jednom videla staklenu pregradu i primila k znanju da će bujica pročišćenja biti zaustavljena, i da nikoga od nas neće oploditi.

U nastojanju da opiše da bi preporučila, ova gledateljka se nalazi pred zahtevnim zadatkom. Šta je to, naime, što čini da ovaj komad, koji je sam sebe zatvorio, probija sopstvene i naše pregrade i na bolan način nas dotiče? Čini mi se da objašnjenje rediteljskih postupaka, ili terminološki precizno opisivanje glumačke igre – koje, uostalom, možda i ne bih u ovom trenutku mogla da postignem – ne bi bili dovoljni da se taj neimenovani kvalitet ove predstave ubedljivo iznese pred potencijalnog čitaoca ovog teksta. Pitanje je i da li bi uopšte bili potrebni.

Izvor: narodnopozoriste.rs

Hladna i mračna atmosfera, minimalistička scenografija, naspram, premda ne dobre, svakako uzavrele ljudskosti koja je raznovrsna, strastima pokretana, promenljiva i otvorena u svojim bolima i zločinstvima – to je kontrastna slika u kojoj gledamo užasno prostu, ali i prosto užasnu priču, koju, uprkos običajima pozorišnih kritičara, neću ni sasvim kratko prepričavati.

Krst koji nemo i upadljivo visi na zidu kao jedini simbol inače praznog prostora, nadovezuje se na miris tamjana koji nas u sali dočekuje (Ili se to samo meni pričinila crkva? Utoliko jače!); svojevrsna ,,filmičnost“ prizora, sa natpisom Carstvo mraka na platnu, na kojem će se pojavljivati i vremenske odrednice sa analepsama; savremeni detalji neuklopivi u devetnaestovekovne kostime (plastična kesa sa voćem, neidentifikovani plastični crveni predmet – bacač konfeta/mehurića) upečatljivi su, ali svedeni elementi u odnosu na vizuelni vatromet nekih prethodnih Torbičinih predstava (na primer Hinkemana); zvuk isto tako – sem jedne pop pesme na engleskom (koja spada u one neuklopive isečke savremenosti – zaigrane, možda besmislene, baš kao i činovi bede i zla) i jedne potresne, na ruskom, pesme koja ubija – zvuk je sve vreme taman i diskretan, a zlokoban kao naša sposobnost da u vitrinama i izlozima gledamo smrt, nepravdu i nasilje bez razbijanja stakla. Sva ova vešta rešenja doprinose umetničkoj lepoti komada, koja nam gledanje strahota čini mogućim – ali nijedna tako kao posvećena, otvorena, pravo-merna, ogoljena i moćna igra glumaca. Ako bih nešto izdvojila kao najveći uspeh ove postavke, to bi bez sumnje bila saradnja reditelja i glumaca. Čitav ansambl, od nosećih uloga do onih koje se tek pojavljuju, nesvestan našeg prisustva, živi pred nama ovu priču savršeno, podsećajući nas da u životu nema glavnih junaka, koji onda treba da budu upadljiviji, nego je svako sebi, svako iz sebe glavni junak; i baš tako su igrali. Vredi zaokupiti još malo čitalačke pažnje da se pomenu svetla imena iz ovog mraka: Olga Odanović kao Matrjona, Ljubomir Bandović u ulozi Petra – žrtve koja nije da nije i nasilnik, Nikola Vujović kao Mitrić ogrezao u poroku i perverziji, Anastasia Mandić u ulozi kume, Nebojša Ljubišić kao (suviše?) pomirljivi Aćim, Vanja Ejdus kao Akuljina, mlada Jelena Blagojević u zahtevnoj ulozi Anjutke, Ivana Šćepanović kao Marina, Novak Radulović kao svat. Nepravedno bi ipak bilo ne istaći izvanredno ubedljivu, prirodnu, nepretenciozno intenzivnu igru Hane Selimović, koja se poslednjih godina nameće kao jedna od najdarovitijih naših glumica (a tek joj predstoji ,,cvetanje“) i, za mene, priznajem neznanje, neočekivano moćnog glumca iz zrenjaninskog narodnog pozorišta Ivana Djordjevića, čije izražajne mogućnosti i transformacije tokom cele predstave iznenadjuju.

Realnost zla u carstvu mraka pokazuje kako je malo potrebno za velike zločine. Jer, kao što ne možeš malo da umreš, ne možeš ni da malo činiš zlo: svako malo zlo, svako malo huškanje na zlo, svako malo dopuštanje zla vodi u prolivanje krvi deteta, u svetu u kom se pravimo da smo na sve spremni da zaustavimo jednu njegovu suzu.

Vraćanje u elementarnost zločinstva u ovoj surovoj, sumornoj, ali ipak, mislim, prema nama pažljivoj predstavi, naročito je važno u vremenu gomilanja zala, gde tek desetine (ili hiljade, u zavisnosti od geografskog i političkog položaja) ranjenih, silovanih, obezglavljenih, raznesenih – čine vest.

Evo i jednog truizma za kraj: ako nam pozorište nije povod da promišljamo o svemu ostalom, onda nam ono nije ništa. A ovo, ovakvo, pozorište – ono je sve. Pohitajte da uzmete udela u svemu 27. juna na maloj sceni Narodnog pozorišta, poslednji put ove sezone.

Autorka: Irena Plaović

ФУСНОТЕ:   [ + ]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *