Prekrivanje ličnosti i projektovanje stvarnosti

Predstava Smrt čoveka na Balkanu premijerno je izvedena 12. 10. 2017. godine u Narodnom pozorištu Kikinda. Reditelj i autor istoimenog filma i teksta, Miroslav Momčilović, naveo je kako se predstava razlikuje od filma (kao što se i film razlikuje od originalnog teksta), ali ideja ipak ostaje ista.

U prvom planu je smrt intelektualca, kompozitora, Boška Matića čije ime u celini ostaje nepoznato do polovine predstave. Otuđenost od društva koje nas okružuje glavna je tematika i pokretač radnje ove predstave, koja se zbog toga savršeno uklopila u program 26. Pozorišnog maratona u Somboru. Zapitamo li se ikada – ko je čovek sa kojim delimo isti ulaz u zgradu? Zašto nečija angažovanost u aspektu društva kome sami ne pripadamo mora biti granica da se ostvari bilo kakva komunikacija? Naposletku, svi smo ljudi željni pažnje i zainteresovanosti za naše emotivno stanje. Iako je mrtvac prisutan (telo je prekriveno i leži na sceni tokom cele predstave), oko njega se dešavaju potpuno degradirajuće i nemoralne scene. Komšiluk je privučen u stan kompozitora pucnjem, ali jasno je da u istom stanu nisu provodili duže vreme, te sve što ih okružuje postaje veoma zanimljivo i privlači da se dodirne, pa čak i poseduje. Nesreća je u tome što kompozitor poseduje instrumente koji prave neprikladne zvukove pored mrtvaca ili pak knjige, za koje niko nije izrazio preterano interesovanje. Na ovaj način scenografija, kao i kostimi (Irena Marjanov) aktivno učestvuju u gradnji likova.

Likovi su formirani tako da ih možemo prepoznati u svakodnevnom životu čoveka na Balkanu – svojim govorom, oblačenjem, stavovima oni su odavno različiti od mrtvog kompozitora koji je ovde predstavljen kao „tiho“ telo prekriveno čaršafom. Primitivizam se širi i na, takozvane, državne organe, policiju, ali i na lekare, koji kasne na uviđaj jer su preokupirani sopstvenim problemima. Individualizacija ne dovodi samo do otuđenja, već i do potpunog zaborava doslednog ponašanja u ovakvim situacijama. Pored mrtvaca se jede i pije naveliko (da bi se „ispoštovali sprski običaji“), prekriva se ogledalo, pale se sveće, ali se i raspravlja o tome kome šta iz strana može da pripadne, šta ćemo sa novcem koji smo ostali dužni „objektu“, kako se nakon smrti imenuje Boško Matić. Situacija se značajno menja kada na kraju predstave patolog primeti kameru koja svetli i koja je verovatno zabeležila segment života kompozitora pre samoubistva, samoubistvo i ponašanje njegovih dušebrižnika. Međutim, ni tada ne dolazi do preterane brige i tuge za mrtvim čovekom, već do plasiranja sopstvene ličnosti u dobrom svetlu.

Predstava Smrt čoveka na Balkanu, odličan je prikaz naše surove stvarnosti, otuđenosti čoveka, a sve to ne bi bilo moguće primetiti da nije bilo fantastičnog ansambla Narodnog pozorišta Kikinda koji su svojom glumom na najbolji način oživeli tekst i zabavili publiku.

Autorka: Gorica Radmilović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *