KAKO SMO RASPLAKALI EMINU

„Važi, Edita, naručite karte, idemo eđut (együtt – mađ. zajedno)!“, tetka je razgovarala telefonom. „Branislave, ideš i ti. Ne možeš da studiraš ovde tri godine a da ne znaš gde i s kim živiš!“ – Nisam mogao da odbijem odlazak u Novosadsko pozorište (Újvidéki Színház).

Gledam veliki plakat u holu. OPERA ULTIMA. Reditelj: Kokan Mladenović. Prevod na srpski emituje se na scenskom portalu. Otvaraju salu, publika ulazi. „Jó estét“, želi mi devojka na ulazu u salu, i cepa kartu. Predstava počinje.

Ispred zavese sede zaposleni u administraciji pozorišta i otvaraju koverte. Na portalu je ispisano: „Jedan običan dan u Novosadskom pozorištu…“ – Međutim, u jednoj koverti stiglo je naređenje – da se igra opera! Pozorište nema uslova da priredi operu. Ali niko ne mari za to da im uz naređenje uputi i sredstva, od glumaca se očekuje da su sposobni da se snađu i improvizuju. I oni se trude da organizuju operu: postavljaju kartonski orkestar i scenografiju. Pevaju uz matricu. Opera – „Seviljski berberin“.

Na sceni je sve sjajno! Svi su obučeni u belo, veseli, razigrani, pokušavaju da talentom nadomeste scenografske i kostimografske nedostatke. Ali mučeni egzistencijalnim brigama, ponekad izgube koncentraciju i volju na pozornici. Privatni život ih ometa u glumi: ulazi na scenu, meša se u predstavu, razvlači ih po sceni i odvlači ih sa scene na kojoj noktima i zubima pokušavaju da se zadrže. – „Ako voliš pozorište moraš da odeš iz njega, da ga ne bi zamrzeo.“

Nestašni Heruvim, čiji entuzijazam ne slabi, ponesen užarenom atmosferom na sceni, u jednom trenutku ushićenja (ludila) potpaljuje pozorište. Uzbuna! Metež! Na vrhuncu predstave spušta se zavesa i mole nas da izađemo na pauzu.

Drugi čin je zavijen u crno. Nema opere. „Opera je izgorela. I mi smo sa njom.“ Od pozorišta ostalo je samo zgarište. Ali glumci se ne daju zaustaviti. Predstava se nastavlja. „Figarova ženidba“ – čin prvi.

Publika nije spremna na promenu koja sledi. Nema ničega iz prvog dela. Izgorela je scenografija, izgorele su emocije.

Brak se ne zasniva radi stvaranja porodice, nego eto, tako… „Tango d’amore“ –  ali samo za jednog. Za ženu u hladnoj bračnoj postelji, koja je gora nego smrt. Nema ljubavi u takvom društvu u kom da bi se uspelo ljudi gaze jedni preko drugih, ne mareći za to da sačuvaju čast. Bludni grof, uhvativši u prevari svoju prevarenu ženu, brani svoju čast(!) tako što šalje Heruvima u rat. „Zar je opet rat?“, pita Heruvim. „Ovde je uvek rat!“, odgovaraju mu. Ko hoće da uspe, mora da „daje ono što ima, da ne bi morao da daje i ono što nema“. – „Takvo je vreme. Takvo je vreme!“ – „U ovakvo vreme oni traže operu!“ – Hteli su operu. Dobili su ono što su hteli.

Drugi čin tako pogađa publiku da niko ne ostaje ravnodušan. Više nema smeha u sali. Neko  govori ono što svi znaju, a pred tim saginju glavu. U publici su pognuli poglede. Čak i oni što čitaju prevod. Ne moraju više da čitaju – sve se sad razume. – „Glumci pelješe sirotinju, jer oni koji imaju neće da daju.“ „Političari glume poštenje, lekari glume humanost, popovi vernike… Svi nešto glume.“ – Zato glumci nemaju prostora za rad. – „Neću da glumim. Sad samo čitam tekst.“

„Ovaj komad je jednom pokrenuo revoluciju. Glave su se kotrljale ulicama…“, završava Figaro.

Nekoliko trenutaka bilo je potrebno da se trgnemo iz šoka. Snagu probuđenih i nagomilanih emocija oslobodili smo u gromkom aplauzu! Razornim pljeskanjem publika je pogodila glumce, a posebno te večeri – srce glavne glumice. Tako smo rasplakali Eminu.

Nakon predstave, publika izlazi u tišini. Niko ne komentariše. Neko je rekao ono što svi znaju. Sve se razume.

Autor: Branislav Čurčov

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *