“Gledam i slušam. Pa vidim i čujem.” I pamtim.

Ima nekoliko stavki zbog kojih sam oduvek poštovala Narodno pozorište Sombor. Ne bih da zamaram pričom koja je subjektivna, ali ono što bismo svi trebali da osetimo jeste jedna nota doslednosti. Zvanično, 25. pozorišni maraton koji nosi naslov Kocka je bačena počeo je 15. juna 2017. godine. Prošle godine, maraton je otvorila Jasna Đuričić. Ove godine, ta čast pripala je Vlasti Velisavljeviću. O ovim dvema glumačkim veličinama mogli bismo pisati samostalan tekst, pa i više od toga. O veličini Narodnog pozorišta Sombor,  sada možemo reći da je tu veličinu pozorište prepoznalo i još jedan maraton otvorilo dostojanstveno.

Međutim, ne bi ovaj festival opstao na dugogodišnjem planu, da je veličini tu kraj. Prva predstava koja je zvanično otvorila maraton, Na Drini ćuprija, reditelj Kokan Mladenović, održala je kontinuitet četvorodnevne velike stvarnosti umetnosti. Ukoliko se detaljnije pozabavimo pozorištem, poslednjih godina zastupljena je hipertelesnost. Velika glumača postava koja na sceni u glasu počinje da gubi značaj, nije problem glumačkog neznanja, već lošeg vođe. Ovde, ako mogu reći – napokon, to nije slučaj. Kokan Mladenović prevashodno koristi sve što mu je ponuđeno. Scena, svetlo, a onda i telesnost postaje jedno, koje mora da se isprati, te po mogućstvu pravilno tumači. Za to je potrebna hrabrost. Hrabrost, pre svega, da se uzme pred sebe delo velikog pisca poput Ive Andrića, koje je samo po sebi vanvremeno, a potom da se stvori još jedna umetnost koja ne jenjava u dva i po časa predstave.

Izvor: Srpsko narodno pozorište

Nesreća naroda ovog podneblja uveliko i na dugačak vremenski period ostavlja traga u svima nama, a naročito u umetnicima. Iako su greške tu da poduče, dešava se da bivaju, ne samo ponovljene, već za stepen gore. Stvarajući hronološki svoje delo, Andrić pominje istoriju stradanja naroda pod Turcima na prostoru Višegrada. Ako je nesreća već takva da se ponavlja i ne umanjuje, zašto ne bismo produžili hroniku te naveli i događaje koji danas remete naš narod? Etiketirani godinama u kojima su stradali, svaki lik sa sobom nosi svoju priču, koja ne dotiče samo njegov život već i život svih onih koji nas okružuju. Pošto se u predstavi koriste motivi srpske narodne epike, možemo da ubacimo i motiv prenošenja nesreće, inicirane onom prvom, neopravdanom, naglom i grešnom. Ćuprija ima svoju istoriju stradanja, a opet, ona se gleda kao građevinu koja se mora čuvati, zarad sećanja. Sećanje. Nikakav zaborav.

Ulazak u priču ove predstave podrazumeva slušanje i posmatranje, ali i primenu na sopstveni život. Postavljaju se mnoga pitanja na koje samo mi, prihvatanjem iskustva, možemo dati odgovor. Stradanje je na tom podneblju stvorilo stvar navike i svaka tragedija, koliko god velika, smatrana je kao podrazumevana. Zbog čega? Zbog unutrašnjosti. Separatizacijom naroda najlakše se tim narodom vlada. Naposletku, sve su molitve u stradanjima iste. Pokušajmo da poštujemo sebe, da bismo bili poštovani. Ne čekajmo tragedije da bismo menjali tokove i gradili mostove.

Izvor: Srpsko narodno pozorište

O toj separatizaciji unutrašnjosti, ali ovaj put na komičan način, s početka HH veka govori Branislav Nušić. Prešernovo gledališče Kranj u saradnji sa Slovenskim ljudskim gledališčem Celje osvrnulo se na delo ovog pisca, Ožalošćenu porodicu, koja pati samo za sobom i onim što tuđa smrt može nama da pridonese. Koliko god su u žanru i koncepciji ove dve predstave drugačije, pararela je neminovna. Sadašnjica se uvek može uvući u suštinu dela, ako je delo veliko, a ova dva dela to svakako jesu. Modernizacija scene nije omalovažavanje dela, već osavremenjivanje istog. Na kraju predstave Na Drini ćuprija, jedna od junakinja piše godine stradanja. I zaista, sve češće je potrebno da nam se nacrta ono bitno, da bismo ga primenili i naučili danas. Predstava Ožalošćena porodica modernizuje delo, upravo zbog toga, da bi delo pribličila čoveku, koji će postati dostojan naziva oba slovenačka teatra.

Izvor: www.pozorje.org.rs

Kao današnju degradaciju društva možemo da navedemo neprepoznavanje umetničkog dela. Obe predstave su u skorije vreme bile naveliko posmatrane i ocenjivane, da se u njima nije pronašlo ništa dobro. Pa, zar to nije naša velika tragedija?

Posebnu zahvalnost i pohvalu uputila bih ansamblu Srpskog narodnog pozorišta kao i ansamblu slovenačkih pozorišta, koji su svoju umetnost uspeli kanalisati na najbolji mogući način, te umanjili surovu stvarnost nepoštovanja umetnosti.

Autorka: Gorica Radmilović 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *