Autošovinizam kao odbrana od estradnog patriotizma

(Povodom predstave Suze i biseri)

Predstava Suze i biseri, izvedena na niškom URBAN FEST-u 2015, samo je neposredni povod za razmišljanje o ne tako naivnoj pojavi autošovinizma u savremenom teatru i uopšte umetnosti, ali su uzroci ovog trenda svakako mnogo dublji i kompleksniji. Na taj način, članovi kuršumlijske neformalne grupe „Pera Detlić“, koji su izveli pomenutu predstavu, možda će se pomalo nepravedno (što bi se reklo: ni krivi ni dužni) naći u celom ovom problemu – jer nije toliko reč o samoj predstavi koliko o ideji koja je tom prilikom promovisana – ali ipak i oni snose bar mali deo odgovornosti, pa ih je bilo nemoguće zaobići.

Najavljena kao beskompromisna kritika šunda i neukusa koji prete da razore pravu kulturu i umetnost, predstava Suze i biseri je kao takva bila itekako potrebna i dobrodošla, ali pokazalo se da nije uvek lako odabrati pravi način da se publici pokaže šta je tačno šund, a šta prava kultura. Što je još važnije, treba znati kako da se ta dva pojma razgraniče, a da se ne ode u neku drugu krajnost.

Nažalost, kreatori predstave Suze i biseri upravo su to učinili: otišli su u drugu krajnost jer sve i da su imali najbolju nameru, njihova distanca od estrade, ratnohuškačkih parola i novokomponovanih narodnih pesama vrlo brzo se pretvorila u autošovinizam i ruženje sopstvene tradicije i istorije, a sve to uz preterano isticanje kosmopolitizma, jugonostalgije i pacifizma koji čak nisu dovoljno ni motivisani kao ideje – ali verovatno se unapred očekivalo da ove vrednosti budu bez prigovora same po sebi shvaćene kao izrazito pozitivne.

Uzevši kao predložak dramu Karolina Nojber Nebojše Romčevića, autori su ceo zaplet „posrbili“, likovima su dali domaća imena, radnju smestili u vreme bratoubilačkih ratova „na ovim prostorima“, čak su uveli i neke stvarne ličnosti, poput Jovana Ćirilova, a donekle su i estradnog komičara „Gedžu“, odevenog u srpsku narodnu nošnju, zasnovali na stvarnim „kursadžijama“ koji su kod širokih masa stekli popularnosti izvodeći plitkoumne skečeve.

Prva, i možda osnovna greška desila se pre nego što je predstava uopšte počela jer se glavna glumica obratila direktno publici rečima su Suze i biseri umetnički bunt protiv sve prisutnijeg šunda. Nije baš poželjno da se ovako eksplicitno ukazuje na poentu predstave, uvek je bolje pustiti publiku da sama prepozna ideju koju delo sa sobom nosi, da gledaoci bez ičije sugestije shvate šta je pozitivno, a šta negativno, da sami uvide šta je avangarda, a šta običan kičeraj. Ako dramski tekst, režija i igra samih glumaca ne uspeju to da dočaraju, onda nikakav govor uoči samog izvodjenja ne može pomoći.

Maltene se na samom početku videlo šta će biti zaštitni znak šunda: biće to srpska šajkača kojom se kite ratnohuškački „šoumeni“. Tako je šajkača iskorišćena ne samo kao simbol estrade, šunda i komercijalnih televizija, nego i kao kontrast pravoj umetnosti, pozorištu, klasičnim delima svetskih pisaca; logično, u takvoj podeli uloga, antipod pravoj umetnici postaje polupismeni „gedža“ koji puni hale i stiče bogatstvo u zemlji gde publika više ima sluha za nacionalističke viceve nego za antičke tragedije. A na kraju, dok slomljena umetnica iskazuje svoj poslednji krik („Nekom će suze, nekom biseri“), zavijoriće se jugoslovenska zastava sa petokrakom, čime se eksplicitno poručuje koja država i koja ideologija su bile oličenje prave umetnosti, a koja je država u prvi plan istakla opanak i šajkaču dok je teatar potpuno zapostavila i prepustila ga milostinji.

Tako se, sama od sebe, nameće jedna crno-bela podela: na jednoj strani srpska narodna nošnja i uopšte srpska tradicija kao simbol polupismenih estradnih komičara, a na drugoj strani moderne pozorišne tendencije koje su isključivo zasnovane na internacionalizmu, pacifizmu i kosmopolitizmu.

Kao da se moderni teatar nikako ne može zasnivati na nacionalnoj istoriji i iskrenom rodoljublju! Naravno da može, koliko je samo takvih predstava uradio i sâm Jovan Ćirilov – da spomenemo njega, kad su kreatori predstave već uzeli njegov lik za simbol srpskog teatra. Sigurno je da reditelju nije bio cilj kritika srpske šajkače kao takve, odnosno srpskog folklora, nego kritika šajkače kao sredstva koje su, u vidu paravana, preuzeli i iza njega se sakrili izvodjači novokomponovanih nacionalističkih pesama, ratni huškači i profiteri, sve brojniji neofašisti, pa i razne „kursadžije“. Medjutim, udarivši na takav, lažni i licemerni, takoreći estradni patriotizam, autori predstave nesvesno su, bez ikakve (vidljive) ograde, udarili i na pravi patriotizam i izvornu srpsku tradiciju, izvrgli su ruglu narodnu nošnju, ocrnili ne samo srpsku šajkaču, nego i srpsko selo uopšte. Čak je i reč „gedža“ automatski uzeta u potpuno negativnom značenju, mada je nekada to bio izraz za bistrog, izdržljivog, vrednog, marljivog, promućurnog, pa i prkosnog seoskog domaćina, a pežorativnu konotaciju taj je izraz stekao zahvaljujući palanačkim skorojevićima koji su na svaki način nipodaštavali sredinu iz koje su potekli.

Ipak, za sve postoji opravdan razlog, a problem je itekako složeniji nego što se čini, tako da predstava Suze i biseri u tom pogledu predstavlja samo vrh ledenog brega. Mnogim modernim umetnicima patriotizam je postao ne samo otrcan, nego i ogavan jer im se na pomen tog izraza kao prva asocijacija zaista javljaju kič i šund; odmah im se pred očima stvore estradne zvezde sa šajkačama i opancima; sa gadjenjem se sete ratnih huškača koji su svojim govorima sticali popularnost kod povodiljive mase.

Stvari su, medjutim, otišle mnogo dalje, pa je opravdano gadjenje prema lažnom patriotizmu prešlo u neopravdanu mržnju prema sopstvenoj istoriji, tradiciji i folkloru, a distanciranje od pobesnele rulje – u mržnju prema sopstvenom narodu kao celini, najzad i u mržnju prema otadžbini, sada pod plaštom kosmopolitizma, koji neretko vodi i do potiranja nacionalnog imena.

Umetnici i jesu i nisu krivi za taj svoj stav jer opijena masa zaista nastupa u ime cele države, pritom neprestano ističući nacionalne simbole i pevajući (ako se to može nazvati pevanjem) patriotske pesme, koje na taj način stiču epitet šovinističkih sve i kad to suštinski nisu. Sa druge strane, umetnik bi ipak trebalo da shvati kako otadžbinu ne čine samo ratnohuškačke parole, a da podivljala rulja nije jedini niti većinski predstavnik nacije. Niko ne može umetniku narediti da obavezno peva rodoljubive pesme, da drži govore o patriotizmu niti da svoje predstave obavezno zasniva na tradicionalnim i nacionalnim vrednostima, ali mu u dužnost svakako ide, kao osobi koja svojim stvaralaštvom treba da ovaj svet promeni nabolje, razlikovanje pravog patriotizma od licemerne demagogije. Kad se već kritikuje patriotizam koji ima šovinističku konotaciju, valjda bi se kao svetla tačka moglo istaći izvorno i iskreno rodoljublje, a ne da se sklizne u autošovinizam i obično ismevanje ruralne sredine, koja sigurno nije kriva što su je novokomponovani ratni huškači iskoristili za propagandu.

Ideja predstave Suze i biseri – kao i svake predstave koja ima identičan ili sličan cilj – značajna je i plemenita, ali sredstvo za njeno ostvarivanje nije baš najsrećnije izabrano jer gledaoci mogu na dva potpuno dijametralna načina razumeti poruku – a da pritom oba zaključka budu krajnje pogrešna i štetna.

Jednom delu publike srpska će se šajkača nakon ovoga definitivno ogaditi i postati zaštitni znak tupavih i primitivnih „gedža“, dok će drugi deo publike u ismevanju srpskog folklora „prozreti“ još jednu svesnu i dobro smišljenu „antisrpsku propagandu“, dirigovanu „sigurno“ od strane „proameričkih“ nevladinih organizacija.

Verujemo, ipak, da će biti i onih trećih, koji će razumeti da je ovo (trebalo da bude) oštra kritika masovnog iskorišćavanja tradicije i patriotizma radi jeftinog humora i huškanja na medjunacionalnu netrpeljivost. Medjutim, i da pažljiva publika shvati koja je bila prvobitna namera reditelja i glumaca, to opet nije opravdanje što su autori predstave, metaforično rečeno, u želji da iz korita izbace prljavu vodu, zajedno sa njom izbacili i dete.

Autor: Dušan Mijilić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *