Stiv Rajh: Nukleus novog muzičkog jezika

Istorija muzike je često istorija ljudskih reakcija na nju. Odličan primer za to jeste minimalistička muzika. U početku, termin minimalizam se koristio za opisivanje likovnih umetnosti, sve dok nije preuzet kako bi opisao muzički pravac koji je ritmički, melodički i harmonički jednostavniji od onoga što je bilo popularno u to vreme.

Njegovi glavni predstavnici su: LaMonte Young, Philip Glass, Terry Riley i Steve Reich (zarad lakšeg pisanja “Rajh”). Navedeni kompozitori stvorili su minimalizam kao odgovor na veoma popularni (posleratni) modernizam. U zavisnosti od kompozitora, minimalizam se ispoljava na različite načine, ali postoje neki od glavnih principa kao što su ponavljanje malih fraza koje se vremenom pojačavaju ili smanjuju. Minimalistička muzika ne poseduje uobičajene karakteristike zapadnjačke klasične muzike. Skroz suprotno, ona nastoji da izbaci osećaj klimaksa i velikog praska koji je ostao najbitniji deo tradicionalne klasične muzike. Na taj način, ona poziva ljude da se uključe u aktivno slušanje muzike i na koji način se ona formira. U minimalističkoj muzici mikro postaje makro, kao kada mrava stavimo pod lupu. Muzika tada, na neki čudan način, postaje svesna sebe i svojih potencijala.

Najbolji predstavnik minimalizma je američki kompozitor Stiv Rajh. Rođen u Njujorku, od malih nogu bio je inspirisan Bahom, Klodom Debisijem, džezom i zapadno-afričkom muzikom, koju je učio u svojim putovanjima u Gani. Diplomirao je filozofiju i završio master za kompoziciju. U ovom tekstu predstaviću 4 najznačajnije kompozicije sa početka njegove karijere koje se nalaze na njegovom albumu “Early Works” iz 1987. godine.

„It’s Gonna Rain” – je prvo veliko delo Stiv Rajha i jedno od najznačajnijih kompozicija minimalističke i proces muzike. Kompozicija je zapravo deo govora pentekostalnog propovednika Valtera, koga je na trgu u San Francisku 1964. godine snimio Rajh. Pentekostalizam predstavlja jednu od harizmatskih verskih grupa u hrišćanstvu koja je nastala početkom 20. veka u Kanzasu, među američkim crncima. Na snimku se čuje Valter, koji u sled tenzija oko Kubanske raketne krize, propoveda o smaku sveta aludirajući na priču o Noji, ponavljajući frazu „Padaće kiša” (It’s Gonna Rain). U snimku se čuju razni pozadinski šumovi i zvukovi od kojih se najviše ističe golub u letu, koji je zamahom svojih krila, po rečima kompozitora, postao „golub bubnjar”. Sedeći u studiju, nama davne 1965. godine, Stiv Rajh montirao je svoje magnetne trake kada je doživeo svoj „eureka trenutak”. Kompoziciju je sklopio time što je sekao i lepio trake u audio petlje/omče, proces zvan „tape looping”, kako bi se dobio efekat konstantnog ponavljanja. Tako je napravio dve identične omče i pustio ih da se okreću jedna pored druge. Zbog nekvalitetne tehnologije koja je bila dostupna 60-ih godina, postavljene dve omče su ispale iz zajedničkog ritma u kom su bile. Jedna je uvek išla ispred ili iza druge zbog razlika u mašinama, dužine traka itd. Rajha je ta mana inspirisala, pa je odlučio da je iskoristi u svoju korist. Njega je interesovao proces kroz koji trake prolaze kako bi stvorile kompoziciju. Plan je bio da se istraže sve moguće rekurzivne harmonije pre nego što se trake vrate u zajednički ritam. Na kraju, proizvod je bio bešavna, neprestana repeticija reči i ritmova koji te, na trenutke, vode u veoma iracionalne delove, zatim u delove koji su sasvim muzički, da bi se na kraju opet našli na početku gde se priča nastavlja u nedogled. Drugi deo kompozicije je sastavljen od drugih reči iz Valterovog strasnog govora. U njemu je Noje ušao u barku i zatvorio vrata. Kod drugog dela oseća se sve veća uznemirenost govornika, koji sada već viče ljudima uznemirujuće reči: “Nisu mogli da otvore vrata…..nisu mogli da otvore vrata….zatvorena su… ali budi siguran!”

„Come Out” –  korak dalje u manipulaciji glasova i ritmova desio se 17. aprila 1966. godine pred publikom gradske Skupštine na Menhetnu. Tada se, 1996. godine, Rajh vratio u svoj studio u Njujorku i dobio interesantan predlog od američkog pisca i aktiviste Trumana Nelsona. Naime, Nelson, koji se čitav svoj život borio za prava i slobode američkih crnaca, doneo je Rajhu 20 sati audio snimaka koji su se sastojali od Nelsonovih intervjua sa šestoricom mladih crnaca (i njihovoh majki) koji su bili optuženi za strahovito ubistvo žene Margit Šugar u njenoj radnji u Harlemu. Policija je, bez ikakvih dokaza, skupila šestoricu nevinih tinejdžera, koji su im prethodno zadavali manje probleme, i stavila u pritvor. Širom medija, momci su postali poznati kao „Harlemska šestorka” (The Harlem Six). Njihova imena su konstantno vukli kroz blato nakon što je javnost saznala za smrt nedužne belkinje od strane šestorice “agresivnih” crnaca. Amerika je u to vreme bila veoma osetljiva kada je reč o rasizmu i o crnačkim pravima, a kazna u Njujorku za to krivično delo, bila je smrt na električnoj stolici. Nelson, koji se borio za pravo da mladići dobiju pravedno suđenje, napravio je intervjue sa njima i dao ih Stiv Rajhu da ih montira. Plan je bio  da se predstave publici na dobrotvornom događaju, koji je bio organizovan za prikupljanje pomoći za optužene. Rajh je pristao to da uradi samo ako mu Nelson dozvoli, da ako pronađe odgovarajući deo, montira i nešto za sebe. I tako je, sedeći i montirajući u studiju, Rajh naišao na rečenicu koju je izgovorio jedan od optuženih, Danijel Ham. U njoj, Danijel opisuje trenutak u kom su ga policajci tako žestoko tukli, da ih je on počeo moliti da prestanu. Policajci, pod izgovorom da ne vide nikakvu krv na njemu, nastavili su sa mučenjem devetnaestogodišnjeg momka. Kako bi ih uverio da krvari, Danijel je probušio rupu na mestu njegove modrice.

Rečenica koju je Rajh upotrebio u svojoj kompoziciji glasi: „Morao sam da otvorim modricu i pustim da krv iz modrice izađe kako bi im pokazao”.

Tu, Rajh je pronašao poruku koja savršeno opisuje sve što se dešavalo. Pisac, Linda Viner je na sledeći način opisala Rajhov rad: „ U početku čujemo smisao reči – poznatu izjavu koja u sebi sadrži kosmičku osvetu. Nakon toga, kao sa svakim ponavljanjem reči, zvukovi postaju besmisleni… Na kraju, ostajemo prikovani u čudnoj kombinaciji duhovnog i mehaničkog. ”

Piano Phase – nakon eksperimentacije sa ritmom ljudskih glasova, Rajhov sledeći korak predstavljao je još veći izazov. Naime, njegov rad sa audio trakama imao je jednu veliku manu, nije ga bilo moguće izvesti uživo. Nijedna osoba nije u stanju da manipuliše svojim glasom do mere koju je postavila traka i mašina na kojoj se ona obrće. Prema tome, Rajhov logičan korak bio je da filozofiju “process” muzike prenese na instrumente. Prvi pokušaj desio se 1966. godine kada je ukombinovao saksofon i magnetnu audio traku, ali živi nastup je i tada zavisio od magnetne trake.

Rajh je godinu dana kasnije napokon ostvario svoj cilj kada mu je sinula ideja o radu na klaviru. Budući da nije posedovao dva klavira, odlučio je da na jednoj audio traci snimi kompoziciju na njegovom klaviru, a kasnije bi istu traku pustio da svira dok je on, sedeći za klavirom, pokušavao da prati i pravi oscilacije u zavisnosti od snimljenog sadržaja. Tim postupkom, otkrio je da je moguće praviti faze (phasing), bez pomoći audio traka, ako se muzičar dovoljno koncetriše. Rajh je napokon izveo svoj prvi koncert koristeći dva klavira. Kompozicija se sastoji od toga da oba klavira, veoma brzo i sinhrono, sviraju figuru od 12 nota. Zatim, jedan od klavira svoj tempo ubrza, i tako pravi krug dok opet ne završe u istom ritmu. U drugom delu kompozicije, jedan od pijanista polako utihne kako bi prvi smanjio svoju figuru na 8 nota. Pijanista koji je nestao, polako se vraća u kompoziciju ponavljajući tu istu figuru. „Phasing” proces onda opet otpočne i traje sve dok se ritmovi pijanista ne vrate tamo gde su počeli. Treći i završni deo kompozicije predstavlja najjednostavniju figuru od 4 note koje muzičari ponavljaju sve dok opet ne odigraju krug oko sebe. Kompozicija traje oko petnaestak minuta u zavisnosti od tempa u kom muzičari sviraju. Po svemu sudeći, ova kompozicija je inspirisala Rajha da se u budućnosti potpuno posveti instrumentima. Rezultat toga je bila veoma ambiciozna kompozicija u trajanju od sat vremena, pod nazivom “Muzika za 18 muzičara” (Music for 18 Musicians).

Clapping Music – ideja je, prema njegovim rečima, nastala u noćnom klubu u Briselu.  Na svojoj evropskoj turneji Rajh je stigao u Brisel. Posle svog koncerta je sa prijateljima i kolegama otišao u neki “otrcani flamenko klub” u kom je čuo kako dve žene pevaju i sviraju gitaru (“veoma loše”). Odjednom, žene su počele da tapšu rukama, što je zauzvrat u njemu prouzrokovalo jako reakciju. Fascinirao ga je način na koji su pravile muziku koristeći dlanove svojih ruku. On je za svoje nastupe koristio veoma tešku opremu i instrumente koje je teško prenosio od grada do grada, iz kluba u klub.  Hteo je da napravi kompoziciju sa nečim što neće zahtevati veliki napor na turneji, nešto s čim će moći da nastupi bilo kada, bilo gde. Odgovor je držao u svojim rukama. “Clapping music” (muzika za tapšanje) je kompozicija za dva izvođača koji tapšu isti obrazac kroz celu kompoziciju. Cilj je bio da jedan izvođač tapše jedan obrazac od početka do kraja bez promena, a drugi taj isti obrazac tako što će kasniti za prvim sve više i više, dok se opet ne sretnu na početku. Tako se muzika bukvalno formira dok je slušamo. Muzička inspiracija za ovu kompoziciju mu je bio ritam koji se svirao uz “Yoruba” zvono  iz zapadne afrike. Razlika između te dve kompozicije je samo u jednoj noti koju je Rajh podesio kako bi dobio željene varijcije.

U svom eseju Muzika kao postepeni proces (Music as a Gradual Process) iz 1968. godine, Rajh opisuje filozofiju svoje muzike na sledeći način: “Interesuju me primetni procesi. Želim priliku da čujem proces koji se odvija kroz muziku” i “Ne mislim na proces kompozicije, nego delove muzike, koji su u bukvalnom smislu, procesi”. Kroz sve svoje radove Rajh je provlačio svoju filozofiju koliko god je mogao. On, zajedno sa svojim kolegama, uticao je na brojne velike umetnike kao što su: Brian Eno, David Lang, John Adams, Michael Gordon itd. Uticaj je ostvario i van klasične muzike, kao što su: elektronska muzika (The Orb) i pop/rok muzika (Radiohead, Imagine Dragons itd.).

Ova prva velika dela minimalističke muzike predstavljaju seme njegovog daljeg stvaralaštva. Stvarao je još ambicioznije kompozicije i pomerao granice koje je i sam postavljao, ali ta 4 dela označila su početak nečeg novog u svetu. Poput francuskih filmova 60ih godina 20. veka, i muzika je tada dobila svest o sebi i moći koju poseduje. Film postaje meta film, muzika postaje meta muzika i utabani su novi putevi po kojima će hodati generacije drugih umetnika i stvaralaca različitih medija 21. veka.

Autor: Gojko Dimić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *