Van den Budenmajer ili multiverzum Kšištofa Kješlovskog

Već neko vreme internetom kruži zanimljiva kolaž-fotografija: sa jedne strane Mija Volas Vinsentu Vegi priča o svojoj propaloj glumačkoj karijeri i opisuje pilot epizodu koju je snimila. U pitanju je šou Fox Force 5, a svako lice, odnosno svaka junakinja koju Mija pomene, zvuči poznato (od „There was a blonde one, she was the leader“ do „The character I played was the deadlliest woman in the world with a knife“), što je na drugoj strani fotografije ilustrovano slikama članica Deadly Viper Assassination Squad-a. Tarantinovo referisanje na svoje filmove (što je ovde naročito interesantno jer hitom iz 1994. upućuje na onaj iz 2003. godine) nije usamljen primer u filmadžijskom svetu. Ovaj manir možemo pratiti još od Hičkokovog „potpisa“ koji podrazumeva da ćemo ga videti kako u svakom svom filmu kao slučajni prolaznik promiče u nekom kadru. Čak se i savremeni reditelji dovijaju kako da ostvare svoju originalnu prepoznatljivost. Primera radi, gledaocima serije Crno ogledalo (Black Mirror, 2011– ) naročito je zabavno da uočavaju „Easter eggs“ – tragove prethodnih epizoda u onima koje slede (makar to, hičkokovski, bili naslovi novinskih članaka). Na taj način je Čarli Bruker, tvorac serijala, osim naslovom i potencijalnom opasnošću napredne tehnologije, ovakvim detaljima epizode povezao u svojevrsni Black Mirror univerzum. Kšištof Kješlovski, kako se smatra – najuticajniji poljski reditelj, gotovo tri decenije pre Bruksa učinio je to isto u svojim ostvarenjima, sa razlikom što je seriji priključio i svoje najbolje filmove.

Iako je mislio da mu mesto nije u filmskoj školi (želeo je da bude ložač), Kješlovski nije odustao dok je iz inata i iz trećeg puta nije upisao. Na početku karijere snimao je isključivo dokumentarce za Studio za dokumentarne i igrane filmove u Varšavi, kasnije se priključio pokretu Sinema of moral anxiety (zajedno sa Andžejem Vajdom, Kšištofom Zanusijem, Agnješkom Holand i dr.). NJegov prvi igrani film Osoblje (Personel, 1976) ujedno je i prvi film ovog udruženja koje je potrajalo još pet godina, ali od ideja koje je društvo propagiralo Kješlovski nikada nije odustao, što dokazuju svi njegovi kasniji filmovi.

Sedma decenija prošlog veka bila je veoma teška za Poljsku, naročito nakon usvajanja Vojnog zakona 1981. koji je uzrokovao mnogo nemira, demonstracija i zatvaranja gradjana, neretko i smrti pod nerazjašnjenim okolnostima. Iako je želeo da ostane izvan političkih tokova, Kješlovski u filmu Bez kraja (Bez konca, 1985) progovara o nametanju zlokobnog zakona, a u ostvarenjima Verovatni slučaj (Przypadek, 1987) i Kratki radni dan (Krótki dzien pracy, 1995) o fenomenu Solidarnosti (Solidarność). Često se žalio na novouspostavljene horizonte očekivanja svojih zemljaka koji su nakon 1981. godine mislili da bi svi filmovi trebalo da budu o Solidarnosti, komunizmu i andergraund štampi.

Filmovi koji su Kješlovskog pozicionirali visoko u sveukupnoj filmadžijskoj vaseljeni, nastali su kao rezultat saradnje sa još dvojicom izuzetnih ljudi: jedan je advokat Kšištof Pješjevič, a drugi je kompozitor Zbignjev Prajsner. Prvi je saradjivao sa Kješlovskim na 17 filmskih scenarija1), a u godini njegove smrti pozvan je za člana žirija Kanskog festivala (Kješlovski je takodje imao tu čast 1989. godine). Po vokaciji sudija i advokat, najčešće u slučajevima krivičnog i porodičnog prava, Pješjevič je za vreme Vojnog zakona u svojstvu branioca zastupao obespravljene na brojnim političkim sudjenjima. Prajsner, samouki kompozitor, pravio je muziku za filmove Kješlovskog i Pješjeviča od 1984. pa sve do smrti Kješlovskog i osvajao je brojne nagrade (Zlatni disk, Cezar itd.). NJegov oproštaj od velikog filmadžije istovremeno je i prva kompozicija koju je napravio a koja nije pisana za film – Rekvijem za mog prijatelja (1998). Nekoliko godina kasnije uradio je aranžmane pesama za četrdesetočlani orkestar, za album On an Island Dejvida Gilmora iz Pink Flojda. Gilmor je turneju završio u Gdanjsku, gde je, tokom izvedbe, Prajsner dirigovao orkestrom.

Iako se 1994. povukao iz filmskog života, Kješlovski je imao u planu da sa svojim imenjakom napravi još jednu trilogiju – Pakao, Čistilište i Raj. Smrt ga je, nažalost, omela u toj zamisli ali Tom Tikver, kreator ostvarenja Trči Lola trči (1998) – koje se vrlo lako može posmatrati kao varijacija filma Verovatni slučaj, odlučio je da prema Kješlovski-Pješjevič scenariju snimi Raj (Heaven, 2002) sa Kejt Blanšet u glavnoj ulozi. Uticaj Kješlovskog na kasnije generacije filmskih poklonika toliki je da su poljski filmski kritičari skovali neologizam kješlovščina (kieślowszczyzna) kojim opisuju sve filmove čiji tvorci nastoje da imitiraju ili posredstvom motiva ili jezika prizovu velikog umetnika koji nas je napustio u 54. godini života.

„Različiti ljudi u različitim delovima sveta mogu imati iste misli u istom trenutku. To je moja opsesija, da različiti ljudi na različitim mestima misle o istom, ali iz različitih razloga. Pokušavam da pravim filmove koji će ih povezati“, rekao je Kješlovski u jednom intervjuu. Najbolja ilustracija ove izjave jeste film Veronikin dvostruki život (La double vie de Véronique, 1991), na planu radnje, ali svi njegovi filmovi izmedju 1988. i 1994. umreženi su na naročit način. Jedna od tih poveznica jeste Van den Budenmajer, fiktivni holandski kompozitor kog osim Veronike iz pomenutog filma, cene junaci serije Deset Božjih zapovesti ili Dekalog (1988) i filmske trilogije Tri boje (Trois couleurs, 1993–1994). Reč je o pseudonimu koji su zaljubljenici u Holandiju, Prajsner i Kješlovski, napravili kako bi od pomenutih ostvarenja napravili filmski polilog. Budenmajer nije samo potpisnik muzike koju je za filmove, odnosno epizode komponovao Prajsner – reč o još jednom junaku čiji rad junaci vole i preporučuju jedni drugima: u devetoj epizodi serije Dekalog doktor Roman kupuje Van den Budenmajerovu ploču nakon što od svoje pacijentkinje saznaje da je on jedan od razloga zbog kojih bi ona rizikovala svoj život. Naime, devojka nije primljena u muzičku školu jer ima slabo srce. Ona se premišlja izmedju odustajanja od karijere zarad zdravlja: „Ja hoću život, to je dovoljno. Ne moram da pevam“ i rizične operacije koja bi mogla otkloniti srčane smetnje: „Želim da pevam i da to mnogo ljudi sluša“.

Na ovoj nedoumici temelji se i glavni zaplet filma o dve Veronike, jedne u Poljskoj (Weronika), druge u Francuskoj (Véronique), dve devojke koje su nalik jedna drugoj, ne samo fizički već i prema željama i razmišljanjima i intuitivnim prožimanjima koja svaka oseća u odnosu na postupke one druge2). Obe su muzički nadarene – jedna peva u horu krakovske filharmonije3), a druga podučava dečji orkestar. Na času Veronika govori deci o zanimljivom kompozitoru Van den Budenmajeru koji je otkriven tek nedavno, a živeo je u Holandiji pre više od dva stoleća. Osim bavljenja muzikom kroz nastavnički posao, Veronika ide i na časove pevanja – od čega odustaje nakon sudbonosnog i čudnog osećanja anksioznosti i iznenadne praznine. Mini film u filmu dešava se za vreme lutkarske predstave koju Veronika gleda zajedno sa decom a u kojoj je reč o umetnici, balerini, koja umire nakon povrede noge, ali u drugom životu dobija krila, što se, kao i lutkareva priča na kraju filma, može posmatrati kao simbolička ravan filma4).

Metafizička veza dve osobe koje ne znaju jedna za drugu a izmedju kojih čak, za razliku od dve Veronike koje deli više od 1500 kilometara, stoji samo nekoliko metara, opisana je u filmu Tri boje: Crvena (Rouge, 1994). Iren Džejkob – koja je glumila i dve Veronike, u poslednjem filmu Kšištofa Kješlovskog je Valentin, foto-model i balerina. August, mladi budući sudija u svojoj sobi ima sliku upravo umetnice u trikou. Iako su komšije, Valentin i August se svakodnevno mimoilaze. On ima psa, a ona dobija jednog nakon što se gospodin Kern odrekne keruše Rite koju je udarila automobilom i dovela do njega. Poznanstvo sa Ritinim prvobitnim vlasnikom, osobenjakom koji prisluškuje razgovore svojih komšija, uticaće na život i postupke Valentin, kao i ona na njegov. I u poslednjem filmu Kšištofa Kješlovskog, holandski kompozitor javlja se kao spona izmedju junaka. Najpre Valentin sa Kernovog stola uzima novac za Ritino lečenje, koji se nalazi na Van den Budenmajerovoj slici. Da je upravo on na slici, možemo samo pretpostaviti, budući da mu lice ranije nismo videli, a crno-bela slika sa koje se smeši čovek sa perikom kakve su nekad nosili kompozitori i sudije upućuje na ličnost iz prošlosti. Ipak, potvrda pomenute sumnje stiže nekoliko minuta kasnije kada Valentin nakon još jednog mimoilaženja sa Augustom u muzičkoj radnji, odluči da kupi disk sa Van den Budenmajerovim kompozicijama, ali omotnica (na kojoj i vidimo lice sa Kernovog stola) skriva praznu kutiju jer je samo nekoliko trenutaka pre August kupio poslednji disk.

Filmovi iz ove trilogije dodatnim odrednicama sugerišu boje sa francuske zastave, a svaki od njih reprezentuje po jedan postulat ove države, koji su, kao trojstvo: Sloboda, jednakost, bratstvo, proizašli iz parole koja je bila moto Francuske revolucije. Crvena zatvara ovaj ciklus, povezujući naizgled nezavisne filmove u jednu celinu, i to ne samo krajem kojim su junaci predstavljeni kao jednaki, što i jeste osnovna ideja ovog dela. Slika starice koja u Plavoj (Bleu, 1993) i Beloj (Blanc, 1994) pokušava da, svaki put bezuspešno, u visoki otvor kante za staklenu ambalažu ubaci flašu, u Crvenoj postaje više od pokušaja. Valentin je optimistična: „Ljudi nisu zli. Možda samo nemaju snage“.

U sva tri filma barem jedan segment na osoben način prikazuje zgradu suda: u Plavoj Džuli (Žilijet Binoš), udovica francuskog kompozitora, odlazi do sudnice kako bi pronašla misterioznu devojku sa fotografije iz zaostavštine svog muža, a u pozadini se vidi odsečak zgrade na kojoj je ispisano Liberté (sloboda). U Beloj poljski državljanin Karol Karol (Zbignjev Zamahovski) ide na ročište koje će odlučiti sudbinu njegovog braka, a dok stoji ispred sudnice na kojoj se jasno vide reči Liberté i Égalité (sloboda i jednakost), ptičica u letu mu uneredi sako. Radnja Crvene nije smeštena u Pariz, već u Ženevu, te je zgrada sudnice samo mizanscen – gradjevina u kojoj August polaže pravosudni ispit, a bivši sudija Kern se suočava sa onima koje je godinama prisluškivao.

Boje iz ove trilogije nisu date proizvoljno – one uokviruju junakinje sve vreme njihovog kretanja kroz radnju. Žuli je prikazana kako često noću pliva na zatvorenom bazenu, te joj ovo osvetljenje daje naročit plavičast odjsaj, Dominik (Džuli Delpi) neretko iskrsava u Karolovim sećanjima kao nevesta koja sa osmehom na licu istrčava na svetlost dana, a Valentin je snimila reklamu za žvakaće gume, te njeno setno lice na crvenoj pozadini zaustavlja prolaznike koji obraćaju pažnju na ženevske bilborde. Osim ovih slika, većina detalja u filmovima one je boje koja je naslovom sugerisana.

Van den Budenmajer predmet je razgovora i u Plavoj. „Jedan od najvažnijih kompozitora vremena u kom živimo“ – kako kaže TV spikerka o Patrisu, Žulinom pokojnom mužu – poginuo je pre nego što je završio komad o zajedništvu evropskih država nakon Hladnog rata. Nedovršenu partituru trebalo je da izvodi dvanaest orkestara koji bi reprezentovali dvanaest gradova. Žuli, za koju javnost smatra da je suprugu pomagala pri komponovanju (što je dovelo i do nagadjanja da je muziku zapravo pisala ona), Patrisovom prijatelju i saradniku koji je pristao da završi komad otkriva nameru da kompozicija bude i memento Van den Budenmajeru: „Na kraju je želeo da aludira na njega. Znaš koliko ga je voleo“. Ovaj fiktivni kompozitor makar kroz usputne komentare i digresije uspeva da uveže najcenjenije filmove Kšištofa Kješlovskog i da svakim novim pominjanjem doprinese stvaranju šire slike o sebi – zahvaljujući poslednjem filmu slavnog poljskog reditelja saznali smo i kako Van den Budenmajer navodno izgleda.5)

Za filmove koji su deo trilogije, poput pomenutih koji referišu na francusku trobojku, preplitanje radnje ili likova nije neobičan scenaristički manir. U Plavoj svedočimo Žulinoj lošoj orijentaciji u sudskim odajama, te primećujemo da je pogrešila prostoriju. U Beloj postaje jasno da se iza Žulinih pogrešno odabranih vrata odigrava brakorazvodna parnica izmedju Dominik i Karola. Medjutim, ovaj film ima dosta dodirnih tačaka sa serijom Dekalog. Za početak, jedini je koji se delom odigrava u Poljskoj – što je filmskim kritičarima bilo naročito interesantno s obzirom na to da je tema ovog filma jednakost. Glumačka postava sačinjena je mahom od poljskih umetnika čijim smo zanosima i prkosima svedočili kroz deset epizoda serije iz 1989. godine. Frizer Karol, protagonista filma Tri boje: Bela nakon ljubavnog kraha vraća se u rodnu Poljsku, gde živeći sa bratom Jurekom (Ježe Štur) pokušava da povrati ponos i postane najpre jednak, potom superioran u odnosu na bivšu suprugu. Zanimljivo je to što su u fokusu desete epizode serije Dekalog upravo braća u istim ulogama: Artur (Zbignjev Zamahovski) i Ježe (Ježe Štur), koji se nakon očeve smrti6) sučavaju sa ogromnom i veoma vrednom kolekcijom poštanskih markica koje je otac celog života skupljao, a koje pokušavaju da se domognu očevi višegodišnji oponenti filatelisti. Iako je epizode naslovljavao brojevima i bez dodatnog objašnjenja koju zapovest reprezentuju, Kješlovski u Dekalogu: H najviše problematizuje zapovest koja je poslednja po redu i u hrišćanskom poimanju: Ne poželi ništa što je tudje – što na širem planu odgovara i zapletima i drugom delu trilogije.

Nije nimalo neobična pojava da reditelji iznova angažuju glumce sa kojima imaju neke spone, bile one prijateljske ili profesionalne. U filmovima Tima Bartona najčešće glume njegov najbolji prijatelj i kum Džoni Dep i sada već bivša devojka Helena Bonam Karter; Tarantino voli saradnju sa Kristofom Valcom (koji je za dve uloge u dva Tarantinova filma nagradjen Oskarima za sporednog glumca) i Semjuelom L. Džeksonom itd. U filmovima Kšištofa Kješlovskog najčešće srećemo Aleksandera Bardinija – u Dekalogu je pobožni lekar, u Veroniki dirigent filharmonije, u Beloj advokat, kao i u Bez kraja. Medjutim, višestruko angažovanje istih glumaca kroz ciklus o zapovestima, reditelju je poslužilo kao način uvezivanja epizoda, i više od toga – stvaranja naročitog utiska o bliskosti junaka.

Dekalog7), serija koju je Vatikan uvrstio na listu 45 filmskih ostvarenja koja vrede, svakom epizodom tematizuje po jednu Božju zapovest. Medjutim, odredjenja u sinopsisima mogu se posmatrati kao uslovna budući da se grehovi kojima se odaju junaci, hotimično ili ne, množe i u svakoj epizodi možemo sagledati barem tri načina kršenja Božje reči. Tako je pomenuto finale serije koje se odnosi na neispravnost želje prema onome što pripada drugom, zapravo i priča o kradji i lažnom svedočenju. Bliskost izmedju junaka epizoda postignuta je njihovim smeštanjem u isti stambeni prostor, te se u gotovo svakoj epizodi može uočiti jedan od aktera iz prethodnih koji promiče hodnikom ili otključava vrata. Ukoliko ovakvi susreti izostanu, povezanost ove vrste biva nadomeštena pričom. Primera radi, studentkinja koja se u Dekalog: VIII javlja da odgovori na pitanje o moralnom paklu, iznosi priču koja je zapravo zaplet epizode II. Profesorka Zofija će gošći koja je predavanju prisustvovala, kasnije potvrditi da je reč o istinitoj priči i da su ljudi o kojima je bilo reči zapravo stanovnici zgrade u kojoj i ona živi. Još jedna interesantna nit izmedju epizoda jeste prisustvo nepoznatog čoveka koji se kao posmatrač ili prolaznik pojavljuje u gotovo svakom segmentu (osim VII i X) i to baš u trenucima koji se mogu posmatrati kao presudni za sudbinu glavnih junaka. On je samo opservator koji ne progovara i nema uticaj na one sa kojima se sreće, te se često tumači kao neka vrsta više sile ili čak andjela.

Kao što smo videli, kada je reč o velikom svetu koji je svojim ostvarenjima kreirao Kšištof Kješlovski, možemo govoriti o multiverzumu kojim je umrežio najrazličitije junake i njihove svetonazore, brojne zagonetke i njihove rasplete i to na suptilan način kakav je uvodjenje motiva imaginarnog kompozitora ili evokacije andjela-posmatrača onih ljudi koji srljaju u greh. Nimalo nije čudno što se u filmskim krugovima se o Kješlovskom ne govori samo kao o reditelju i scenaristi već i kao o slikaru koji je svoju domovinu, a naročito Varšavu, ucrtao na mapu epicentara sedme umetnosti. Zbog toga je u svom gradu dobio jedan od najlepših nadgrobnih spomenika – dve ruke pozicionirane tako da prostor izmedju njih simbolizuje improvizovani okvir kadra koji reditelj želi da snimi.

Autorka: Marijana Jelisavčić

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Stenli Kjubrik naročito je cenio filmove Kješlovskog i Pješjeviča, a kao razlog je isticao retku moć ovih filmadžija da svoje ideje dramatizuju umesto da samo pričaju o njima.
2. Jedan od najtransparentnijih primera pomenute kješlovščine jeste uticaj ovog filma na Čudesnu sudbinu Amelije Pulen (Le fabuleux destin d’Amélie Poulain, 2001). Glavna junakinja ovog filma takodje ima probleme sa srcem, usamljena je, odlazi kod oca u posete i oseća postojanje nekoga ko joj je sličan i ko bi mogao biti njena srodna duša, a sa kim se, poput Veronike iz Pariza (u istom gradu živi i Amelija), sreće nakon brojnih rešenih zagonetki. Tu su još i sudbonosne fotografije koje u oba filma predstavljaju tragove za otključavanje misterija. Manje važna ali svakako još jedna uočljiva karakteristika srodnosti ovih ostvarenja jeste frizura glavnih junakinja.
3. Prelomni trenutak u filmu dešava se dok Veronika iz Poljske peva deo iz Danteovog Raja, što simbolički upućuje na ono što sledi ali i na pomenutu nameru Kješlovskog i Pješjeviča da naprave filmsku trilogiju po uzoru na Božanstvenu komediju.
4. Veronikin dvostruki život višestruko je nagradjivan na Kanskom i drugim festivalima, ali je u Poljskoj izazvao brojne kontroverze mogućnošću političkog tumačenja koja podrazumevaju da se posredstvom sudbine poljske Veronike ova država predstavlja kao inferiorna.
5. Filmovi iz ove trilogije ovenčani su brojnim kako nominacijama, tako i nagradama. Plava je višestruko trijumfovala u Veneciji, osvojila i nagrade Cezar, Zlatni globus i Goja; Kješlovski je u Berlinu nagradjen Zlatnim medvedom za Belu; Crvena je dobila brojne nominacije za Oskara, kansku Zlatnu palmu i BAFTA priznanje, a osim toga, nagradjena je od strane više američkih filmskih kritičara u NJujorku i Los Andjelesu.
6. Lik oca tumači Maćej Štur, otac glumca Ježea Štura.
7. Kratki film o ubijanju (Krótki film o zabijaniu, 1988) i Kratki film o ljubavi (Krótki film o milosci, 1988) predstavljaju dopunjene epizode Dekaloga V (Ne ubij) i VI (Ne čini preljubu). Ovaj drugi ovenčan je Zlatnom palmom na Kanskom festivalu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *