Tragati, odnosno, živeti

Svima nam je dobro poznata priča: Frančeska Džonson je bila „obična“ žena iz Ajove. Jednoga dana, pored farme na kojoj je živela sa mužem i decom, prolazio je Robert Kinkejd, fotograf Nacionalne geografije. Ono što se činilo kao bezazleni putokaz ka mostovima ogruga Medison pretvorilo se u jednu od najvećih ljubavnih priča svih vremena.

Zašto iznova i iznova gledam Mostove okruga Medison? Prilikom razgovora koji će prerasti u mnogo više, Kinkejd kaže: „Imao sam snove. To su bili dobri snovi. Nisu se ostvarili, ali drago mi je što sam ih imao“. U procesu sazrevanja kojeg nazivamo život, nismo li svi zavisili od onoga čemu smo se nadali? Snovi, ili želje (ovde metaforički shvaćene), jesu ono što nas pokreće, što nas u datom trenutku definiše. Moram naglasiti za mi je zaista drago što je ovo književno ostvarenje došlo pod ruke Klinta Istvuda koji je uspeo da naglasi važnost konverzacije. Takođe, drago mi je što je baš Klint Istvud izabran za ulogu Roberta Kinkejda. Do tada poznat kao kaubojac koji sa sto hitaca iz jednog pištolja ubije sve neprijatelje grada, postao je Čovek. Budimo realni – kaubojci (kao i Džejms Bond), mogu da se zaljube. Robote ostavite za neku budućnost.

Ako se iole udaljimo od koncepta „ljubavnog filma“ kako Mostove okruga Medison većina danas definiše, videćemo da je reč o spoznaji ličnosti. Frančeska Džonson je jednom, kao mlada Italijanka, imala snove. Ti snovi su podrazumevali život u Americi koja je, kao i mnogima danas, pružala mnoge mogućnosti da se pokažu i dokažu. Vođena svojom zaljubljenošću u mladog američkog vojnika, Frančeska odlazi u Ameriku gde postaje prvo supruga, potom učiteljica koja je, po svojoj priči, bar jednu osobu navela na pravi put, a zatim postaje majka i supruga domaćica, čiji dom pomalo izgleda kao zatvor. Robert Kinkejd je poznati fotograf koji je osetio svet. Osetio, u bukvalnom značenju te reči. Kinkejd oseti vazduh koji ga okružuje, primeti ono što je i nekoliko puta video, kao i ono što vidi po prvi put, istim intezitetom. Kinkejd je tako primetio i Frančesku. Kao osoba koja svet mora dočarati kroz fotografiju (na isti način kao što pisci to rade kroz reči), Robert Frančesku ume da „fokusira“, pročita i da vidi sve ono što ona odavno ne vidi u sebi. Razgovori između dvoje glavnih junaka sežu do suština mnogih nas. Zašto su neki spremni da prihvate činjenicu da će ceo život biti bez porodice? Zašto su neki drugi, ipak, spremni prihvatiti sopstvenu žrtvu zarad sreće svojih ukućana? U svojoj razlici prema životu, Robert i Frančeska pronalaze zajednički jezik. Veoma brzo Frančeska postaje Robertova destinacija na putu oko sveta, dok je Robert za nju cilj slobode koji nikada nije uspela sama dostići.

U procesu stvaranja bilo koje umetnosti, neretko se za umetnika veže pojam muze. Muza, kao nadahuće, ali i kao nauka, definiše čoveka i podstiče ga da odredi svoje mesto u svetu. Muza se, takođe, ne može izabrati. Ona biva. Ona jeste. Pred sam kraj filma Kinkejd kaže: „Imam osećaj da sam lutao, samo da bih do tebe došao“. Ne, ne bih rekla da je reč o patetici. Reč je o istini. Šta smo bez onoga/one koji/koja nas čini najboljima? Kako nastaviti dalje ako neko ne veruje u nas bez obzira na sve? Robert Frančeski nudi ono što niko do tad nije – put do kuće, do onoga što je jednom bila i na mesto gde su se svi njeni snovi začeli. Neretko umetnici (pisci, slikari, vajari, muzičari…) svoja dela posvećuju onima koji su ih pokrenuli, koji su stajali i držali leđa pri padu. U redu, ne morate biti umetnik da biste ovo osetili. Setite se svoje dileme, svoje nepoverljivosti u sve što do sada činite. Setite se ko je bio tu da Vas uveri u drugačije. Pre svega, setite se one osobe koja je uspela da Vas podstakne na najplemenitiju stvar – da budete srećni što ste to Vi. Ako možemo da poverujemo legendi da su Frančeska Džonson i Robert Kinkejd stvarni likovi i da su ova dela (knjiga i film), nastali posredstvom istinitih događaja, velike su šanse da od svog života možete napraviti ljubavnu priču. Pre svega, onu sa samim sobom da bi Vas neko takve prihvatio i, naposletku, voleo.

Autorka: Gorica Radmilović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *