Paraziti pre ‘Parazita’

Nakon Drugog svetskog rata, u razorenoj Italiji, nastaje novi pravac u filmskoj umetnosti. Pored francuskog impresionizma, nemačkog ekspresionizma, u posleratnoj Evropi se radja italijanski neorealizam. Pravac je nastojao da prikaže i fizičko i duhovno posrnuće Italijana i njihov napor da se iz njega izvuku. Reditelji su radi što veće autentičnosti koristili i dalje uništene lokacije gradova širom zemlje, glumce naturščike i snimali svoje fiktivne priče na najrealniji, gotovo dokumentaristički način i ti filmovi se, svakako, mogu posmatrati i kao dokument jednog vremena.

Najznačajniji predstavnici pravca su Vitorio de Sika, Roberto Roselini, Federiko Felini (čijim se ranim radovima bliži kraj neorealizmu, kao pravcu, zbog premeštanja fokusa sa društva na pojedinca), Ćezare Zavatini i Lukino Viskonti koji su u svojim delima predstavljali socijalne i ekonomske probleme tadašnjeg društva neretko suočenim i sa problematikom etičnosti.

Film Vitorija de Sike Čistači cipela (Dečaci)/ Sciuscia (Ragazzi)(1946), bez greške, jedan je od najreprezentativnijih primera pravca iz dva razloga.

Prvi razlog je svakako činjenica da je ovaj film predstavio samu srž žanra. Radnja je smeštena u Rimu, kojim i dalje hodaju američki vojnici i prati život dva dečaka, Djuzepea i Paskala, koji zaradjuju za život čisteći cipele na ulici. Iako su svesni koliko i za šta treba da rade (Djuzepe je mladji i ima majku o kojoj treba da brine, dok Paskalovi roditelji nisu živi), kao i sva deca i oni imaju svoje snove. Maštaju o tome da kupe lepog belog konja, koga jašu, s vremena na vreme, kada uštede, od njegovog postojećeg gazde. Ali da bi za njega zaradili, nije im dovoljan jedan posao. Djuzepeov stariji brat im daje poslovni predlog, koji prihvataju i nakon koga su zaradili, ne shvatajući tada da je to bilo na pokvaren način, bivaju uhapšeni i odvedeni u zatvor sa gomilom druge dece, koja su kao i oni tu završili zbog sitnih kradja, sve u nadi da bi pomogli svojima, stali na noge i u krajnjoj liniji – preživeli. U zatvoru, glavni neprijatelj im neće biti ni stražar, niti neko iz ćelije, već pojam etičnosti i sa njime film obuhvata sve motive koji su zastupljeni u neorealizmu.

Drugi razlog je podatak da je ovaj film prvi koji je dobio Oskara za najbolji film 1947. van engleskog govornog područja i time bio inicijator formiranja posebne nagrade.

Film Vitorija de Sike Kradljivci bicikla / Ladri di biciclette (1948), takodje je dobio Oskara 1949. i još jedan je od najboljih filmova koje je italijanski pravac dao kinematografiji.

Oskara za najbolji strani film i po prvi put za najbolji film u sklopu glavne kategorije, 63 godine kasnije dobija film Parazit, južnokorejska drama. Zanimljivo je da taj film nosi slične, ako ne i iste, motive koje je predstavljao italijanski neorealizam. Koji su razlozi velikog uspeha ovog filma i silnih nagrada koje je dobio?

Pre svega, na globalnom nivou, dolazi do prezasićenosti filmskim sadržajem. U svoj toj hiperprodukciji se manje pažnje pridaje značaju, a više senzaciji i spektaklu. O tome je skoro govorio i Martin Skorseze, kritikujući odluke studija da izdvajaju ogromne budžete za snimanje filmova o superherojima. Dalje, američka kinematografija, ako već nije potonula, sve više tone ka površnosti u filmskom iskazu. Zadojeni pričama o superherojima, ljudi se udaljavaju od pravih heroja ili stradalnika, kakvi su opisani u neorealizmu i od antiheroja sa istim problemima kakve prikazuje Parazit. Nesporna je njegova prihvaćenost širom sveta, ali ga dodano izdvaja Oskar. Jer i ako se bavi takvom tematikom, američka kinematografija to radi retko ili površno ili prikazano kroz dokumentarni žanr. A Parazit spaja dokumentarističku uverljivost sa skorsezeovskom dramaturgijom i tarantinovskom estetikom i time ga čini i pristupačnijim za širu publiku.

Jedan od razloga može biti i svevremenost priče koja je prikazana. Ne znam kakav je ekonomski standard i kolike su socijalne razlike u Južnoj Koreji, ali je film uspeo da prikaže suštinu, što je i najbitnije. Suština nije samo kritika kapitalizma, kao ekonomskog sistema, jer se on pojavljuje tek od 18. veka, a vrlo je lako zamisliti da se radnja filma dešava u feudalnom sistemu, u srednjem veku na nekom dvoru, gde dvorska luda otklanja kuvara, konjušara, poslugu i zamenjuje ih svojom rodbinom. Suština je takodje i u medjuljudskim odnosima kojima pridajem veći značaj od ekonomskog sistema u koji je radnja smeštena. Ljudska snalažljivost radi preživljavanja u neljudskim uslovima, uz davanje junacima priča da sanjaju i maštaju o nečemu većem, jeste tema i italijanskog pravca i Parazita i može biti smeštena od Indije, preko Srbije, do država Južne Amerike i bez obzira da li su ratni ili mirnodopski uslovi. Upravo ta činjenica, kada se sagleda, pokazuje jačinu filma i njegovu aktuelnost.

Parazit je, bez razmišljanja, sjajan film, ali nije revolucionaran. Više želim da dam preporuku, nego da iznosim kritiku povodom ovog odličnog južnokorejskog filma. I da, i ja gledam filmske adaptacije Marvelovih i Di Sijevih stripova i ne znam da li, ipak, treba zahvaliti tim hiperprodukcijama enormnih budžetskih kapaciteta koje se nameću, pa, sa vremena na vreme, iskoči film poput Parazita, pa sve oduševi i skrene malo pažnju na neke osnove, jer bi, možda, bili prezasićeni tim drugim sadržajem i tražili nešto treće.

Svakako, preporučljivo je ponekada pogledati i neki evropski, azijski ili film iz zlatnog doba Holivuda, pa makar razlog bio i odmor očiju, usled smanjene brzine promene kadrova.

Autor: Nikola Pavlović

2 thoughts on “Paraziti pre ‘Parazita’”

  1. Fantasticna drama koju bih svakome preporucila, pokazuje to koliko deca nikada ne odustaju i koliko im je “normalno” sve na sta su navikli.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *