Oкупирани биоскоп: Приручник за младе револуционаре у четири поглавља

Филм Сенке Домановић Окупирани биоскоп прати процес окупације биоскопа Звезда од самог почетка, током наредног веома интензивног периода, све до тачке сплашњавања и пражњења почетног набоја. У току првих 100 и нешто дана Звезда се од руине претворила у вероватно најживље место у Београду, кроз биоскоп је продефиловало много људи, од оних који су ту даноноћно проводили време, успутних гостију који су долазили да виде шта се дешава или да се само забаве, преко оних који су дошли да скупе одређене јавне поене за себе, па до залуталих и бескућника. У Звезду су у то време свратилa и имена као што су Ален Бадју, Алексис Ципрас, Срећко Хорват, Марко Брецељ…

Међутим, овај филм није о њима и није о окупацији као спектаклу, еуфорији, нити глорификује побуну и младост као вредности саме по себи, што иначе представља опште место када се говори о оваквим догађајима. Главно интересовање редитељке јесте покушај артикулације овог свакако политичког чина, дефинисање захтева, што се, једноставније, може сажети у питање: У реду, ушли смо у биоскоп и шта ћемо сад?

Окосницу филма и његов “драмски” сукоб чини подела на две групе које имају супротне ставове око тога шта би Звезда требало да буде и каква би врста уређења у њој била одговарајућа. Прву групу чине студенти Факултета драмских уметности, тачније неколико њих који се очито издвајају као вође и преузимају главну реч на састанцима. У другој групи се налазе сада већ препознатљива лица из политичког живота града, у том тренутку под именом Министарство простора које ће касније постати Не давимо Београд.

Замерка која би се могла упутити обема групацијама гласи — зашто се нисте договорили пре него што сте заузели биоскоп шта ћете са њим радити? Али пошто околности које су претходиле окупацији у филму нису детаљније објашњене, преко тога морамо некако прећи; можда је искоришћен погодан моменат, накупила се довољна количина позитивне енергије или нешто треће. Како било, окупација се зато дефинише у ходу, што редитељка помно прати: присуствујемо великом броју састанака на којима се, уместо договора, све више продубљује јаз између поменутих фракција. Питања су бројна, али се могу свести на једно: да ли је Звезда простор у коме би на различите начине могли да учествују сви заинтересовани или ће о активностима одлучивати узак круг људи који се први “запљунуо”?

Министарство простора заступа принцип демократичности, отворености, како би окупација добила замах, прилив нове енергије, док група филмаџија са ФДУ-а не показује такву жељу, заправо, чини се да је код њих приметан страх од тога. На једном од састанака покренуће се питање о томе зашто се не упути јавни позив преко друштвених мрежа заинтересованим људима који би могли да се прикључе, на шта једна од јунакиња на то каже (парафразирам): зар није сам наш чин довољан да некога покрене, ако су људи незаинтересовани, не треба их терати. У том тренутку гледалац се запита — зар није цела прича покренута да би се незаинтересовани покренули, да би се нешто продрмало, померило.

Индивидуална одговорност незаинтересованих и скептичних свакако постоји, али, са друге стране, иницијатор има дужност да их заинтересује, да им разбије скепсу, увери их да су заиста добродошли, али не да буду на маргини, већ активни учесници, знајући да се тако боре и за себе. У том смислу, један од актера рећи ће јако занимљиву и тачну тврдњу (поново парафразирам): ономе ко ми каже да у овоме не гледа и своју корист не верујем ништа. Управо у томе и јесте погонско гориво сваке побуне и протеста: осећај да се бориш и за своје добро, да ниси ту да попуниш број, док неколицина купи кајмак.

На крају је победу однела група студената, јер се Министарство простора повукло. Звезда је данас биоскоп у коме се повремено пуштају филмови, што је ваљда и била првобитна намера филмаџија, али се стиче утисак да је могла бити много више од тога. Мислим да је предлог који је заступала друга страна бољи — Звезда је требало да буде место ширег деловања, друштвеног, културног и уметничког, али и модел, пример за неке будуће сличне акције. На крају крајева, овај чин могао је да представља снажнији позив јавности за отварање питања о погубној приватизацији која је извршена (и која се и даље врши).

На први поглед изгледа да ауторка не заузима експлицитан став у погледу сукобљених страна, она пушта ликове да се сами откривају, чиме у великој мери осујећује могуће критике да некоме држи страну. Њен став је ипак приметан на нивоу целине, структуре и остварује се најпре монтажним поступцима: како самим избором шта ће од снимљеног материјала бити укључено у филм, тако и компоновањем изабраних кадрова у “причу”. У сваком случају, утисак је да ипак није било потребе за већим ауторским интервенцијама које би истакле ко је ту у праву, оно што актери говоре је сасвим довољно и убедљиво.

Окупирани биоскоп је веома интензиван, дешавања се смењују турбулентно, али редитељка истовремено задржава и одређену дозу мирноће у посматрању, успевајући да сав тај хаос каналише у јасну целину (треба истаћи и одличан рад сниматеља Синише Дугоњића који је успео да оствари висок степен стилизације, што у датим околностима снимања представља подвиг). На моменте филм је и ироничан према ономе што приказује, нарочито у тренуцима када састанци и бесомучне расправе попримају комичан карактер, јер постајемо свесни да гледамо слику друштва у малом. Ипак, у Окупираном биоскопу доминира елегичан тон због пропуштене шансе, који долази до изражаја у деоницама у којима видимо главне актере окупације који сада, са временске дистанце, говоре директно у камеру, покушавајући да среде утиске и сведу рачуне. Појединци показују охрабрујући степен самокритике, а суштина се може сажети у реченици једног од актера: морамо више да учимо.

Највећа вредност Окупираног биоскопа јесте у томе што би у том процесу учења могао да представља корисно штиво.

Аутор: Јован Марковић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *