O duši i telu – splet magičnog i običnog

Po neprentecioznoj priči o traženju ljubavne intime film „O duši i telu”, mađarske režiserke Ildiko Enjedi bi se mogao svrstati u naizgled mala dela, koja mogu da budu i upečatljiva, kao što su npr. „Ni jedan manje” Žang Jimoua i De Sikini “Kradljivci bicikla”. Jednostavna životna priča nije prepreka da se napravi značajan film, jer je u svakoj ličnosti prisutan zaseban univerzum, bez obzira na sličnosti sa drugim, samo treba umeti da se on sagleda. Osim samim nazivom, u njemu se eksplicitno ne postavljaju velika pitanja o prirodi čoveka, niti se pomno polažu šire osnove za kritiku društva u kojem junaci žive svoje „male” živote.

Ovde su oni po svemu neprimetan i neprimeren par: sredovečan čovek, koji se već povukao u staračku osamu, te prestao da se ičemu nada i mlada žena nesposobna da oseća, nezgrapna i u najjednostavnijoj međuljudskoj komunikaciji. Junakinja je pre predmet podozrivih pogleda i sprdnje, nego što je obasuta muškom pažnjom i obletanjima, čime se obično u društvu časte lepe žene. Posle dana provedenih u okrutnom poslu, koji teško da može a da ne uznemiri bilo koga, čak i onog samo s ostacima duše, oni odlaze u večeri provedene svako u svojoj krletci-spavaonici velegrda. Enjedijeva gledaoca ne navodi na moguće uzroke njihove usamljenosti. Junakinja se ponaša poput robota, koji nepogrešivo pamti redosled svake izgovorene rečenice i svaki najbeznačajniji događaj iz davne prošlosti, ali ne oseća nikakvu neugodnost da invalida, koji pokušava da bude ljubazan prema njoj, u lice nazove bogaljem. Do kraja ostaje nejasno da li je to ponašanje savanta, s briljantnim kognitivnim sposobnostima, ali rudimentarnim emotivnim sklopom ili se tako naopako izražava devojačka duša povređena zlom nekog muškarca u detinjstvu. Ili, obe te mogućnosti u isto vreme. Slabo uverljivim scenama odlaska na zakasnele terapije sa dečjim psihijatrom i momentima kojima pokazuje tešku odbojnost prema bilo kakvom telesnom dodiru, postavlja se mogućnost da se ipak radi o povređenoj, i zato, povučenoj duši. Ona nezgrapno pokušava da izađe iz svoje autističke stvarnosti: kupuje telefon da bi bila dostupna za bilo kakav razgovor, potpuno nasumce bira muzički disk sa ljubavnim stihovima, gleda pornić da bi videla u čemu se to sastoje muško-ženski odnosi. Ništa je ipak ne dodiruje unutar njene tvrđave. Ako bi smo primenjivali baš najstrože kriterijume, ovako ostavljena ambivalentnost bila bi, možda, i jedini razlog zašto ovaj, inače sjajan film, ne može da se svrstata u vrhunska dela.

Moglo bi se postaviti pitanje šta gledalac može da nađe zajedničko sa svojim životom i interesantno u priči o osobi sa tako izuzetno retkim mentalnim sklopom, ako da to nisu anegdotski i komični prizori, poput onih u filmu „Kišni čovek” Berija Levinsona ili mnogo više naglašena empatija u režiserskom prvencu Roberta Redforda „Obični ljudi”. Enjedijeva daje impresivan odgovor suptilnim filmskim jezik koji se nadograđuje na kostur same priče. Film se otvara maestralnom sekvencom usamljenog para – jelen i košuta – u tihoj promrzloj šumi, sa tek ponekim daškom vetra. Nema krda, nema harema košuta, kako je to u običnom životu prirode. Samo se njih dvoje ponekad nežno dodirnu i tako stvaraju topli utisak o jednosti u hladnoći oko njih. Ovako nas režiserka nenaglašeno navodi i na Platonovu ideju o nasilnoj razdvojenosti jedne ljudske duše smeđtene u dva tela – muško i žensko. Kao što ni jedan kadar nije slučajan, tako ni naslov svojem delu nije dala zbog pompeznosti, koje u filmu uopšte nema, nego da ukaže na misao, koja se ne izgovara. Ovi snimci tehnički nimalo ne zaostaju za najboljim prizorima iz izvanrednih britanskih dokumentaraca s nenadmašnom naracijom Dejvida Atenboroua, ali se ovde i u šumu vetra više oseća fina filmska poetika, nego prikaz prirode. Osećanja, osim onih nagonskih prema porodu, su nešto što retko priznajemo životinjskom svetu, izuzev onih osoba, načešće žena, koje su opsednute svojim kućnim ljubimcima, često toliko da svoj život organizuju oko njihovih potreba.

Slične scene ponavljaju se u daljem toku priče, a sasvim slučajno saznajemo da su to prizori iz snova, koje istovremeno sanjaju ova dva ljudska bića, koja se, i ne znajući za to, međusobno traže, ostvarujući uzajamnost samo u magiji snova. Banalno je pitanje da li dve osobe mogu da se susreću dok sanjaju isti san, kao što to bezuspešno pokušava da otkrije psiholog, koji je nevažnom zgodom uveden u radnju filma. Te divne scene su, naravno, nadrealna metafora za ljudsko traženje smisla u jing-jang suštini ljudskog bivstvovanja. Enjedijeva nam tako kazuje da u svakom ljudskom biću postoji makar i latentna nežnost, često potisnuta u dubinu duše pri sudaru sa grubošću stvarnosti.

Kao kontrapunkt unutrašnjem stanju svesti junaka, odmah posle ovih scena, bez prelaza ulazimo u stvarnost u kojoj nas dočekuju prizori s indiferentnom kravom priklještenom gvozdenim šipkama u klanici, spremanom za obradu u polutke okačene na čelične šipke, nemim krikom tamno crvene krvi prosute po sterilno belim pločicama, pranjem zakrvavljenog poda plastičnim šmrkovima… Kontrast između suštine čovekovog bića i stvarnosti koju sebi dozvoljavamo jeste brutalna.

Zakleti vegetarijanci neće ovde naći mnogo podrške, niti utehe u činjenici da radnici i službenici klanice, uprkos okrutnosti svog posla, u kantini gde se odigravaju kratki trenuci društvenog života, izbegavaju jelo pripremljeno samo od povrća. Život ide svojom kolotečinom, jer tako hoćemo ili mislimo da drukčije ne možemo, a svireposti prema sebi i drugima se odmahom ruke lako zaboravljaju. Naši junaci, međutim, uprkos svim preprekama nastavljaju potragu jelena za košutom i košute za jelenom da bi se san prelio u stvarnost.

Ne samo prvi osmeh, nego uopšte prvi izraz ikakve ljudskosti na licu junakinje vidimo tek u scenama pred kraj filma. U još jednoj izuzetnoj, koja se sada odvija u opipljivoj realnosti, unutrašnji jelen i unutrašnja košuta pretvaraju se u jedno – beskrajno veće i neuporedivo lepše od običnog spoja svojih sastavnih delova. Samotno ja i usamljeno ti, prelaze iz ravnodušnosti i tuge u – mi, obojeno nečujnom radošću postojanja u tako retkoj uzajamnosti. U očima dotadašnjeg ženskog robota i usamljenog muškarca zasijalo je tiho blaženstvo ispunjenosti sveprisutnom nežnošću. Ovde su noseći glumac Géza Morcsányi, a posebno njegov ženski pandan, glumica Alexandra Borbély, odigrali svoju daleko najbolju scenu. Odmereno i nenametljivo, ali nezaboravno. Aleksandri sigurno nije odmoglo da iznedri iskre dubokog unutrašnjeg zadovoljstva u širom otvorenim očima, to što su, ona i on, par i u životu van filma.

U kineskoj tradiciji, s korenima još iz trećeg veka PNE, spajanjem mitološke ptice feniks, koja predstavlja jin princip i, zmaja, koji oličava jang princip jednosti, iz prvobitnog haosa rodio se čovek. Sjajna, a istovremeno prigušena filmska scena kao da našim čulima dočarava onu davnu, zamišljenu još u glavi Cou Jena, koji se smatra pokretačem ove živopisne kineske kosmogonije, nastale na drugoj, čudnoj strani planete. Ili, ako vam je Zapadna misao bliža, ovo kao da je vizualizacija Platonovih reči iz „Gozbe”: „Poezis je sve ono što čini da nešto pređe iz nebića u biće. Stoga i tvorevinama svih umetnosti leži u osnovi poesis i svi su njihovi tvorci poete.” Iz samotnosti muškarca i osame žene, iz ne-ljubavi nastala je uzajamnost, koja je naviši stepen ljubavi. Tada više nije bilo bitno što je muški deo jednosti telesno oštećen, niti što njen ženski deo opsesivno skuplja mrvice sa stola pri zajedničkom doručku.

Ovaj film je dobio zlatnog lava na festivalu u Berlinu 2017te, a prošao je i kroz kino-sale sijaset drugih festivala sa prilično dobrim kritikama. A, naravno, videlo ga je neuporedivo manje publike nego gomilu loših i osrednjih filmova napravljenih iste godine u svetskim radionicama za zabavu gledalaca. Muzika je u ovom filmu neprimetna, osim one pomenute pesme puštane sa diska, koja junakinju ostavlja ravnodušnom. A to nije bio nekakav globalno prepoznatljivi nokturno u kojem su note poređane prema usklađenim bojama tananih osećanja, nego, začuđujuće krasna balada engleske folk pevačice Laure Marling. Ona je napisala upečatljivo setne stihove te pesme, koja sasvim dobro pristaje uz atmosferu filma.

Žiri za dodeljivanje nagrade FIPRESCI napisao je da se ovde radi o idiosinkrazijskoj ljubavnoj priči. I to je sasvim tačno. Ne radi se, dakle, o tugaljivoj voljelo se dvoje mladih priči viđenoj bezbroj puta u mnogim, boljim ili lošijim, inkarnacijama, mada je tuge u njemu do kolena. Ono što ga čini jedinstvenim nisu ni neuobičajen spoj protagonista, nego poetika filmskog jezika, kojom je priča ispričana – poetika, koja nije stvarana izgovorenim rečima, kao ona u najpoetskijem jugoslovenskom filmu “Jutro”, Puriše Đorđevića. Enjedijeva nas delikatno vodi po finoj liniji između intimne ljubavne drame, koja nas kroz zaplete usmerava ka srećnom kraju, i uznemiravajuće tragedije o usamljenosti čoveka u klanici oko njega. Tako nas ostavlja zamišljene o nekom našem radosnom doručku i pitanju zašto se java toliko razlikuje od snova.

Autor: Jaroslav Marko 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *