Nevidljivi život – vidljiv za ceo svet

(Beogradski pobednik za najbolji film  u Glavnom takmičarskom programu 48. FESTA-a)

Najnoviji film Karima Ajnuza Nevidljivi život / A vida invisivel otkriva nam Brazil kakav nam nije mnogo poznat. Zasnovan na romanu Marte Batalje film nam uverljivo i snažno predočava život u svim svojim bojama, te ne čudi što je pobednik ovogodišnjeg Festa za najbolji film u glavnom takmičarskom programu, ali i prošlogodišnji dobitnik nagrade za najbolji film u okviru kanske selekcije Izvestan pogled, te i pobednik nedavno završenog prvog srpskog onlajn filmskog festivala Moj off.

Već na samom početku filma bilo je jasno da se uvodnom scenom reditelj poigrava metaforom – sestre u strahu i panici dozivaju jedna drugu u gustoj šumi, igra svetlosti i tame je svevremenski prikaz života. U pozadini na vrhu nazire se figura Hrista Spasitelja. Ulazimo u vremeplov i dospevamo do polovine prošlog veka.

Euridika živi društveno prihvatljiv život – nakon ugovorene udaje, ona nastavlja život po ustaljenom šablonu svoje majke. Euridika je senka svog muža, baš kao što je to i njena majka. Tiha i nenametljiva, ona paralelno sa spoljnim životom živi unutrašnji nevidljivi život – život ispunjen snovima. I taj život unutar nje, iako bez obrisa i jasne vidljive strukture, intenzivniji je nego spoljašnji. NJegovu jačinu ne vidi niko oko nje – ni majka, ni otac, čini se ponajmanje muž koji je, pragmatičan i bez kapaciteta da razume zbivanja unutar Euridike, usmeren na vidljivo i opipljivo. Iako nespremna da se na bilo koji način suprotstavi društvenim okovima, njena borba ipak postoji. Ta borba je tiha, te ona strpljivo teži ostvarenju svog sna da postane pijanistkinja i upiše bečki muzički konzervatorijum. Paralelno sa tom borbom odvija se još jedna – neutaživa želja da pronadje sestru od koje je razdvojena. I ta njena borba ostaje nevidljiva za sve oko nje – u filmu se redjaju kadrovi koji prikazuju Euridiku u kuhinji, sa detetom, uvek zamišljenu, potištenu, retko u razgovoru sa mužem ili drugim članom porodice. I kada ti razgovori postoje, oni su praćeni dugim pauzama i siromašnim rečnikom, sa naglašenom napetošću koja se pojačava ćutanjem koje je glasnije od bilo kojih reči. Podrška i razumevanje od članova porodice izostaju i Euridika ostaje sama, a okružena ljudima. Ona je, iako naizgled pasivna, u okolnostima koje su je pritiskale, zapravo vrlo aktivna u dvema namerama koje joj osmišljavaju život – u nameri da pronadje sestru i da se izbori za svoje mesto u umetničkom svetu jer dok svira klavir, ona se jedino oseća istinski živom. Te dve želje i pokazuju nameru reditelja da obradi i približi gledaocu dve važne teme, a to bi, pored mnogo otvorenih društvenih tema, mogla pre svega biti tema umetnosti i njen značaj u dekadentnom vremenu, kao i tema duboke porodične povezanosti bez obzira na fizičko odsustvo. Euridikin karakter, kao i karakter njene sestre, pojačava muzika u filmu. Budući tih, miran, povučen lik, u nekoliko navrata u filmu snažni klavirski tonovi kao da govore umesto nje – oni su Euridikin glas, krik, krik protiv okova koje nameće društvo u kom živi. Samo će jednom Euridika zaista pustiti glas, u sceni koja sledi nakon bolnog saznanja o Gvidi. Sva do tada potiskivana osećanja – bes, frustracija, bol izbiće svom silinom iz Euridike i pre svega su usmerena ka ocu. Spolja ka ocu, iznutra ka sebi.

Iako povučena i samo naizgled pasivna, Euridika vodi aktivnu borbu kada je u pitanju potraga za sestrom. Privatni detektiv kojeg angažuje u jednom trenutku shvata uzaludnost daljeg traganja, te želi da odustane predočavajući joj da ne želi da je zavarava. Ipak, čak ni tada Euridika ne odstupa i insistira na daljem traganju. Vidimo, dakle, njenu snažnu želju da se poveže sa sestrom, ali i snagu njenog karaktera, koji ne dolazi do izražaja samo u tom trenutku, već i onda kada naporno vežba svirajući klavir i odlazi na ispit sa namerom da ga položi (trag istinske sreće biće vidljiv na Euridikinom licu, čini se, samo u toj sceni nakon polaganja ispita koja je snimljena glumački i tehnnički maestralno). Ipak, i taj vid aktivizma je nevidljiv – ona to radi sama, ne želeći da izda ideju koja je iznutra inspiriše i za koju čvrsto veruje da je ispravna. NJen stav, iako ga ne izriče jasno ni odlučno, ne deli s njom njen muž. Naprotiv, on nekada prećutno, nekada verbalno, snažno nastoji da minimalizuje njene želje predočavajući joj koliko su one besmislene u odnosu na stvarni život, dete, porodicu, njega samog. Pokornost koju je usvojila u primarnoj porodici Euridika ispoljava i u novoj porodici i gledalac je može videti kako ne protivreči, već ćutke podnosi svoju sudbinu. Sa jedne strane u njenom liku, kao uostalom i u liku njene majke, uočavamo pomirljivost sa životom takvim kakav jeste zahvaljujući svom temperamentu i društvenom  miljeu, dok se sa druge strane nazire snažan otpor svemu sa čime se intimno ne slaže i sa čim ne može da se pomiri. NJen aktivizam možda nije vidljiv, ali je svakako živ i prisutan i predstavlja najavu promena u pogledu položaja žena u drugoj polovini 20. veka u kom će se one izboriti za svoja prava, prava da se obrazuju, razvedu, iskažu slobodno svoje mišljenje, budu aktivne u društvu. Ipak, da li je promena zbilja došla, da li je ona suštinska i stvarna ili je samo formalna i deklarativna, možda najbolje govori reakcija filmske publike u svetu, koja jasno ukazuje na sveprisutnost iste problematike, bez obzira na obrazovanje, materijalni položaj, socijalni i profesionalni status.

Za razliku od Euridike, njena sestra Gvida posve je drugačiji karakter – kadrovi u kojima se pojavljuje donose široki osmeh jedne žene u koji staje njen živ, energičan i impulsivan temperament. Upravo zato Gvida donosi i ishitrene odluke, ali nakon što shvati posledice istih, prirodno očekuje podršku najbliskijih, odnosno onih koji bi trebalo da budu najbliskiji,  te se vraća majci i ocu trudna, bez muža. Scena u kojoj Gvida, još uvek mladalački nepromišljeno očekuje podršku oca, razgovor sa njim i očeva nemogućnost da sagleda širu sliku i razume ćerku, a potom i podrži svoje dete koje greši, jedna je od scena u kojoj svedočimo snažnoj konzervativnosti toga vremena, koja očigledno, i po rečima samog reditelja, ne da nije nestala već se i danas promoviše kao vid življenja na prostoru Južne Amerike, naročito u Brazilu. Nakon početne opčinjenosti grčkim mornarom, a potom i posle dubokog razočaranja u njega, Gvida ne odustaje od ljubavi. NJena ishitrena i brzopleta reakcija nakon rodjenja deteta, a odmah zatim i predomišljanje, deo su njene kompleksne i ambivalentne ličnosti, razapete izmedju urodjene prirodne potrebe da bude požrtvovana predana majka i snažne želje da živi život po svojim merilima. Ukoliko posmatramo njene reakcije i odluke, uočavamo  da je Gvida protivteža svojoj sestri, njena suprotnost.  Sa druge strane, tačka spajanja ova dva različita temperamenta je u negovanju upravo onog nevidljivog unutrašnjeg što je, uprkos svim ograničenjima koje donosi život, obe sestre navodilo na bunt, snažan otpor prema namatnutim okovima. Gvidino višegodišnje slanje pisama sestri ostaje, samo trenutno, besplodno. Pisma su svedoci jednog vremena i dokaz nemerljive sestrinske ljubavi.

Položaj žene u brazilskoj sredini pedesetih godina prošlog veka ključna je tema filma. Taj položaj je nezavidan; put žene jasno je trasiran od detinjstva – to je put žene majke koja se povinuje željama i odlukama muškaraca, put žene koja ne sme da zna za slobodan izbor, put koji joj je unapred odredjen i koji se ne može preispitivati. Možda je slika takve žene najbolje prikazana u liku Euridikine i Gvidine majke koja, iako epizodni lik, upotpunjava sliku žene u patrijarhatu potpuno podredjene mužu i njegovim odlukama. Sva tragičnost njenog lika staje u scenu u kojoj joj muž izričito zabranjuje da Euridiki pruži bilo kakvu informaciju o sestri Gvidi. Stid i strah od društvene stigmatizacije obeležavaju psihološki profil ove žene koja se, saživljena sa svojom ulogom patrijarhalne žene, potpuno povinuje muževljevoj odluci čija se ispravnost ne dovodi u pitanje. Tragizam se produbljuje i gradativno raste sve do sekvence u kojoj razgovor Euridike i bolesne majke otkriva da je majčina odanost muževljevoj ideji o privrženosti i pokornosti žene mužu ispred ljubavi prema ćerkama.

Tema seksualnosti u filmu zauzima važno mesto i već na početku vidimo kako maestralnim i uverljivim scenama Ajnuz dve mlade žene uvodi u svet odraslih. Ulazak u ugovoreni brak i scene u kojima je Euridika u fizičkom kontaktu sa mužem, glumački izuzetne i lišene idealizma, ukazuju na ženu koja ne ostvaruje intimnost niti bliskost. Seksualni kontakt Euridika doživaljava kao bračnu dužnost, ne kao potrebu da produbi odnos sa mužem. Upravo u tim skevencama vidimo lice i naličje intimnih, seksualnih odnosa i svu kompleksnost koju nose sa sobom.

Osećaj povezanosti, ljubavi izmedju dve sestre takav je da prevazilazi materijalno, to je jaka emocija koja dolazi do izražaja na duhovnom, metafizičkom planu i nadilazi sve druge dimenzije u filmu.  Što je vremenska distanca medju njima izraženija, to je osećaj medjusobne bliskosti medju sestrama snažniji i celovitiji.

Zašto je film očarao publiku širom sveta i dobio filmska priznanja? Odgovor bi se mogao tražiti svakako u univerzalnosti teme – nevidljivi život koji čovek i ovog stoleća živi, snažno i intenzivno, i slepilo ljudi koji bi morali i koji bi trebalo da ga vide. Često su ti ljudi naši supružnici, očevi, prijatelji i, iako spolja izgleda da živimo jedan savršeni život po merilima društva, bolno saznanje da smo savršeni stranci jedni drugima govori o otudjenosti u veku u kom su na pijedestal podignuta ljudska prava, a pod teretom istih na izdisaju je pravo na život u skladu sa našim unutrašnjim porivima i snovima. Tako Euridikin i Gvidin san čiju vrednost društvo nastoji da umanji, uguši i potpuno poništi, ostaje večito prisutan u svakom vremenu i svakom društvu. Na taj način, zapravo, on opstaje. I sam Ajnuz, u jednom od svojih intervjua, naglašava veru u njegovu pobedu, te kaže: „Ja želim da verujem da je taj pravi autentični život, koji je nažalost nevidljiv, otporan na zlo. I vredi se za njega boriti.“

Kako je otvorio filmsku priču, Ajnuz je i zatvorio na savršen način. Krug se zatvara i mi samo naziremo bljesak novog vremena. Na površini je sve mirno, a unutra sve vrišti od neizrečnog i neproživljenog.

Autorka: Milena Stanojević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *