Мистичност суштине у филму “Било једном у Анадолији”

Да ли су тековине моћне и богате државе присутне и тамо? Сме ли једно напредно друштво без страха да прикаже своје рањиве, људске, тамне стране? Можда је баш искреност показатељ напретка? Један од најцењенијих режисера данашњице, Нури Билге Џејлан (Nuri Bilge Ceylan), истражује у турском друштву древне људске загонетке, страхове и наде, којима се не назиру ни решење ни смирај ни испуњење.

Ту је све што одувек заокупља човека: прељуба, злочин, освета. И лепота. Лепота жене и лепота природе. Једна скривана и ретка, друга свепрожимајућа. Обе маме, заводе, прете. Обе погубне, свака на свој начин.

Где је човек? У вечитом мраку. Мраку који прекрива земљу, човека на њој и суштину у њему. Човек се држи процедуре, поштује рутину, жели оријентир. У неземаљски лепом анадолијском пејзажу, група људи тражи закопану жртву. Злочинац Кенан (Firat Tanis) не сећа се тачног места. Океанска ширина ноћног предела упија у себе сићушне, далеке, недоступне људе и њихове проблеме. Не помаже опште прихваћено поређење са Тарковским. Џејлан је током година изградио сопствени кадар који је довољно моћан да ослика и хипнотичну лепоту природе и трагедију “људског стања”.

Караван од три возила путује од локације до локације кроз ноћ. Наизглед, никог не занима мотив злочина. Издваја се тројка: шеф полиције Наџи (Yilmaz Erdogan), тужилац Нусрет (Taner Birsel) и доктор Кемал (Muhammet Uzuner). Необријана лица, неуредне косе и прашњава одела и изгледом призивају поетику Серђа Леонеа. Било једном… Било једном и у Анадолији. И тамо живи човек, и тамо влада суров закон, и тамо се води вечита борба; у чаробној, од искона мистичној Анадолији, у степама које су стари Грци називали Земљом излазећег сунца. Сунце ће се појавити у другој половини филма, али не да донесе спознају, већ да јасно прикаже човека исцрпљеног у ноћи, у тами сваке врсте, у незнању, човека који не може да задржи плод свог труда, попут јабуке која се у бриљантој сцени „отима” и котрља до потока који је односи даље…

Дијалози су штури, испрекидани, мучни. Човек се тешко поверава човеку, а треба победити тишину и пребродити ноћ. Ипак, свако „копа” тамо где га боли. Свако има тајну, и Шеф и Тужилац и Доктор. Први своју дели, други је маскира причом о пријатељу, трећи о својој ћути. Радња обилује ћутњом коју боје неисказане мисли, мисли ликова као и наше мисли о ликовима. А потрази као да нема краја. Свако ново заустављање открива и нови део приче. Да ли је Кенанов саучесник његов малоумни брат? Тужилац гради мистерију о крају живота прелепе жене наводног пријатеља. Смрт постаје опсесија филма. Насилна или добровољна, остаје недокучива, иако се њена моћ простире и над судбином живих.

Људи у колима су равнодушни. Воде разговор о јогурту од млека бизона. Осумњичени Кенан, дуге косе, испијеног лица (са ожиљцима), утонуо је у себе на задњем седишту. Фарови возила иза додају његовој глави ореол. Да ли Кенан на себе преузима туђ „грех”? Енигма мотива остаје нерешена, затурена у хаотичној мрежи људских односа. А не можемо да се не питамо зашто, јер у уводној сцени филма и Кенан, и његов брат Рамазан, и будућа жртва Јашар у пријатељској атмосфери једу и пију, смејући се искрено. Трагови су расути по филму и има их довољно да се донесе суд, али нисмо сигурни да режисер/писац има исту „пресуду”. Можда осуда не може да буде праведна јер нам недостаје моћ да исправно сагледамо све околности? Мистерију лепотице која је после порођаја добровољно отишла у смрт, расветлиће у потпуности доктор Кемал. Пред таквим “злочином”, људски закон је немоћан. Да ли је Тужилац кажњен коначном спознајом сопствене кривице?

Поетични врхунац је на средини филма. Између ноћи и дана, између природе и цивилизације, између питања и одговора. У сеоцету које су млади махом напустили, старешина уз понуђено окрепљење покушава да Тужиоца и Доктора убеди у неопходност нове капеле. Смрт одређује приоритете. Млади из света доћи ће на погреб, ако тело преминулог може да их “сачека” на хладном. Након нестанка струје, у зори кад се демони буде, појављује се анђео. Ћерка сеоског старешине осветљава уснуле ликове „нудећи” сваком карактеру објекат сопствене опсесије, од Цоца Цоле до халуцинације „оживелог” Јашара. Кенан после слома признаје Шефу Полиције да је прави отац Јашаровог сина.

Након проналаска закопаног тела и повратка у град, суздржани, ћутљиви али проницљиви Доктор (инспирисан Чеховом?), понудиће свим актерима највише што може. Наџију ће преписати лекове за неспособног сина, Нусрету ће разјаснити мотив страдања лепотице, а на обдукцији ће сакрити прави узрок смрти. Ово је последња мистерија филма. Да ли тиме чува породицу настрадалог од болног сазнања или не жели да и Рамазан буде осуђен или је једноставно изгубио веру у људску правду? На његовом образу остаје кап крви жртве, као још један белег Доктора који није успео да се избори са својом тајном, која га је заувек закопала у провинцијском граду без перспективе.

Све почиње погледом кроз запрљани прозор на веселу тројку пријатеља, а завршава се погледом кроз прозор на одлазак жене и сина (?) жртве. Доктор ће у мислима сачувати слику још једне лепотице – Јашарове жене. Има ли њена лепота удела у његовој одлуци, или у убиству? Остаје да откријемо. Филм је практично без музике, тако да и одјавна шпица иде уз звуке граје деце напољу и крцкања обдукције унутра. Вечито преплитање игре и смрти, почетка и краја, познатог и мистерије. А мистерије има довољно за неколико поновних гледања.

Зашто је пас-луталица неизбежан у сценама са Јашаром? Има ли круг спаљене траве поред места на ком је укопана жртва неке везе са убиством? Да ли је Јашар заиста нестао из места неколико дана пре него је убијен? Свако гледање открива нам нешто ново о карактерима, а узвишена лепота фотографије довољна је сатисфакција сваки пут, било да се ради о природним пределима или „пејзажима” лица.

Беспрекорно остварен осећај документарности, зналачки је обогаћен бизарним ситницама свакодневице. Неизвештаченој непосредности префињену ноту даје извесна количина црног хумора. Апсурдност појединих поступака појачава мистичност целине, али својом универзалном препознатљивошћу уједно изазива блискост са представљеним догађајима.

Филм је снимљен у копродукцији са Сарајево Филм Фестивалом, који је 2011. угостио екипу из Турске. За супериорну кинематографију треба захвалити Gökhan Tiruakiju који је уз режисера најнаграђиванији члан филмске поставке. Погледајте само величанствену сцену испред вулканизерске радње, на почетку филма. Овакве ноћне слике, обасјане хром жутом светлошћу, не би се постидео ни Едвард Хопер (Edward Hopner)

Требало је храбрости да се направи филм који није сензационалан већ есенцијалан. Награда Grand Prih за најбољи филм на 64. Фестивалу у Кану, између осталог је и признање за ту храброст.

Аутор: Јован Павловић (Мозгодерина)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *