LJUBAV U FILMOVIMA KRISTOFA ONOREA

Ljubav: emocija, pojam, nagon. Ljubav: koncept koji u sebi sadrži eros i tanatos, nagon za stvaranjem i uništenjem, samouništenjem. Kroz postojanje doživela je mnoga nepravedna osporavanja, mistifikacije i loše interpretacije i okamenjivanja u forme.

I sada, u 21. veku, u kom je čovečanstvo naizgled oslobođeno stega, robuje se više nego ikada. Robuje se konvencijama, nacrtima, ustrojenosti.

Govori se samo o idiličnim udžbeničkim primerima koji potvrđuju pravilo. Ali u ljubavi nema pravila, ni sigurnih staza ni priručnika. Ona je mnogolika. I upravo je ta mnoga lica ljubavi predstavio Onore u svojim filmovima  Les chansons d’amour iz 2007. godine  i La belle personne iz 2008. U njima vrši demistifikaciju ljubavi kao apsolutnog blaženstva, besmrtne sile i koncepta koji sve pobeđuje. Dalje, prikazuje bez imalo ustezanja ljubav kao nešto nezavisno od pola, godina, društvenog statusa: prikazuje je onakvom kakva i jeste – stihijom bez kontrole. U oba ostvarenja Onore prikazuje ljubav među istopolnim ljubavnicima,  među učenicima i profesoroima, među kolegama, između osoba različitih uzrasta, zapravo sve one situacije koje su smatrane društvenim anomalijama, a samim tim su bile i tabu u umetnosti.

4152325473U mjuziklu Les chansons d’amour Onore problematizuje smrt i ljubomoru kao dve pojave koje su najčešći razarači ljubavne sreće. Žuli i Ismael, protagonisti filma, uvode u svoju vezu Alis, Ismaelovu koleginicu sa posla, ne bi li time izbegli zamku koju stvaraju nepoverenje i ljubomora. Alis i sama kaže u pesmi kojou peva da je ona samo most koji vodi do jedne do druge obale, odnosno od Žuli do Ismaela, međutim i ona sama počinje da biva sve privrženija Žuli te funckionisanje veze postaje komplikovanije. Do obrta dolazi nakon Žuline smrti od srčanog udara, što možemo tumačiti i kao nemogućnost jednog čoveka da podnese toliki pritisak emocija. Slomljeni, Alis i Ismael pokušavaju da se izbore sa tugom, svako na svoj način, i dok Alis nalazi utehu u novom partneru, Ismael dane provodi depresivan, mučen nesanicom i nostalgijom. Pokušava pronaći utehu u zagrljaju konobarice iz obližnjeg bara, dok uporno odbija društvo Žuline sestre koja pokušava da svoju tugu podeli sa njim. Razumevanje koje mu nudi Žulina sestra odbija, jer ona je još jedan podsetnik na ono što je bilo i samo dodatno otvara ranu koja nikako da zaceli, i tek kada upozna Ervana, Ismael počinje da se miri sa činjenicom da Žuli više nema. Ervan, školarac, Ismaelu nudi utehu, ali ga upozorava da ne može očekivati od njega da se ne veže, odnosno, moraće čuti reči volim te. Upravo ove dve reči jesu ono što prestravljuje Ismaela te nastoji da ih izbegne, one ga sećaju na prošlost, gubitak. Ipak, nakon noći provedene sa Ervanom Ismael konačno odlazi na Žulin gorb i dolazi do njihovog konačnog obračuna. Otišavši na groblje, on je prihvatio zbilju onakvu kakva  jeste, vraća se Ervanu i film se završava rečima: Voli me manje, ali me voli dugo. U ovim rečima oslikana je ljudska težnja za trajnošću osećanja i sigurnosti, Onore je prikazao potpuno ogoljenu potrebu čoveka da pripada nekome, te da se nekome posveti i bude voljen.

15049658_196368770820572_33414075_nNa sličan, Onore je ovu temu prikazao i u svom drugom ostvarenju, La belle personne. Ovoga puta ljudska težnja za ljubavlju prikazana je kroz Žuni i njenog profesora italijanskog. Pored toga što ljubav razara njih same, ona ima direktnog uticaja i na ljude iz njihove najbliže okoline – pre svega na mladića Ota koji izvršava samoubistvo kada shvati da Žuni nikada neće moći da mu uzvrati osećanja. Kao i u Les chansons d’amour Onore problematizuje i trajnost ljubavi i razornu moć ljubomore, te potrebu za posvećivanjem sebe nekome i upravo da bi ove zamke izbegla Žuni odlazi noseći svoju ljubav u sebi, jer i sama priznaje Nemoru (profesoru italijanskog) da će je ona uništi. U slučaju Žuni i Nemura ljubav pokazuje svoj princip tanatosa – ona je ta koja umesto da stvara harmoniju, u živote onih koji je  osećaju unosi disbalans i na slobodu pušta tamne nagone. Žuni ne odustaje od ljubavi, ona samo odlučuje da je nosi u sebi, ne odriče je se zarad društvenih normi, već je samo posmatra kao plamen koji preti da sve proguta i pretvori u prah.

Zbog toga su Onoreovi filmovi jednistveni – oni nisu priklonjeni normama društva, njegovi junaci su slobodni, a ograničenja sa kojima se suočavaju  jesu ona koja sami postavljaju, a tiču se egzistencije i saživljavanja sa sopstvenim osećanjima.

Autorka: Bojana Cvejanov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *