Кански филмски фестивал: “Хладни рат”

Најновије остварење пољског редитеља Павела Павликовског једно је од најинспиративнијих и најлепших филмских експеримената на овогодишњем Канском фестивалу где је освојио награду за најбољу режију.

Ако бих морао да га опишем у неколико речи рекао би да је овај филм прича о „љубави у тешким временима“. Љубав не само према некој особи која је ту љубав изазвала већ о љубави у сваком пољу нечијег живота. Љубав према завичају, према уметности, својој професији и местима на која те она води. Љубав која је изникла у тешким условима у одређено време на одређеном месту и љубав која се увек враћа да увене тамо где је никла.

Филм прати живот пољског музиколога и диригента у веома критичном периоду пољске историје. Након завршетка другог светског рата, кад почиње филм, видимо Виктора који обилази Пољску како би пронашао најаутентичније облике пољске народне музике, њене најискреније интерпретације, да би од њих саставио ново уметничко дело с певачима, плесачима, костимографима, музичарима итд. Првих неколико сцена показују нам разноразне певаче који певају по селима и сеоским кафанама, песме које одзвањају духом једног народа било да их пева сеоски пијанац или читав хор. На аудицији за певачице, Викторову пажњу привуче млада девојка по имену Зула која се издваја од гомиле, ако не по свом изгледу и свом необичном гласу, онда по својој дивљој природи. Између њих двоје се развије духовита и дирљива хемија. Ти људи с црно-белог екрана одједном постају стварни, постају пуни боја и живота и то бива истакнуто прекрасним црно-белим кадровима. Убрзо после тога, Викторов пројекат доживи велики успех и људи широм Пољске трче како би присуствовали једном од најдирљивијих наступа који је настао из народа за народ. Када тадашње власти примете моћ Викторовог дела пожеле да умешају своје руке у све то. Земља коју је својим делом славио сада узима контролу у своје руке и уметничко дело убрзо постаје средство за комунистичку пропаганду и ствари се драстично мењају. Виктор, незадовољан и увређен, напушта Пољску како би стварао музику какву он жели али не пре него што замоли Зулу да пође са њим. Будући да је њена каријера у успону и да је окована за прошлост због својих грехова, она одлучи да остане у Пољској.

У остатку филма њихови путеви ће се срести више пута, у Паризу у Југославији и опет у Пољској и сваки пут музика ће бити разлог њиховог сусрета и сукоба. Не могу довољно да похвалим обликовање овог филма готово савршеном употребом музике. Филмски лајтмотив, стара пољска песма коју чујемо на почетку филма, употребљен је као симбол њихове љубави. Нешто што кроз време мења свој облик и изглед, али чије речи још увек значе исто. Нешто што упркос својим транформацијама остаје заувек у тлу пољских ливада где су провели најлепше дане својих живота. Филм је, попут његовог претходног Ида, обојен меланхоличним, црно-белим бојама, али уместо да боје учине филм хладним, како његов назив каже, оне га чине ванвременским, сензуалним и кристално чистим. Глума је на врхунском нивоу и сваки лик, чак и онај који има само неколико реченица у филму, има тачно издефинисан карактер који лако може да се разуме и који у исто време употпуњава карактере главних глумаца. Филм је кратак и јасан и иако прати ликове кроз разне периоде њиховог живота, никада се не стиче осећај да филм прелеће преко тих тренутака. Режисер је сваком сусрету посветио довољно времена и у сваком од тих тренутака осећамо тежину година које су прошле у размаку. У неким тренуцима, филм ме је подсетио на филм Антонионија La notte у којем брачни пар кроз само једну црно-белу ноћ изговори и искуси оно што неки парови искусе за цео свој живот. У сваком облику, овом филму је суђено да постане класик. Нешто чему ће се будуће генерације враћати из деценије у деценију и о чијим темама ће увек моћи да причају неисцрпно. Неки ће при првом гледању овог филма рећи да он и није баш романтичан или барем не романтичан на начин на који су они навикли али нека се запитају. Зар сам тај покушај да однегују љубав кроз све те хладне и тешке године није једна од најромантичнијих идеја?

Са Канског филмског фестивала извештава: Гојко Димић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *