Call Me by Your Name

Најновији филм италијанског режисера Луке Гвадањина (Luca Guadagnino) је адаптација истоимене књиге Адреа Асимана (Andre Aciman) о првој летњој љубави коју је адаптирао чувени режисер и сценариста Џејмс Ајвори (James Ivory).

Седамнаестогодишњи Елио, који живи са својом породицом у Италији, упознаје мало старијег Оливера, америчког студента који је дошао код њих током лета 1983. године да заврши своју докторску дисертацију. Породица Перлман сваке године прима једног студента како би им помогли око завршетка студија. Долазак Оливера означава велики преокрет у животу младог Елија, а истовремено, упознавање Елија, Италије и његове породице заувек оставља траг на Оливеру. Филм на један веома искрен и дирљив начин приказује процес заљубљивања и откривања себе у неком другом што га чини правим освежењем у години препуној тмурних тема. Режисер филма успешно избегава сваки клише на који смо се досад навикли у филмовима који за тему имају љубав. Уз то, филм избегава и сваки клише ЛГБТ филмова у ком је љубав два лика осуђивана од стране већине. У овом филму главног антагонисту играју време и љубав. Љубав нису само лепи тренуци у нечијим животима, љубав често боли и филм обе емоције третира пажљиво и искрено. Највећи таленат режисера је што простор у ком се ликови крећу, третира као једног од ликова, а не само као позадину у којој се радња дешава. Филмски кадрови нападају скоро свако чуло, од којих се треба истаћи невероватан таленат да прикаже моћ и снагу чула укуса који је у филмовима скоро немогуће пренети. Све што њих двојица раде, једу, слушају на тим местима, од оних најбаналнијих свакодневница до најемотивнијих и најважнијих ствари, даје допринос у разумевању ликова, без сувишних речи. Када је у питању приказивање сензуалности на филму ретко ко може да се пореди с Луком. Иако је романса између два лика истог пола, филм не захтева од вас да сте део ЛГБТ заједнице како би били ганути. Толико филмова своју пажњу пружа сексуалности до те мере да се сцене граниче с порнографијом и експлоатацијом. Међутим, Лука своју пажњу највише посвећује емоцијама које два лика гаје једно према другом, које скривају једно од другог и које деле једно с другим што филму даје универзалност и моћ да опстане у мору других просечних филмова.

Музика је исто бирана како би се прича сама одвила по себи, без форсирања емоција публици. Класична музика у филму је убачена како би дочарала Елијов свет, где он учи да буде пијаниста. Музика америчког певача и текстописца Суфјана Стивенса (Sufjan Stevens) служи као нарација целој причи што га чини интимнијим, док је у филм убачена и популарна музика из oсамдесетих, која путем радија ставља филм у одређено време. Костимограф је заједно са режисером инспирацију тражио у граду Крема, у ком је филм сниман, тако што су од мештана града тражили слике из тог времена како би погодили и разоткрили мит о томе да су све жене у то време носиле велике нараменице и натапирану косу. Филм је у сваком смислу аутентичан приказ нечега што се никада није десило. То уопште није битно јер вас филм преноси у свет коме би сви требали да тежимо. Пун разумевања, музике и сунца, пун младости и искрене љубави. Глума у филму је заиста непревазиђена. Не може се наћи ниједан лик који није добро написан и одглумљен. Никада се не сумња у емоције које су изнесене од стране ликова од којих посебно треба истаћи главни лик младог Елија, пажљивог и ћутљивог Оливера и Елијовог оца који у филму има најбољи монолог. Тежина и важност његових речи су тачно оно што сви треба да чују у ова бурна времена. Филм одбацује сваки вид цинизма и скаче у свет емоција свом снагом јер је то оно што кроз филм најбоље можемо да искусимо.

Аутор: Гојко Димић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *