BELA TRAKA: INTERAKTIVNA ANALIZA DRUŠTVA

Da li vam ime Mihael Haneke zvuči poznato? Ako je odgovor ne, dozvolite mi da vam predstavim jednog od najboljih svetskih režisera čiji rad još niste imali prilike da upoznate, a sada je prava prilika.

Haneke je austrijski režiser koji je svoju karijeru u svetu filma započeo u 47. godini života. Možda se pitate: zašto tako kasno? Većina velikih režisera poput Stenlija Kjubrika i Orsona Velsa su u svojim kasnim četrdesetim imali po desetak filmova iza sebe. Pa, za to postoji nekoliko razloga. Mihael je bio sin dramskih umetnika (otac mu je bio pozorišni glumac i režiser, a majka pozorišna glumica). Nakon nekoliko neuspelih pokušaja da upiše glumu i muziku (klavir), Haneke upisuje “Univerzitet u Beču” na kome uči filozofiju, psihologiju i dramu. Medjutim, uspeh na univerzitetu mu nije bio zagarantovan zbog toga što je svoje slobodno vreme provodio u bioskopu gledajući filmove Hičkoka, Bresona i Bergmana. Taj period je na neki način odredio put po kom će hodati ostatkom svog života. Nakon fakulteta, radio je kao filmski kritičar i dramaturg na Nemačkoj televiziji sve dok 1989. godine, nakon što je njegov scenario za televizijsku ekranizaciju odbijen, nije snimio svoj prvi film “Sedmi kontinent”.

Mihael Haneke

Mihael Haneke

Sve te godine traganja i usavršavanja sopstvenog stila dovele su ga do nečeg sasvim jedinstvenog. Poznat po svom hladnom i surovom prikazu sveta, čuveni kralj nelagodnosti i jeze razvio je svoju sopstvenu filozofiju pravljenja filmova. Neke odlike njegovog rada su: detaljno iskalkulisani kadrovi, iscrpne probe s glumcima, ništa se ne prepušta slučaju tokom snimanja itd.

Može se reći da su dve glavne teme Hanekeovih filmova uvek bili odnos ljudi modernog društva medju sobom i odnos filma prema publici. Način na koji film može da manipuliše ljudima, iako se na površini to ne čini tako uvek su ga fascinirali. Kako slika koja na prvi pogled izgleda bezazleno može iskriviti neke fundamentalne ljudske percepcije? NJegovi filmovi su tu da nam omoguće izbor da sami odlučimo u šta verujemo a u šta ne. O tome, Haneke je u jednom intervju rekao:

“U najboljem slučaju, film treba da bude poput skijaškog skoka. Publici treba dati opciju da poleti, dok je skok prepušten isključivo njima.”

Smatra da filmovi današnjice publiku konstantno hrane informacijama i ne daju joj priliku da razmišlja svojom glavom. Po njegovom mišljenju, film treba da bude mnogo dinamičniji, treba nešto da otkrije, a u isto vreme nešto da prikrije. U suprotnom publika ostaje pasivni posmatrač čiji intelekt nije iskorišten, a može da bude. Iako njegova filozofija većini ljudi zvuči previše ozbiljno, ona služi kao primer da film može biti mnogo više od same zabave, film može da bude i pokretač veoma važnih razgovora, a gledajući njegovu uspešnu karijeru to je svakako slučaj. Od njegovog horor/trilera “Smešne igre” snimljenog 2 puta, na nemačkom (1997) i engleskom (2007) koji ne samo da prikazuje originalan pristup horor žanru, već ga u potpunosti redefiniše.

Mogao bih redom tumačiti sve njegove filmove od kojih sam svaki pogledao minimum 3 puta (a snimio ih je 11 za sada), ali film koji posebno želim da istaknem jeste njegova misteriozna crno-bela drama iz 2009. godine “Bela traka”. Film je posle svoje premijere na prestižnom filmskom festivalu u Kanu doživeo veliki uspeh kod kritičara širom sveta ali ga veliki broj svetske publike nije pogledao bilo zbog toga što je na nemačkom, zbog crno-bele slike (koja još uvek u glavama mnogih predstavlja samo dosadan crno-beli film), ili zbog svoje priče, koja je po mom mišljenju jedna od najvećih prednosti ovog filma. Film je osvojio Zlatnu palmu (Palme d’Or), glavnu nagradu Kanskog festivala i nominaciju za najbolji film koji nije na engleskom jeziku na dodeli Oskara 2010. godine.

Bela traka

BELA TRAKA

Sve u svemu, film je ostavio utisak na mnogo ljudi, ali o čemu je priča?

Bela traka” prati živote nekoliko porodica u fiktivnom selu u Nemačkoj od 1913. do 1914. godine, pred sam početak Prvog Svetskog Rata. Priču nam priča jedan stariji čovek koji je kao mlad, te dve godine u selu radio kao učitelj u školi. Na samom početku on nam govori kako će priča koju će ispričati možda razjasniti neke stvari koje su se desile u toj zemlji.

Jednog dana, seoski doktor je jahao konja do svoje kuće i slomio ključnu kost kada se konj sapleo na podmetnutu žicu. Doktora su odveli u bolnicu koja je udaljena 30ak kilometara od sela. Svoju decu je morao da ostavi seoskoj babici koja je zadužena za brigu o njegovoj kući nakon smrti njegove žene. Ljudi u selu se raspituju o nesreći dok policija istražuje slučaj, ali u selu se ubrzo dogadja nešto zbog čega svi zaboravljaju na doktorov slučaj. Žena lokalnog farmera je umrla kada je propala kroz drvene daske štale, ostavljajući svog muža da se brine o njihovoj deci. Tako se dogadjaji nižu, i svakim novim ljudi zaboravljaju na prethodni. Kasnije vidimo porodicu seoskog sveštenika koji strogo kažnjava svoju decu zbog kašnjenja na večeru i na njih kači belu traku kao nešto što treba da ih podseća na njihovu čistotu i nevinost. Kako priča ide dalje sve mračnije i misterioznije stvari počinju da se dešavaju širom sela i nakon doktorovog povratka iz bolnice. Deca su kidnapovana i zlostavljana, retardirano dete seoske babice je skoro oslepljeno, štale su spaljene, ali niko u selu ne može da odgonetne ko radi te stvari. Film postavlja više pitanja nego što daje odgovora i samim tim mislim da je ključ ovog filma postavljanje pravog pitanja. Pred sobom imamo sve društvene, religijske, ekonomske i obrazovne strukture koje čine to selo, na nama je samo da složimo slagalicu. Uloga detektiva ne pripada policiji u filmu, već nama.

IMG_0781

.

Priča je smeštena pred sam početak Prvog Svetskog Rata što svakako nije slučajnost. U filmu nam je prikazan jedan složen ideološki sistem u kom ljudi koriste principe istog za kažnjavanje drugih koji ne dele ista mišljenja. Kao što je i sam režiser rekao “Ako je neka osoba ubedjena da mora da prihvati i živi po principima nekog ideala 100%, to predstavlja izvor svake vrste terorizma. Svaki ideal je korumpiran ako ga dovedeš do ekstrema”. Haneke najviše vremena posvećuje deci u filmu jer su oni ti koji odrastaju u gore pomenutoj sredini. Oni su ti koji uzimaju reči svojih nadredjenih slovo po slovo, ne sumnjajući u njih ni u jednom trenutku. Kao primer takvih, imamo scenu u kojoj nalazimo sina seoskog sveštenika kako šeta po ivici ograde nekog mosta. Tu ga učitelj nalazi, nakon što ga je otac ponizio, i upita zašto je to radio, dečak mu odgovara: “Dao sam Bogu priliku da me uzme k sebi. Nije uradio to što znači da mu se dopadam. On ne želi da ja umrem”. Kada ga učitelj upita: “Zašto bi Bog želeo da umreš?”, odgovor ne dobija. U filmu se otvara jedan interesantan i veoma važan razgovor izmedju brata i sestre (dece doktora koji je odveden u bolnicu) o smrti. U toj sceni, sestra odgovara na pitanja svog mladjeg brata. NJega interesuje šta je smrt, zašto ljudi umiru, da li se smrt može izbeći, da li svi moramo da umremo, pa čak i on i njegova sestra. NJihov razgovor ih vodi do ćorsokaka, jer trenutak kada brat počne razgovor o njihovoj majci (za koju on veruje da je otišla na putovanje) istina mora izaći na površinu. Svi umiru i time svi dele istu sudbinu, koliko god nam jedni bili draži od drugih. To je zakon prirode kome moramo da se pokorimo 100% bez izuzetaka. Postoji bezbroj drugih svakodnevnih situacija koje nam budno oko Hanekeove kamere pokazuje. U priči su baron i njegova žena, učitelj i mlada devojka koja čuva decu na baronovom imanju, koji pokušavaju da razviju jedan iskren i intiman odnos uprkos mraku koji ih okružuje. Kroz ceo film, Haneke snima prelepe kadrove prirode i okruženja tog sela. Svaki kadar je crno-beo, negde preovladava crna, a negde bela boja. Na neki suptilan način mislim da sugeriše na prirodu čoveka koja ni u kom pogledu ne može biti samo crna ili samo bela. U kadrovima sa prelepim pšeničnim poljima može se videti po koje crno stablo drveta koje automatski sliku prebaci iz nečeg romantičnog u nešto sasvim realistično. A u svakom kadru se vodi bitka crnog i belog, dobra i zla, jin i janga. Mislim da je ludo nadati se kako sve može biti dobro ako se u potpunosti potčinimo nekome ili nečemu, time se oduzima sva autonomna i kritička moć neke jedinke koja će zauzvrat na neki patološki način pronaći priliku da svoja potisnuta osećanja iskali na nekome ko je slabiji, i tako se pravi lanac uzajamne netolerancije, besa, straha i nesklada. Generacija mlade dece iz filma predstavlja generaciju onih koji će u budućnosti, za vreme Drugog Svetskog Rata prihvatiti Hitlerov režim i sve njegove propise. Tema ideologije, kao glavna tema filma, primenljiva je u svakom aspektu ljudskog života. Svoje ideale (verovanja ili ubedjenja) nikada nećemo moći usaditi u sve oko nas i mislim da svaki ideal, koliko god plemenit bio, gubi svoju vrednost ako je posledica patnja i kancer društva. Ovo je zaista redak slučaj koji od publike zahteva da postane integralan, neodvojiv deo filma, a ne samo slepi posmatrač koji će izaći iz bioskopa i ubrzo sve zaboraviti. Pred sam kraj filma učitelj zatiče babicu na ulici gde mu ona kaže da je saznala ko je umalo oslepeo njenog sina i moli da joj pozajmi biciklo da ode do policije. Informacija koju ona zna je suzdržana i od nas i od učitelja. On zatim odlazi do kuće babice gde primeti grupu dece iz škole kako vire kroz prozor njene kuće. Budući da je majka deteta veoma zaštitnički nastrojena, kaže doktor, zna da ga ona nikada ne bi ostavila samog u kući sa zaključanim vratima i roletnama, jer u selu niko nikada ne zaključava vrata. Zatim odlazi da proveri da dečak nije kod doktora, gde nalazi papir na vratima koji kaže da doktor i njegova deca nisu tu i da se ne zna kada će se vratiti. Nekoliko dana prolazi, a od babice i njenog sina, doktora i njegove dece nema ni traga. Šta ih je moglo naterati da odu tako neočekivano? Da nisu oni možda upleteni u te strašne zločine? Haneke nam na kraju postavlja još nekoliko pitanja u nadi da će nam ona otvoriti nove vidike, pokazati u kom pravcu treba da gledamo. Film funkcioniše na način u kom su svi zločini prikriveni, a posledice se osete svuda po selu. Ulaze u svako domaćinstvo, tiču se svakoga i gde niko nije 100% siguran, ali isto tako niko nije 100% nevin.

hero_EB20100113REVIEWS100119995AR

.

Svakim novim gledanjem dobije se utisak kao da gledamo skroz drugi film, kao da se svaki put ljušti jedan po jedan sloj i slika postaje sve jasnija i jasnija. Film testira naše strpljenje i naše sposobnosti kao posmatrača, ali ako se prepustimo njegovoj moći i čarima zauzvrat dobijamo mnogo koristi i razumevanja. Još jedan razlog zbog kog mislim da film funkcioniše jako efektno na svoju publiku, jeste njegov vizuelni prikaz. Haneke je rekao da je izabrao crno-belu boju zato što su sve postojeće slike i snimci iz tog perioda crno-beli i zato što takva slika služi kao efekat udaljavanja od publike. Umesto da film automatski publiku stavi u emocionalni okvir, što bi bio slučaj da je slika u boji jer se time povećava osećaj realnosti i manipuliše se emocijama, on ga stavlja u okvir razuma i analitičkog posmatrnja gde se ne samo testira naša inteligencija, već i sam koncept zapažanja. Gledamo svakodnevne scene jednog sela i moramo sami da uočimo kako neke, na prvi pogled obične interakcije, oblikuju naša mišljenja i kako idealno mogu da posluže manipulaciji. Film je otvoren za sve one koji vole izazove, koji misle svojom glavom i koji ne uzimaju sve zdravo za gotovo. Moramo postati svesni našeg okruženja i društva, i kojim se idejama ono vodi, ali isto tako svest o našim uverenjima i ideologijama mora doći do istog nivoa. Kao mnogi likovi u filmu, i mi smo spremni da osudimo tudja mišljenja, i da u odredjenim situacijama, kada naša sebičnost proradi, kaznimo ostale zbog toga, psihički ili fizički, a da zato svoja uverenja nikada ne preispitamo. Povodom ovoga, na pres konferenciji u Kanu, režiser je izneo dobar argument “Ako ljudi pričaju o ovom filmu samo kao filmu o fašizmu u Nemačkoj onda je lako za publiku drugih zemalja da ga gledaju samo kao problem Nemačke i da misle kako to nema veze s njima. Mislim da je ovo film koji priča o problemima svih nas”. Možemo to nazvati egocentričnost, sebičnost ili ponos, ali kako god da je nazovemo, činjenica je da je svi delimo. Na nju niko nije imun, ali to ne znači da treba dozvoliti da ona vodi glavnu reč. Ako postanemo svesni korova (svojih ili tudjih misli), treba ih na što trezveniji način ukloniti pre nego što postanu ukorenjeni u svima nama.

Autor: Gojko Dimić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *