Bajka o Holivudu

Američka Akademija filmskih umetnosti i nauka objavila je nedavno nominacije za ovogodišnju dodelu Oskara, a ostvarenja u trci za prestižnu titulu najboljeg filma su Joker, koji vodi sa jedanaest nominacija, a odmah iza njega, sa deset nominacija, su čak tri filma – The Irishman,  1917, i Tarantinovo novo ostvaranje – Once Upon a Time… in Hollywood. Protekla godina ponovo je vratila filmsku umetnost u žižu interesovanja javnosti, zahvaljujući kako kontroverznom Joker-u, tako i najnovijim filmovima renomiranih reditelja poput Skorsezea i Tarantina. Ipak, moglo bi se reći da je najviše iščekivan film 2019. godine bio upravo Once Upon a Time… in Hollywood, najavljen još 2017. od strane reditelja kao film o ubistvima Mensonove porodice, a kako su se produkciji priključivala poznata imena poput Leonarda di Karpija, Breda Pita i Margo Robi, interesovanje je samo raslo.

Pošto je poznato je da je Kventin Tarantino najavio da će se posle svog desetog filma ’penzionisati’, očekivanja od njegovog pretposlednjeg bila su visoka. Radnju svog devetog filma Tarantino smešta u Los Anđeles šezdesetih godina prošlog veka, u svoju omiljenu epohu, u doba hipi komuna i špageti vesterna. Iako najavljen kao priča o Mensonovoj porodici, film iznenađujuće malo pažnje posvećuje njihovoj strani priče, i umesto toga publika najviše prati glumca Rika Daltona i njegovog kolegu, ali pre svega prijatelja, kaskadera Klifa Buta. Leonardo di Kaprio tumači ulogu Rika, nekadašnje velike zvezde koja se bori da ostane relevantna u vreme kada je zlatno doba Holivuda na izmaku, a korenite promene potresaju ne samo filmsku industriju, već sve aspekte društva. Šezdesete ostaju upamćene kao vreme kontrakulture, kada na scenu stupa nova buntovna generacija. Zahvaljujući pacifističkom pokretu, novoj levici, hipi pokretu, seksualnoj revoluciji, feminizmu, pokretu za LGBT prava, koji preispituju osnove i vrednosti na kojima se temelji čitavo zapadno društvo, dolazi do radikalnih promena i u kulturi, što se naravno ogleda i u filmskoj umetnosti. Javlja se potreba za drugačijim filmom, koji će biti izraz novog doba, a film Denisa Hopera Easy Rider iz 1969. predstavlja simbol prekretnice u kinematografiji i najavu novih umetnika koji će dominirati u narednim decenijama poput Skorsezea, Kopole, De Palme, Spilberga…

Jedan od tih novih reditelja sa originalnom vizijom jeste i Roman Polanski, koji se pojavljuje kao jedan od likova u Tarantinovom filmu i koji, zajedno sa svojom suprugom, perspektivnom mladom glumicom Šeron Tejt, postaje Rikov komšija. Napravivši ih susedima, čini kontrast između strarog i novog Holivuda utoliko očiglenijim, što se naročito vidi u kadru u kojem sa Rika koji besciljno pluta u bazenu pušeći po ko zna koju cigaretu, kamera prelazi na Polanskog i Šeron koji srećni izlaze iz kuće. Ove dve strane mogu biti pomirene tek na kraju, i to u samo u Tarantinovoj alternativnoj verziji istorije.

Ispravljanje istorijskih nepravdi kroz filmove nije ništa novo kada se uzme u obzir Tarantinov opus, a sam naziv ’Bilo jednom…u Holivudu’, ukazuje na bajkovitu prirodu filma. Još jedan znak koji ukazuje na to da ćemo dobiti drugačiji kraj od onog koji očekujemo, znajući priču o tragičnoj smrti Šeron Tejt, jeste scena iz filma u kojem Rik bacačem plamena pali naciste, koja je direktna aluzija na Inglourious Basterds, koji takođe nudi alternativnu verziju istorije u kojem Hitler i svi njegovi saradnici stradaju u bioskopskoj sali izgorevši u plamenu.

Tarantino gradi čitav film na pretpostavci da njegova publika ima odgovarajuće predznanje o ubistvima koja su se odigrala u noći između 8. i 9. avgusta 1969. godine, koja se neretko uzima kao simboličan kraj šezdesetih, kada su članovi Mensonove porodice provalili u kuću tada odsutnog Polanskog i ubili sve koje su u njoj zatekli uključujući i Šeron Tejt koja je bila u osmom mesecu trudnoće. U suprotnom, nema napetosti u sceni kada se Klif nalazi na ranču koji su okupirali hipici, niti u momentu kada se na kratko pojavljuje Čarls Menson. Poznavanje istorijskih događaja je ključno kako bi gledalac uopšte mogao da oseti tenziju koja se pojačava svakim minutom kojim se približavamo tragičnom ishodu. Međutim, Tarantino se poigrava s našim očekivanjima i odlučuje da spasi Šeron, a nas gledaoce poštedi toga da budemo svedoci tragedije.

Mnogi mu zameraju što nije dovoljno koristio glumački potencijal Margo Robi, ali njena pasivna uloga u filmu je takva s razlogom. Šeron Tejt je prikazana gotovo kao anđeoska pojava, na način koji poštuje uspomenu na nju. Bez njenog prisustva film ne bi bio moguć. Mi strepimo za nju, a svaki momenat u kojem ona uživa u svom životu pojačava tenziju i predstavlja surovi podsetnik na kraj koji je očekuje. Uprkos tome što je u Tarantinovoj verziji događaja pošteđena, a njene ubice dobile ono što zaslužuju, kraj i dalje ostavlja gledaoca s osećajem melanholije jer smo svesni da je ono što smo pogledali samo fikcija.

Nedostatak replika koji ima Margo, svakako nadomešćuju Di Kaprio i Pit koji su sjajni u ovim ulogama, i potpuno zaslužuju svoje nominacije. Hemija između njih je odlična, i najsmešnije scene u filmu obično proizilaze iz trenutaka u kojima su njih dvojica zajedno na platnu. Dijalog je uvek Tarantinova jača strana i svakako ne razočarava ni u ovom filmu, ali definitivno nije ni prevazišao čuvene replike iz svojih ranijih filmova i kultnih klasika kao što je Pulp Fiction. U Tarantinovom stilu, scene nasilja su krvave i surove, ali i brutalno komične.

Dugi kadrovi daju nam šansu da uočimo brojne detalje, kojima je posvećena neverovatna pažnja, koji bi nam inače promakli, i nekakve interne šale koje će shvatiti filmofili. Neke od takvih sitnica su recimo izmišljeni brend cigareta Red Apple koji puše svi likovi u Tarantinovom filmskom univerzumu, Rik koji glumi u filmu koji je režirao ’Antonio Margareti’, ili scena u kojoj lik kojeg glumi Al Paćino aludira na Scarface. Navesti sve momente u kojima reditelj referiše na svoje omiljene filmove bilo bi gotovo nemoguće, ali upravo to mu se može zameriti. U svom dijalogu sa filmskom tradicijom, postao je isuviše hermetičan.

Doživljaj koji pruža ovaj film upotpunjen je sjajnom muzikom, a uživanje u pesmama kao što su California Dreamin’ ili Mrs. Robinson je potpunije kada ga prati odgovarajuća slika – na primer, Bred Pit koji pozdravlja mladu hipi devojku podizanjem dva prsta dok se u pozadini čuju Simon & Garfunkel. Iz svakog kadra se vidi da je Tarantino zaljubljenik u tu epohu, a njegovo insistiranje na autentičnosti i nekorišćenju CGI animacije, daje dodatnu čar filmu. Oni koji traže dublju poruku u ovom filmu, verovatno će napustiti bioskopsku salu razočarani, ali oni koji mu se prepuste, gledajući scenu u kojoj Klif But krstari ulicama Los Anđelesa dok oko njega trepere svetla neonskih reklama, osetiće nostalgiju za nekim prošlim vremenima koje nikada nisu ni doživeli.

Autorka: Todora Slijepčević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *