NENAD PLAVŠIĆ: JAVNO O TAJNOM

(Intervju sa Petrom Milatovićem Ostroškim, osnivačem, glavnim i odgovornim urednikom SLOVOSLOVLJA, časopisa za književnost, kulturu i umetnost; predsednikom Srpskog kulturno-informativnog centra u Beču, članom UKS, UK CG i austrijskog udruženja pisaca)

  • Kada govorimo o književnosti kod nas danas, možemo li oceniti na kom je nivou trenutno, ili još bolje možemo li tačno reći zašto ide jedan korak unapred, pa pet unazad?

97414_vest_10551019_524789431000240_8694410558217071119_nMilatović: Književnost, kao i narod u celini, nalazi se na dnu svakog dna na skali koja jasno pokazuje kompletnu moralnu i nacionalnu posrnulost celog naroda, najveću u celokupnoj dosadašnjoj istoriji. Nikad se više nego danas nije knjiga objavljivalo i nikad se kao danas tako malo knjiga čitalo.
Objavljuju svi: kućne pomoćnice, kurve, glumice, pevačice, generali koji su sve ratove izgubili, lopovi, profesionalni nitkovi, udbaši, kočijaši,  doušnici, beskućnici, ubice, medijske balavice, kriminalci, poluintelektualci, probisveti, analfabeti…
Evidentno je antiestetsko ciljano uprosečavanje koje se rimuje sa glagolom kroz gusto granje, a sve to da bi najgore mediokritetstvo postalo vrhovništvo, kako bi se ispunila zla svrha da prazne glave dođu do vrha…

Evidentan negativan trend kanalisanja svesti do nesvesti namerno u pozadinu, do nevidljivosti, gura svojevremeno upozorenje Brodskog koji je, ustvrdivši da je poezija najviša forma ljudskog izražavanja, bez dlake na jeziku dijagnosticirao stanje u kojem se danas nalazimo, da ne čitajući i ne slušajući autentične pesnike društvo sebe osuđuje na inferiorne načine artikulacije, na artikulaciju jednog političara, jednog prodavca, ili jednog šarlatana, dakle, društvo koje favorizuje sveznajuće neznalice i mediokritete sebi je uskratilo evolutivni potencijal.

PROČITANI SU ONI KOJI NIŠTA NE ČITAJU

  • Posle prvog pitanja, a možda je trebalo i pre, ali smatram da je suviše bilo rano, želim da Vas pitam kakvo je to opšte stanje gde bukvalno možete naći više pisaca nego čitalaca, a pri tom ti pisci ne čitaju ništa osim svojih rukopisa?

Milatović: Čita se, čita! Naročito su pročitani oni pisci koji ništa ne čitaju. Opšti kulturocid najviše pogađa savesne čitaoce koji su prinuđeni da se okrenu  osvedočenim književnim vrednostima, klasicima svetskim i domaćim. Kao urednik časopisa za književnost, kulturu i umetnost moram imati dobar želudac kako bih preživeo sve ono što se nudi na pijaci na kojoj je najskuplje ono što je najjeftinije.
Taj trend nije iznenađenje u zlom vremenu koje favorizuje programirani haos čiji je cilj suzbijanje evolutivnog i kreativnog potencijala kod čoveka kao sklopa misaonih, emotivnih i duhovnih konstelacija, a za uzvrat dobijamo podkulturu, kič u skoro svim sferama življenja i mišljenja!

ISTINSKIM VREDNOSTIMA NIJE POTREBNA JEFTINA REKLAMA

  • Osvrnuo bih se ovom prilikom i na jednu činjenicu veoma važnu, a to je da mediji formalno ne priznaju književnike koji ne mogu da izdvoje za reklamu i time naprosto (ti isti mediji) prikazuju većinom ono što možda i ne bi trebalo čitati. Pitanje je zašto mediji ovako postupaju i kakvo je Vaše mišljenje o „kulturnom genocidu“ koji je na delu?

Milatović: Treba imati na umu da su mediji u svakom istorijskom periodu samo produžena ruka upravljačke oligarhije. Današnji mediji su u službi kvazidemokratske partokratije i najogoljenije mafiokratije i ovakvi mediji i ne kriju svoju terorističku delatnost na um i osećanja normalnog čoveka čiju su mentalnu higijenu opasno  ugrozili upravo instrumentalizovani mediji! U ovoj tranziciji, koja je samo eufemizam za najogoljeniju kriminalnu pljačku, razume se, ni mediji nisu pošteđeni, već su dobili  precizna zaduženja: gušiti svaku kreativnu misao koja je u službi vitalnih interesa naroda, favorizovati autsajderstvo i mediokritetstvo, pravdati sve što je za osudu, osuđivati sve što je pravedno. U tom izvrnutom sistemu vrednosti  najbolje se snalaze mutivode koji uvek mutna kola i u još jednu prevaru sve nas zavode. Opskurna štiva, bez elementarne pismenosti i bez minimalne misaonosti, bezočno reklamiraju preko instrumentalizovanih medija i na taj način se rugaju zdravoj pameti. U ovakvom odnosu snaga danas bi ugaoni temelji planetarnog književnog osmougaonika bili totalni autsajderi: Homer, Šekspir, Gete, Njegoš, Dostojevski, Tolstoj, Gogolj, Volter, koji ne bi mogli da plate reklame u medijima u kojima se reklamiraju knjige ubica, glumica, probisveta i analfabeta, već bi bili proglašeni zastarelim i anahronim. Treba li podsećati da istinskim vrednostima uopšte nije potrebna jeftina reklama?

S druge starne, današnji mediji skribomaniju koriste za inauguraciju privida srećnih robova koji književnost, kako je ludicdno primetio Solženjicin,  pretvaraju u sluškinju suočenu sa „pećinskim strastima“ koje besomučno i bez griže savesti „kidaju i čereče naš svet“ i jedan od ciljeva današnjih instrumentalizovanih medija je skraćivanje vrhova i favorizovanje divljačkog bujanja korova kroz nepismenu skribomaniju poluintelektualaca, na koje je svojevremeno lucidno ukazao dr Slobodan Jovanović.

Smešno je posmatrati dubinu ljudske plitkoće skribomana koji se, bez elementranog poznavanja teorije književnosti, uzalud trude da kroz svoje kompilirane skribomanije dosegnu do čoveka koji je za njih zaista nepoznata kategorija i ta destruktivnost  svesti olakšana je u društvu koje je obolelo od tajkunizacije da bi se se svelo kasnije na značaj najobičnije majmunizacije u svim sferama življenja i mišljenja!

IMAMO VIŠE KNJIŽEVNIH NAGRADA NEGO PRAVIH PISACA!

  • Veliki problem su i nagrade, zar ne? Zapravo, pravo je pitanje da li se do neke književne nagrade može doći bez nameštanja? I u kojoj meri ovakve zakulisne radnje unižavaju veličinu samih nagrada?

Milatović: To je tema za novog Radoja Domanovića. Ljutim se na starog Domanovića. Zovu ga sa svih strana, a on se ulenjio, nikako da ustane iz groba. Moraću, dakle, da zašiljim olovku.

Danas imamo daleko više „književnih nagrada“ nego što imamo pravih pisaca. Hiperinflacija književnih nagrada proporcionalna je ogromnoj devalvaciji književnih vrednosti. Boljim poznavaocima ovdašnjih književnih prilika i neprilika ne preostaje ništa drugo do da se smeju i da plaču istovremeno. Danas književnu nagradu ne možete da dobijete književnim kvalitetom nego stepenom savijenosti kičme, veštinom servilnosti, dubinom ulaska u nečije debelo crevo. Malo je reći da su u pitanju klasični klanovi već najogoljenije sektaške ćelije u kojima se neguju najgori manifestacioni oblici totalitarnih sistema, komunističkih i fašističkih.

Kod nas ima daleko više književnih nagrada nego pravih pisaca. Civilizovani svet nam se smeje. Apsolutni smo svetski šampioni po broju književnih nagrada, a na svetskoj vrednosnoj književnoj lestvici nalazimo se na dnu, zajedno sa nekim polupismenim, zaostalim plemenima.

Da zaključim po ovom pitanju, u budućnosti će biti najbolji onaj pisac koji nije primio nikakvu ideološku i sektašku nagradu!

11535791_701241140021734_593037154524243821_n
Deo objavljenih knjiga Petra Milatovića

NA CARSKI PRESTO USTOLIČILI RAZBOJNIKA

  • Sada bi trebalo reći nešto o kvalitetu svega onoga što isplivava na površinu. Da li je nivo zadovoljavajući, da li je kvalitet podoban i da li je književnost koja se dešava trenutno verni naslednik onog zlatnog doba srpske pisane reči?

Milatović: Današnja književnost je u najvećem broju slučajeva negacija književnosti. Ne možemo govoriti o kvalitetu nego samo o kvantitetu, a kvantitet ne čini kvalitet. Da je tako podsetimo se:  Malarmeovo „Popodne jednog Fauna“ štampano je u svega 125 primeraka i ta koreodramska predstava ostala je kao najsugestivnija metaforička priča o savremenom dobu i svetu; Ungaretijeva pesnička zbirka „Radost“, koja je bila od suštinske važnosti za italijansku književnost dvadesetog veka, štampana je u svega 80 primeraka; kultna knjiga Pabla Nerude „Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajna“ štampana je u svega 120 primeraka i da ne nabrajam dalje, skoro do u beskonačnost, primere iz istorije svetske literature, sve one čija su dela posmrtno štampana u tiražima sa višemilionskim brojem primeraka, što nedvosmilseno potvrđuje da kvantietet nikako ne može da bude kvalitet. Ovu činjenicu danas svesno i nesvesno, svejedno, u oba slučaja sa štetočinskim ishodom, zanemaruju upravo oni koji su najpozvaniji da čuvaju i brane dostojanstvo i postojanstvo književne reči, a ovde, prvenstveno, mislim na: urednike, recenzente, izdavače i sve koji su dužni da profesionalnom i odgovornom selekcijom razdvajuju žito od kukolja, a oni, u najvećem broju slučajeva, na žalost i sramotu,  dostojanstvo i postojanstvo književne reči, kao i integritete sopstvenih ličnosti, jednostavno prodaju u bescenje dozvoljavajući šundu da se ugnezdi u carstvo literature, a to je isto kao kad bi na carski presto ustoličili razbojnika! Razbojnika na carski presto u srpskoj literaturi imamo ne samo metaforično nego i stvarno, jednog udbaškog doušnika, današnjeg akademika, svakog antisrpskog režima sramnog i servilnog poslušnika, zadušne muške babe čiji  književni domet doseže samo do licemerne ironije na osnovu običnih uzrečica i lokalnih doskočica koje su uobičajene u njegovom kamenitom zavičaju, koji se čvrsto drži za skute udbaških crvenih komesara u crnim mantijama u okviru tekućeg jada dok još uvek vlada komunistička i neokomunistička Udbijada kao svojevrsna srpska olimpijada!

  • Publika. Ko upravlja mišljenjima publike, da li postoji sloboda izbora  ili  je u nekoj meri taj izbor forsiran i doveden do svršenog čina od strane medija?

Milatović: Odgovor je definisan u samom pitanju. Doveden je izbor do svršenog čina od strane medija. Međutim, na scenu (o užasa, na zaprepašćenje svih manipulatora!) javlja se neumoljiva logika bumeranga. Naime, prezasićenost je kod naroda uzrokovala traženje alternativnih modela. Internet je tu odigrao i te kako važnu ulogu, iako ima i svojih negativnih strana. S druge strane, čovekov osećaj za lepo i pravedno ostaje nepromenjen vekovima, ma koliko se trudili novi inžinjeri duša da u taj sklad unesu nesklad i konfuziju. Tako da dolazimo u jednu paradoksalnu situaciju: nasuprot dirigovanim medijima narod sam kreira svoj kriterijum, jer, ne zaboravimo, narod ima velike oči i uši i pred tom istinom svaka manipulacija je kratkog veka i na duže staze sasvim neuspešna!

KNJIGU OBJAVIŠ KAO DA PLAĆAŠ MUZIČKU ŽELJU!

  • Postoji li kriterijum za objavljivanje knjiga? Gde je stručnost u odabiru, gde je želja da se prepozna pravi pisac koji će dobro da predstavlja našu zemlju u inostranstvu? Zar više nije čast dičiti se dobrim književnikom, nego veličati osrednjost, mizeriju i kojekakve političke pulene?

Milatović: Kriterijum se sve više gubi i uzmiče pred jeftinom komercijalizacijom, političkom instrumentalizacijom, klanovskom i sektaškom manipulacijom! Primera radi, na međunarodnom sajmu knjiga u Frakfurtu 2010. godine, jednom od najprestižnijih u svetu, prisustvući promociji moje knjige na nemačkom jeziku „Komesari u mantijama – komunistički špijuni u Srpskoj pravoslavnoj crkvi“ u izdanju respektivnog nemačkog izdavača „Gete“, sreo sam se sa kolegom Draganom Velikićem, dotadašnjim ambasadorom Srbije u Beču i kolegijalno sam, razume se, posetio štand države Srbije na najvećem svetskom sajmu knjiga.

Ni sam ne znam kako sam izdržao da od šoka ne padnem u nesvest! Naime, umesto da na najvećem svetskom sajmu knjiga vidim dela najvećih srpskih pisaca: Njegoša, Andrića, Selimovića, Rakića, Crnjanskog, Dučića i tako dalje, suočio sam se sa polupraznim policama  i broširanim izdanjima nekih pisaca koji su se deklarisali kao „drugosrbijanski“ i umesto bogate biblioteke dominirali su njihovi portreti u duplo većoj veličini od njihove prirodne takozvanih pisaca „druge Srbije“, a bilo ih je svega nekoliko: Velikić, Ugričić, Hamović i tako dalje. Je li oni reprezentuju srpsku književnost u svetu? Srbijo, primi moje saučešće! Iskreno sam se tada zabrinuo za njihovo mentalno zdravlje i udaljio sam se od te kloake. Isti slučaj se ponovio na sledećim međunarodnim sajmovima knjiga u Lajpcigu i Beču, a na međunarodnim sajmovima u Londonu, Los Anđelesu i Jerusalimu nije ih bilo, a bolje što nije, da nas ne brukaju pred civilizovanim svetom koji dobro zna da ako, ne daj Bože, i nestane ova civilizacija, buduća će nas pamtii po Grku Homeru, Englezu Šekspiru, Nemcu Geteu, Rusu Dostojevskom i Srbinu Njegošu!

Kriterijum za objavljivanje knjiga uopšte ne postoji. Objavljuje se i štampa sve i svašta. Ko god ima 500 evra može da objavi knjigu u 500 primeraka, kao da plaća muzičku želju na nekoj lokalnoj radio stanici!    

Navešću jedan primer. Jedna nepismena skribomanka četvrtaste glave obratila mi se u jednom bečkom restoranu za pomoć da joj lektorišem jedan tekst. Uradio sam to odmah, ukazavši joj da ne sme da piše u infinitivu, da mora da koristi sedam padeža, da ako hoće da se bavi književnim radom mora da poznaje imenice: vlastite, zajedničke zbirne, gradivne,  apstraktne; da mora da poznaje rod i broj imenica, da obavezno nauči  sve vrste promena imenica  po padežima; da mora da poznaje sva  pravopisna pravila i tako dalje; a sve sam  joj to objašnjavao na primerima u samom tekstu. Naravno, kao i svi mediokriteti plitke pameti, nije me poslušala, ali me patološki zamrzela i počela iza leđa neuspešno da spletkari dok se sama nije ulovila u vlastitoj mreži zajedno sa njenim partnerom, malim čovekom i velikim spletkarošem, ali im ta sramota ne smeta da se na fejsbuku potpisuju kao „književnici“. Ovo je samo jedan od brojnih dokaza da u ovom posrnulom dobu znanje predstavlja otežavajuću okolnost kod neznalica! Nisu takvi intelektualni pigmejci i moralni liliputanci sami. Pun ih je fejsbuk koji je, čast izuzecima, postao planetarna gumena soba za sve neostvarene i prezrene; mada ta društvena mreža, kao i druge, ima i svojih dobrih strana, ali to je već druga tema.

KRITIKA JE POSTALA SERVILNA SLUŠKINJA OBOGAĆENIH PROBISVETA

  • Gde je nestala kritika? Zašto su sve kritike pozitivne? I koliko se plaća kritika, odnosno koliko se plaća dobra kritika?

Milatović: Istinska književna kritika, koja jasno razdvaja vrednost od bezvrednosti, skoro da i ne postoji više i sve više postaje poslušna sluškinja obogaćenih probisveta koji ugled kupuju novcem, kao što kupuju doktorske titule i ostale akademske i društvene statuse, jer sve je na prodaju na transparentnoj, odnosno providnoj, pijaci na kojoj je obraz najjeftiniji iako je postao skoro muzejski eksponat.

U civilizovanom svetu, kako na zapadu tako i na istoku, kritičare i recenzente plaćaju izdavačke kuće pristojnim honorarima koji ni u kom slučaju pojedinačno ne smeju preći trećinu prosečne plate. U Srbiji i ostalim okupiranim srpskim pokrajinama, što je paradoks i naš izum, za objavljivanje knjige nije potrebna čak ni recenzija, a u civilizovanom svetu uobičajeno je da svaki rukopis mora da ima preporuku izdavaču dva merodavna recenzenta, što znači da svako kod nas može da štampa knjigu bez recenzije, dakle bez mišljenja merodavnog književnog kritičara, kao da plaća muzičku želju na lokalnoj radio stanici. Postoje kritičari koji su se specijalizovali za pisanje kritika i recenzija najčešće autorima iz rasejanja i njihova tarifa je oko 1000 evra, bez obzira da li je rukopis za objavljivanje ili za kantu za otpatke.

  • Kako doći do svoje knjige? Da li su pojedinim izdavačima važniji novci nego ugled? Knjiga više nije umetničko delo nego roba, zar ne?

Milatović: Tačno da mnogima knjiga nije umetničko delo nego roba, naročito nekim privatnim izdavačima koji su osnovali svoje privatne izdavačke kuće posle stranačke zloupotrebe moći i uticaja u raznim ranijim ministarstvima u kojima nisu vodili računa o narodnim i državnim vitalnim interesima već samo i isključivo o svojim ličnim.  

  • Na koji način podstaći čitaoce da se okrenu pravoj književnosti koja pleni, a koja je ispod zemlje?

Milatović: Paradoksalno, ali istinito, sada u, uslovno rečeno, ovoj demokratiji, do pravih vrednosti se dolazi kao i u onim najtotalitarnijim sistemima koje personifikuju staljinizam, titoizam, hitlerizam, ili maoizam, a to znači alternativnim putevima izvan sistema državne, tajkunske i majmunske dogovorne blasfemije. Nekad smo u komunističkom totalitarizmu imali samizdat izdanja i vodilo se računa o vrednosti i eksluzivnosti. Danas se situacija ponavlja u demo(NO)kratskom neokomunizmu jer su svi sistemi vrednosti totalno obezvređeni!

12592438_808812755931238_2947912736205659604_n

KRIMINALNO PODZEMLJE MORALNIJE OD KNJIŽEVNOG NADZEMLJA

  • Klanovi u književnosti, postoje li i da li su Vam poznati učesnici?

Milatović: Postoje i poznato mi je sve do u najsitniji detalj. Upravo završavam rukopis sa ovom tematikom i ovom prilikom ne želim da otkrivam detalje pre objavljivanja knjige na srpskom i nemačkom jeziku u inostranstvu. Zadovoljite se samo sa sledećom informacijom: leteće perje mnogima, biće demaskirane sve lažne veličine. Kriminalno podzemlje je daleko moralnije od javnog književnog nadzemlja!

ČVRST NASLON NA SVETE ZAVETE PREDAKA

  • Kakva bi po Vama trebalo da bude nacionalna strategija koja će vratiti ugled srpskim piscima?

Milatović: Nacionalna strategija koja će vratiti ugled srpskim piscima neizvodljiva je u građanskoj državi u kojoj manjine bukvalno terorišu srpsku većinu na političkom, privrednom i kulturološkom planu. O nacionalnoj strategiji moći će konkretno da se govori kad srpski narod bude  iznedrio političare koji će da vode srpsku, a ne briselsku i vašingtonsku politiku. Do tada moramo da se dovijamo kako znamo i umemo, a najbolje ako sva svoja promišljanja i delovanja budemo čvrsto naslonili na svete zavete predaka, jer sve što je umno i trajno u ovom narodu proisteklo je iz svetih zaveta predaka!

BEČKE ALE

  • Živite u Beču i verovatno su Vam poznate prilike iz rasejanja. Možete li nam ih opisati?

Milatović: Poznate su mi prilike, jer sam savestan hroničar i kao dosledan branilac vitalnih srpskih interesa, koji je organizovao brojne masovne srpske demonstracije, razne tribine, književne večeri, na udaru sam onih koji ne misle dobro srpskom narodu i koji su uvek, počev od titoističkog vremena podmetali klipove u točkove svakoj srpskoj akciji. O detaljima ne mogu u jednom intervjuu, ali o svemu tome će biti reči u knjizi BEČKE ALE u kojoj će se otkriti mnogo što šta, počev od ratnih zločina današnjih lažnih demokrata u Austriji, do državnog terorizma pod patronatom ambasade Srbije u Beču, kriminalne delatnosti raznih udruženja pod patronatom Konzulata i Ambasade Srbije u Beču, kriminalne zloupotrebe humanitarne pomoći, perfidnog onemogućavanja da srpski narod u Beču ima nacionalnu instituciju koja bi skupila rasuto, nepotističke i privatne zloupotrebe stranih fondova, međunarodne kriminalne sprege protiv istinskih branilaca srpskih vitalnih interesa, umešanosti u špijunske poslove na međunarodnom planu, najbezočnije favorizovanje mediokritetstva i tako dalje. Ponavljam, jedan intervju, ma koliko bio opširan, nije dovoljan da se sve objasni. Zato se za sada zadovoljite sa informacijom da ćete dobiti, ne jedan odgovor nego sijaset, na ovo vaše pitanje.

HAOS JE PROGRAMIRAN

  • Koliko je politika upletena u novonastali haos?

Milatović: Ovaj haos je programiran i da domaćem i na međunarodnom planu i taj haos se odrazio na kulturu i na literaturu. S obzirom da su nam današnji političari nekadašnji uličari, nije nikakvo čudo što smo nekoliko svetlosnih godina udaljeni od civilizovanog načina življenja i mišljenja. Donjem miljeu pameti, poslednjim u selu seljacima i u školi propalim đacima nikako ne odgovara sređivanje stanja, jer lovci u mutnom patološki mrze bistrinu i svaku čistinu, plaše se da bi u bistroj vodi lovci u mutnom sami bili ulovljeni. Zato se, između ostalog, grčevito bore protiv svih onih koji hoće, smeju i umeju da služe vitalnim interesima svoga naroda, a onaj ko služi svom narodu onako kako Bog služi grešnima, taj postaje aristokrata neba i u svako doba dana i noći uživa gostoprimstvo i Boga i siromaha istovremeno i sa tim moralnim kapitalom kupuje se celo nebo koje je svima iznad glava! U tom slučaju današnji političari, kao poslušni kuriri satrapa ovog naroda, bili bi niko i ništa, ili bi, u najgorem slučaju, nosili prugasta odela u ustanovama zatvorenog tipa! Zato im je ovaj današnji haos jedina alternativa.

IMAMO DOSTA ORLOVA MEĐU VRANAMA

  • I za kraj: kakvu budućnost smatrate da će imati domaća književna scena i na koji način bi mogla ponovo stati na svoje noge?

Milatović: U svakom zlu postoji dobro. Iz ovog nametnutog, ali prividnog,  bezizlaza postoji izlaz. Na književnom planu izlaz će biti u pojavi novih: Domanovića, Nušića, Njegoša, Dučića, Crnjanskog, pa i Gogolja, Dostojevskog i ostalih, jer ovaj narod ima taj potencijal i on nije pod kontrolom nijedne političke oligarhije i nijedne stranačke mafiokratije. Sve te buduće orlovske genije danas ne možete da čujete od prejakog graktanja  brojnih vrana koje su čak i zakonom zaštićene i genijalnim orlovima ne preostaje ništa drugo do da naglo uzlete, da budu što dalje od svih onih kojima su njihove nizine jedine moguće visine!

Razgovarao: Nenad Plavšić (Slovoslovlje)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *