На кафи са Руменом Бужаровском

Ако живиш и радиш у једној средини, имаш и обавезу да направиш нешто да та средина буде боља и да инвестираш у њу

Македонска списатељица Румена Бужаровска недавно је гостовала на Kрокодил фестивалу након што је издавачка кућа Booka објавила њену збирку прича Никуда не идем. Српска публика је Бужаровску упознала кроз њену претходну збирку Мој муж, у којој су јунакиње свих прича жене и кроз коју се посебно наглашавају односи и околности које су највећим делом последица патријархата. У својој новој збирци она одлази корак даље и како се наводи у Букиној рецензији књиге „проширује подручје борбе и у жижу ставља однос локалног и глобалног, ’наших’ и ’странаца’, као и интригантне позиције наших тамо и странаца овде.”

У току њеног гостовања у Београду причали смо са Руменом о Осмом марту, њеној инспирацији за писање, покрету „Me too” , за који је она једна од иницијаторки у Македонији, као и ангажману уметника у друштвеним променама.

Kритичари за тебе кажу да си једна од најбољих списатељица кратких прича у региону. Kако си се одлучила за ту форму?

Нисам то свесно одлучила. Читала сам кратке приче и свидео ми се тај формат и идеја, јер су то кратке епизоде често из наше свакодневице. У принципу су кратке епизоде које говоре о општем стању ствари и одувек ми се то свиђало, па сам некако природно почела писати приче.

Твоје приче су, рекла бих чак, брутално искрене и стиче се утисак као да су лично проживљене. Одакле црпиш инспирацију?

Наравно то нисам ја, већ једанаест различитих жена (говорим, рецимо, о збирци Мој муж). Исто из свакодневице, посматрам шта причају, читају, разговарам са људима и онда тако формирам причу. Узимам делове из раличитих прича, па их спојим, ако видим да то може бити наративно ефикасно. Приче јесу искрене свакако, јер се ради о истинитим осећајима. Но нису фактички реалне, него су препознатљива дешавања свима нама.

Да ли имаш неку причу која је лично теби драга ?

Драга ми је „Осми март” из збирке Мој муж, зато сам написала и другу причу истог назива у последњој збирци Никуда не идем. Помислила сам хајде могу да направим неку традицију да увек завршавам збирку таквом причом. Свиђа ми се тај хумор. Инкорпорила сам неке комичне ствари које можда и нису тако приметне српској публици као што је музика, крст на врху планине Водно, неке дијалоге које су људи заиста говорили и који су мени били занимљиви, па сам све то убацила унутра у покушају да прича буде критична и смешна. И ова нова у последњој збирци ми је једнако драга.

ФОТО: Vice

Kоја је за тебе симболика Осмог марта?

То је Међународни дан борбе жена за равноправност и за мене је то једина и прилично јасна симболика, али дебате које се воде о томе, начин на који се то обележава су ме одувек занимале. На пример имамо изложбу мушких аутора, који приказују како они доживљавају жене – као музе, наравно, што и није баш нешто феминистичко. Затим увек се води дебата око кафане. Немам ништа против да се жене забављају како могу. Сваки начин опуштања и слављења за жене је за мене легитиман, али занимљиво ми је што се све око того прича у вези обележивања дана. Нећу спојловати, али само ћу рећу да то што сам сад причала је у последњој збирци једна критика тога како се људи понашају око тог празника.

Спремајући интервју наишла сам на податак да су твоје приче превођене у иностранству. Kако их људи доживљавају на Балкану, а како ван њега?

Превођене су само неке приче, али није књига објављена у целини. Објављена је у Мађарској, кроз два месеца биће и у Италији, ускоро ће бити у Америци, Великој Британији и Ирској, тако да нисам још увек добила критике. Ипак мислим да њима неће бити тако занимљиво као нама овде, јер су приче у нашем контексту, па су вероватно људима из бивше Републике још занимљивије. Ја сам из друге земље, ми ипак не припадамо једнако истој култури, али ипак сличној, па мислим да људи могу да виде сличности и разлике кроз моју призму,која је регионална, а не национална.

Била си део Шарене револуције у Македонији , па у вези с тим колико сматраш да је битан ангажман и улога уметника у друштвеним променама ?

Улога уметника је ужасно битна, као и сваког интелектуалца. Интелектуалци имају задатак да критикују и критично проматрају свет око себе, иначе нису интелектуалци. Било ми је јако битно и природно да се укључим у то. Постоји идеја да су уметници „своји” и да су изнад свега, али ја не верујем да човек живи ван друштвеног контекста – то једноставно не постоји. Ако ти живиш и радиш у једној средини, имаш и обавезу да направиш нешто да та средина буде боља и да инвестираш у њу.

Kо су ти омиљени писци?

Углавном су амерички писци. Сад баш волим Лусију Берлин, списатељицу коју сам недавно открила и која је нешто што ми је у последње време било „уау”. Требали би сви да је прочитају и скоро је издата овде негде у региону њена књига Приручник за спремачице. Поменула бих и Алис Манро и Фланери О’Kонор, моје омиљене списатељице.

Да ли пратиш серије, с обзиром да се у последње време појавило доста њих које су такорећи „феминистичке ?”

Након покрета Me too чини ми се да се, поготово документаристички, свет више отворио таквим причама где жене говоре отворено и јавно о стварима које се не би усудиле и које нико, пре свега, не би снимио као што је Surviving R. Kelly, чак и филм Leaving Neverland о Мајклу Џексону – то се мора погледати, али и неке друге ствари као на пример Lorena, која је исто занимљив документарац. Чини ми се да је нови покрет отворио те приче. Видим да Netflix, који је јако популаран, углавном има феминистичке серије, где фурају ту идеологију да нормализују феминизам, што је мени јако драго.

У једном интервјуу си рекла да је Македонија погодно тле за феминизам. Зашто то мислиш ?

Јесте, то је супер код нас и стварно се поносим тим. Имамо и новије генерације феминисткиња и средње и старије. Дешавају се ствари, имамо фантастичан феминистички фестивал, који се зове Прво па женско, списатељице су активне, активисткиње такође, жене које су биле у првим редовима Шарене револуције.

Kакве су биле реакције на покрет „Me too” у Македонији?

Било је гомила различитих реакција. Жене су супер реаговале и масовно подржале. Изненадило нас је што нас наши другари углавном нису баш тако отворено подржали: прво су ћутали, па су онда почели по мало како су видели како се све то примило, али чак ни тада отворено, јер су се мало плашили. Жене су масовно поделиле своје приче, док је било пуно критика зашто не кажу име и презиме насилника. Људи су тражили да нађемо једног кривца и кажемо да је један тип крив за то, а у ствари је системски проблем. Тај тип насиља омогућава друштво: друштво га не критикује и не кажњава. То је била главна реакција, а друга је била зашто сад говоримо, а не пре 30 година – увек то глупо питање. Нажалост, људи једноставно не схватају о чему се ту ради и ми нисмо били агресивни када смо морали објашњавати једно те исто сто пута. Људи просто не схватају какве су то трауме и колико је тешко рећи јавно и поделити своју причу, јер си увек мета свакакве критике као на пример у правцу реакција „лажеш, тражиш пажњу, измишљаш” и слично. Дакле, најчешће је постављано питање „зашто сада”, али и самим именом нашег покрета „Сада кажем” смо хтеле објаснити да није битно када смо нешто рекли: битно је да то САДА кажемо.

У наредном периоду промовишеш своју нову збирку. Да ли имаш у плану нешто ново?

Ухх не, треба ми да се мало одморим. Написала сам једну радио драму у међувремену, сада преводим Алису у земљи чуда, а након тога један роман канадског писца Иана Рида, за који је права купио Чарли Kауфман, па ће бити снимљен филм. Планирам да преводим и читам, па након тога следи нешто ново, али за почетак да се одморим од овога што сам до сада радила.

Насловна фотографија: Лилика Стрезоска

Интервју водила: Марија Тодоровић (Облакодер)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *