Jovan Marković: “Film se mora čitati, a poezija mora gledati”

Još jedna knjiga u izdanju Trećeg trga delo je autora Jovana Markovića. Ovo je njegova prva knjiga pesama Znakovi i znaci objavljena kao nagrada na konkursu „Trgni se! Poezija!“ u kategoriji za prvu knjigu. Nakon predstavljanja knjige na Sajmu knjiga u Beogradu, sledi i promocija u Poletu, što je bio povod za ovaj razgovor.

Da li voliš kada te pitaju kakav je osećaj imati svoju knjigu u rukama?

Ne baš, pošto ne znam kako da se odredim prema tome, tačnije ne znam da li imam ikakav poseban osećaj. Naravno, srećan sam što je knjiga objavljena, što pesme koje sam držao u kompjuteru sada postoje u drukčijem obliku, dostupne su drugima i to je, valjda, najbitnije. Ne vidim razlog da fetišizujem knjigu kao predmet.

Može li, za početak, nekoliko reči o nastanku knjige i o tome otkud baš Treći trg?

Od trenutka kada sam došao na ideju da bih mogao da pišem pesme po horoskopskim znacima, knjiga se razvijala sporo, pisao sam po jednu pesmu mesečno, nekada i ređe. Nisam tada imao nikakvu predstavu šta ću sa tim pesmama niti sam sebe video kao pesnika, mislim da sam ih u početku skrivao od samog sebe. Međutim, onda, s vremena na vreme, pogledam šta sam pisao i vidim da to ipak nije loše, nekim delovima sam čak iskreno bio oduševljen. Zatim sam pesme dao prijateljima da čitaju i dobio sam odlične reakcije i to je bilo presudno da se uverim da tu zaista ima nekog kvaliteta. O načinu objavljivanja nisam znao ništa, jer jednostavno nisam bio u svetu poezije. Onda sam, takođe od prijatelja, dobio savet da rukopis pošaljem na konkurs Trećeg trga i mislim da je to stvarno bio dobar izbor, jer ta izdavačka kuća, u vreme kada je poezija na margini, uspeva ipak da bude primetna i prepoznata. I ono što je još bitnije, objavljuju zaista dobru poeziju. Imao sam prilike da se upoznam i sa drugim knjigama koje su objavljene preko konkursa (za dve godine objavljeno ih je 9) i mislim da su sve dobre. Drago mi je što se moja knjiga nalazi u takvoj ekipi.

Tvoja knjiga se zove Znakovi i znaci i podeljena je na dva dela, ili možemo reći dve perspektive. To na prvu može da zvuči strukturalistički ili možda poststrukturalistički, ali kroz nazive pesama shvatamo da se radi o horoskopskim znacima. Možemo li ovo da shvatimo, između ostalog, i kao intencionalnu aluziju koja usmerava na (post)strukturalističko čitanje?

Ne znam tačno šta bi bio poststrukturalizam (slično je i sa postmodernizmom), a nije da nisam pokušavao da saznam. Hoću reći da su te relativno nove struje mišljenja još uvek poprilično nedefinisane, pa se nekada pitam da li uopšte nešto takvo postoji. Tako da sa tim nikada nismo načisto, barem u mom slučaju, više te stvari poimam intuitivno. U tom smislu, mogu da se složim da u konceptu zbirke ima nečega što bi se moglo tumačiti na takav način. Meni je, na početku, ideja o znacima bila jednostavno interesantna i pružala mi je mogućnost da imam okvir za svaku pesmu, zadatu temu na koju moram da odgovorim. Kasnije, razmišljajući o značenju takvog koncepta, shvatio sam da se može tumačiti u tom „semiotičkom“ smeru – cela zbirka je pokušaj da se određeni ljudski karakteri, osećanja i ideje označe, ali sve to ipak ostaje nedorečeno, pa istovremeno govori o nemoći jednog takvog pokušaja. Sama ideja pesme kao znaka mi je jako zanimljiva, jer pesma je najnepouzdaniji mogući znak, rasplinut do te mere da gotovo ukida svako određeno značenje. Međutim, pitanje je da li je baš takav znak iskreniji i pošteniji od svih onih znakova koji nas svakodnevno okružuju, a za koje mislimo da znamo šta znače.

Foto: Vladimir Opsenica

U jednom od naših razgovora pomenuo si da nisi preterano čitao poeziju pre nego što si napisao knjigu, iako sam kroz razgovor shvatio da ipak poznaješ poeziju. Kakav je tvoj odnos prema čitanju i pisanju, odnosno kako ti se čini ona teza da bez dobrog čitaoca nema dobrog pisca?

Da, obično kažem da nisam neki poznavalac poezije, jer, zaista, u poređenju sa prozom, teorijom ili filmom, poeziju sam mnogo manje konzumirao. Naravno, pošto sam završio književnost, nemoguće je da ne poznajem poeziju ni malo, ali to poznavanje se baziralo isključivo na fakultetskom programu, dakle dela ključnih, kanonskih pesnika. Ima tu stvari koje su mi se svidele, ali sam poeziju kasnije zanemario, jer sam valjda mislio da se njome nikada neću baviti. Tek sada kada sam završio zbirku, počinjem da se vraćam poeziji i kao čitalac. Dok sam spremao rukopis, jedini pesnik koga sam čitao bio je Branko Miljković, jer mi je na čudan način pomagao u pisanju. Ne bih mogao da objasnim na kom nivou se taj uticaj odigravao, mislim da se ne radi o idejnom, u pitanju je energija koju dobijem dok čitam njegove pesme, način na koji spaja reči na mene deluje nekako magično. Što se tiče teze koju si pomenuo, mislim da ima u tome istine, ali veze čitanja i pisanja su toliko zamršene da je teško o tome išta precizno reći. Čitanje sigurno utiče na pisanje, pre svega zbog toga što oblikuje ličnost, ali oblikuju je i razne druge stvari. Najpouzdanije što mogu reći o tome je da čitanjem stvaraš estetske kriterijume koje bi trebalo da primeniš i na svoje pisanje. Čitanje te čuva od mladalačke boljke otkrivanja tople vode. To je proces gubljenja nevinosti, naivnosti, patetike, pretencioznosti, samo što treba biti oprezan i sve ove pobrojane elemente ipak sačuvati u dovoljnim količinama, da ne bi postao jalovi cinik koji ne vidi razlog za pisanje, jer je „sve već napisano“.

Pored poezije, pišeš i druge tekstove, pre svega filmsku kritiku. Kako vidiš odnos književnosti i filma? Može li se čitati film i gledati poezija?

Mislim da se film mora čitati i poezija mora gledati. Kada kažemo čitanje filma zapravo mislimo na pažljivo gledanje, traganje za značenjem. Druga strana tog termina za mene ima negativan prizvuk i odnosi se na posmatranje filma isključivo kao priče. Film se u tom slučaju doslovno čita, kao drama, pri čemu se zanemaruje vizeulni ili zvučni aspekt. Dominantna filmska produkcija, kao i sve veća ekspanzija TV serija, podstiče takvu vrstu gledanja, gde je jedino bitno pratiti informacije zapleta. Tako dolazi do redukcije umetničkog sveta filma, slika postaje neka vrsta dopune titlovima, ilustracija dijaloga. Činjenica da filmove sve više gledamo preko lap-topa (neko možda i preko telefona), govori u prilog tome. Sa druge strane, poezija se neminovno gleda jer je jedan od najvećih aduta poezije sposobnost stvaranja snažnih slika.

Takođe si pisao i scenario za film Camera obscura u kojem se našla i jedna tvoja pesma iz knjige Znakovi i znaci. Svakako da je dobro kada se različiti umetnički mediji prožimaju. Ima li filma u tvojoj knjizi pesama?

Mislim da nema u nekom konkretnom obliku, nema, na primer, citata ili aluzija na neke filmove. Takođe, ne mogu reći da me je neki film ili neki kadar podstakao da napišem pesmu. Ljudi koji su čitali moje pesme prepoznavali su tu izraženu vizuelnu crtu, ali to je dosta čudna stvar, jer je za mene ta vizuelnost ipak stvar jezika. Teško je to objasniti, ali znam da me filmski kadar ne može podstaknuti na pisanje, da mi pokrene asocijacije, kao što to je to učinio Miljković. A da li je gledanje filma razvilo kod mene pojačanu vizualizaciju stvari, verovatno jeste, ali to je još jedan od tih zamršenih uticaja koje je nemoguće odgonetnuti.

Možda je još rano to pitati, ali zanima me da li imaš u planu da nastaviš sa pisanjem poezije ili još uvek nisi razmišljao u tom pravcu?

Imam u planu, ali taj plan ne garantuje ništa. I ovu zbirku sam napisao na neki način spontano, nisam forsirao pisanje, pa verujem da će tako biti i sa drugom, ako je uopšte bude. To, naravno, ne znači da sedim i čekam da mi s neba padne inspiracija, opipavaću teren, ali pitanje je da li ću nešto napipati.

Uskoro sledi promocija tvoje knjige. Kada i gde?

Trinaestog decembra, u 19 časova, u klubu „Polet“ u Beogradu. To mesto inače preporučujem, poezija je samo jedna od stvari iz sfere umetnosti i kulture, koje pronalaze svoje mesto u „Poletu“ i tako dobijaju priliku da komuniciraju sa publikom.

JARAC

Lice je samo linija što spaja profile
za osmeh ne ostavlja mesta
iz glave nagore puštaš korene nalik na upitnike
plovke na koje pecaš propuštene šanse
gromobrane što privlače
naelektrisanje tuđih prošlosti

puštaš da te gruvaju talasi mora
sa fotografija na kojima te nema
danas je dan ništavila
poželjno je sebe razbiti
pretočiti na sva prazna mesta
krenuti na sve strane sveta
ceo dan cediti život u kapima

u kratkim pauzama ispražnjen
slušati kako srce kuca.

Razgovor vodio: Dušan Zaharijević 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *