Filip Florijan: Kraljevi dani

Filip Florijan, Kraljevi dani, preveo: Djura Miočinović, Heliks 2020.

Jozef Štraus, zubar, mladi neženja, česta mušterija renomirane javne kuće i ništa manje renomirane pivnice, napušta rodnu Prusku u proleće 1866. godine i kreće za mladim kapetanom Karlom Ajtelom Fridrihom Zefirinusom Ludvigom od Hoencolern-Sigmaringena, kojem je dato da upravlja Rumunijom kao vladar Ujedinjenih principata. NJihovo nizvodno dunavsko putešestvije okončava se u Bukureštu, ili Bukurešću (čitalac će dobiti objašnjenje), gradu za koji će ubuduće biti vezana Štrausova sudbina.

Počinje, tako, pustolovina Štrausovog života u jednoj politički podeljenoj, etnički šarolikoj sredini u kojoj vladaju haos i neprestana uzbudjenja. Sva sreća te Jozef ima mačka Zigfrida, koji mu je sve vreme najbolji, a potom i jedini prijatelj: Karl se oženio i, u nastojanju da nekako otkloni sve fleke iz prošlosti, uključujući i dete koje mu je rodila jedna lepa slepa prostitutka, udaljio od svih, pa i od svog vernog pratioca Štrausa, koga je svojevremeno povukao sa sobom na turbulentni istok evropskog kontinenta.

Dok Bukurešć iz zapuštene, blatnjave kasabe izrasta u elegantan prestoni grad, Jozef se zaljubljuje u mladu dadilju, Srpkinju Elenu Duković, koja će u njegov život, osim ljubavi i roditeljskih čuvstava, uneti i srpske pesme i uspavanke, pripovesti o Obrenovićima i jasne obrise jednog sveta koji je za njega u isti mah nov, a opet, kao da mu je oduvek pripadao.

Rumunski romansijer Filip Florijan (1968) srpskim se čitaocima predstavlja romanom Kraljevi dani, štivom koje pleni ne samo svojom dunavskom rečenicom što, neretko, kao da ne zna ni za obale ni za Crno more, što huči noseći sve pred sobom, naizgled beskrajna, raskošna u svojoj sili i briljantno interpretirana u prevodu Djure Miočinovića, već i tom čudesnom sintezom prepoznatljivih, ali vešto modelovanih, preoblikovanih obrazaca, sintezom koja priziva lepršav spoj Gabrijela Garsije Markesa i Miloša Crnjanskog – i uliva se u čitalačka srca kao jedan od onih pisaca koji se vole i prate. S nestrpljenjem, dakle, očekujemo prevode ostalih Florijanovih dela.

Intervju sa Filipom Florijanom, piscem knjige Kraljevi dani, objavljene u izdanju Heliksa i prevodu s rumunskog Djure Miočinovića, za časopis KULT uradio je Vladimir D. Janković.

Vladimir: Kako biste opisali Evropu u drugoj polovini XIX veka, periodu u koji je i smeštena radnja Kraljevih dana? Mogu li se povući paralele s Evropom današnjice, ili je to bio jedan potpuno drugačiji ambijent?

Filip Florijan: Po mom mišljenju, Evropa druge polovine XIX veka nema ni najmanje veze sa današnjom Evropom. Granice su bile drugačije, još su postojala carstva i njihova preovladjujuća logika, turban i nargila su još bili zakon na Balkanu, a najbanalniji elementi današnjeg sveta, naše svakodnevne tričarije – lampa pored uzglavlja, automobil ispred kuće, usisivač, lekovi za holesterol, mobilni telefon, frižider, kafa bez kofeina, laptop, televizor i šta još sve ne – nisu se pojavljivale ni u najludjim snovima, pa ni u proročanstvima gatara po vašarima. Štaviše – i mislim da je tu suština svega – ljudi su bili bolji i velikodušniji, solidarniji i tolerantniji.

Vladimir: Da li od ljudi često čujete da ste težak pisac?

Florijan: Iskreno, ne. Ne znam šta šuškaju ljudi o mojim knjigama, ne znam šta zapravo misle o njima, ali do mene nikad nije stigla takva zamerka.

Vladimir: U romanu Kraljevi dani nema upravnog govora, nema dijaloga. To vam je i inače manir kao romansijeru, ili ste ovde napravili svojevrstan eksperiment?

Florijan: To je moj način pisanja. Sa izuzetkom jednog malog poglavlja u mom prvom romanu, Mali prsti, nigde u mojim knjigama nema dijaloga. Mislim da govor i logika likova mogu vrlo dobro da udju u tok priče, u taj glas kojim dominira svaki roman.

Vladimir: Mačor Zigfrid i njegove refleksije daju posebnu draž Kraljevim danima. Još značajniju ulogu u svom delu Savelijevi dani jednom mačku dao je ruski pisac Grigorije Služitelj. Zašto ste se opredelili baš za tu životinju? Možda zato što psu, recimo, ne pripisujemo kontemplativnost?

Florijan: Oduvek sam voleo mačke i još uvek ih volim, živeo sam i živim sa uverenjem da su pune neslućenih i tajnih moći, neke vrste magične sile koja se provlači kroz njihove uobičajene pokrete i mjaukanje. Osim toga, tada, konkretno, u radnji Kraljevih dana, uveren sam da bi jednom berlinskom zubaru bilo mnogo teže da, 1866. godine, predje preko celog jednog kontinenta, putujući diližansama, vozovima i brodovima, sa psom na povocu.

Vladimir: Ako biste morali u tri-četiri epiteta da opišete glavnog protagonistu romana, Jozefa Štrausa, za koje biste se prideve opredelili?

Florijan: Čist, odan čovek, oči sposobne da vide pozadinu stvari i ljudske misli.

Vladimir: Koji su pisci izvršili presudan uticaj na vas? Čitate li i danas mnogo, ili primećujete kod sebe znake zasićenja?

Florijan: Vrlo je teško reći, posebno stoga što sam i ja, kao bilo ko drugi, prošao kroz razne uzraste lektire, kroz različite literarne strasti i kroz različite načine vidjenja književnosti i pisanja. Sasvim sigurno, pre svega, bio sam zaljubljen u ruske klasike, Dostojevskog, Tolstoja, Gogolja i Čehova. Imao sam zatim veliku strast, poput plamena, prema južnoameričkom magičnom realizmu, a sada, već godinama, celom dušom volim književnost naše zone, centralne i istočne Evrope i Balkana, smatram je jedinom koja ima pristup nekakvoj trećoj dimenziji, trećoj stvarnosti, jednom naličju stvari koje nije uvek opipljivo ili vidljivo.

Vladimir: Kakvo je vaše vidjenje savremene rumunske književnosti? U čemu su Rumuni danas jači: u poeziji ili u prozi?

Florijan: Mislim da je rumunska književnost danas, najzad, stigla do neke vrste normalnosti, prirodnosti u kojoj svaki autor, u potpunoj stilističkoj slobodi, prati svoje opsesije. Prošla je ona epoha, preduga, u kojoj su se pisci svojevoljno priklanjali jednoj ili drugoj književnoj struji. Samim tim, dakle, kako u poeziji, tako i u prozi, pojavljuju se fascinantne, ponekad izvanredne knjige, pred kojima ne znaš kako da se maksimalno ne raduješ.

Inače, teško mi je da kažem da li poezija tu ima prvenstvo ili da li je proza u prvom planu. To je stvar ukusa i preferencije, tako da nije moja stvar da iznosim neku presudu.

Vladimir: Kako se živi u Rumuniji danas? Film Matura (Bacalaureat) scenariste i reditelja Kristijana Mundjua (Cristian Mungiu) daje nam sliku jednog teskobnog i depresivnog društva u kojem se, slično kao i u zemljama nastalim na tlu bivše Jugoslavije, pripadnicima srednje generacije maltene kao imperativ nameće želja da svoju decu pošalju na Zapad?

Florijan: Atmosfera tog filma je besprekorna, verno opisuje situaciju u današnjoj Rumuniji. Svakodnevni stres, korupcija, politički haos, apsolutni egoizam, jurenje za parama i odsustvo neke realne nade čine da dezorijentisanost i depresija budu prisutni na svakom koraku, da dominiraju životom godinama i godinama. Koliko znam, više od četiri miliona Rumuna radi van zemlje, a oko sto dvadeset hiljada mladih studira u zapadnoj Evropi. To deluje kao jedino rešenje, što je tužno, strašno tužno. Moj osećaj je da se stanje nacije istopilo, isparilo, a da je umesto njega ostao samo skup paralelnih preživljavanja i malih, sasvim sićušnih ostrva, na koja okupljamo nekoliko rodjaka i prijatelja.

Vladimir: Pratite li srpsku književnost? Imate li možda nekog favorita medju srpskim piscima?

Florijan: Nažalost, već godinama se u Rumuniji prevodi premalo srpske književnosti, pa je vrlo teško biti u toku sa onim što se već izvesno vreme piše odmah preko Dunava, tako blizu. Ako možete to da zamislite, čak ni jedan pisac kao što je Aleksandar Tišma nije preveden na rumunski, pa je skoro nemoguće, ako ne umeš da čitaš na nekom od velikih jezika, da imaš pristup novim knjigama. Ja sam, tako, ostao zaljubljen u Hazarski rečnik Milorada Pavića i Enciklopediju mrtvih Danila Kiša.

Razgovor vodio: Vladimir. D. Janković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *