DUŠAN MAMULA: UBISTVO FORME (PRVI DEO)

Dušan Mamula, reditelj

Dušan Mamula – mlad i uspešan pozorišni reditelj. Diplomirao je multimedijalnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2014. godine, u klasi profesora Nikite Milivojevića i asistenta Borisa Liješevića. Od ranog detinjstva se bavi pozorištem, a glumom se bavi od srednje škole od kada je igrao u dvadesetak predstava. Pozorišnom režijom počeo da se bavi od osnivanja dramske sekcije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, 2006. godine, a potom nastavio na studijama. Tokom studija režirao je pet celovečernjih predstava (diplomska predstava Pohvala ludosti, po motivima istoimene knjige Erazma Roterdamskog). Predstava Šine ili Bog nas pogledao, po tekstu Milene Marković, nastupala je na više festivala u zemlji.

Ili:

Rodjen jedan dan pre dana pozorišta 1987. Mentor u školi mu je bio Nikita Milivojević, a učitelj u praksi Tomi Janežič. Završio multimedijalnu, mada ga isključivo interesuje pozorišna režija. Hvali se diplomskom predstavom Pohvala ludosti koju nije izrežirao, nego je sa glumcima na licu mesta improvizuje. Lud. Kao što si i ti! Jedinu stvar koju više voli od samoga sebe je rad u pozorištu.

  • Odakle ti ovakva ljubav prema sceni, igri i predstavi? Sećaš li se prvog spoznavanja umetnosti pozorišta i režije?

Zapravo, sećam se, da! To je neka četvrta ili peta godina. Tada sam krenuo sa nekim malim pozorišnim predstavama u kući. Jedva sam čekao da moji odu negde, pa da mogu da napravim scenografiju od celog stana kako mi odgovara. Uzmem saksije sa terase, ispremeštam sve po sobi i napravim neku scenu. Nakon tih prvih predstava, u petoj i šestoj godini, krenuo sam neke radio drame da radim, isto samostalno. Onda sam terao sestru da mi pravi neke zvučne efekte, na primer, da ruši kockice, da svira harmoniku. A ja sam imitirao glasove, izmišljao neke radio drame. U suštini, baš od ranog detinjstva krenuo sam da se bavim pozorištem.

  • Pozorište je, dakle, neodvojivi deo tvoje ličnosti od rodjenja?

Tako nekako, da! Ali onda sam to zaboravio nekako do srednje škole. Celu osnovnu sam to nekako potisnuo u sebi.

  • Ko je presudno uticao na tebe? Koja literatura, koja kapitalna dela? Ko je bio tvoj neposredni učitelj režije i umetnosti pozorišta?

U srednjoj školi smo imali tog profesora, koji je kasnije postao direktor škole, i koji je držao dramsku sekciju, u Lazinoj gimnaziji, Vukašin Lazović. On je užasno mnogo uticao na mene. Od prve godine sam krenuo u tu dramsku sekciju. Inače se sa njim nisam najbolje slagao na samom početku, pa kada sam se prijavio na dramsku sekciju, onda je on poludeo, jer mora i tamo da me gleda. Ali smo se onda jako zavoleli, zapravo, postao mi je prijatelj. Onda sam u toku srednje škole, do prve godine fakulteta, uradio osam ili devet predstava, pre same Akademije. Glumio sam u predstavama, isključivo. Dvoumio sam se da li da upišem režiju ili glumu, medjutim, režija je nekako bila šire polje, i uvek me je više interesovala, i onda sam imao sreću da upišem baš tu klasu gde je gluma i režija zajedno. Tako da sam održavao kontakt i sa glumom, a bavio se režijom. Tako nekako.

  • Primećujem da pozorište posmatraš kao svojevrsno istraživanje nepoznatog u teatarskoj misiji, kao neku vrstu eksperimenta. Koji su to principi nastali u tvojoj rediteljskoj laboratoriji? Šta je ono za čime u pozorištu tragaš? U Šinama, u Pohvali ludosti?

Ono što smatram osobenošću svoje režije to je svakako nenaučenost, nemehaničnost. Sadašnji trenutak. Pozorište mora da se dešava sada i ovde! Pozorište ne treba da bude reprodukcija. Pozorištu koje se bavi reprodukovanjem je vreme da umre. Vreme je za pozorište u koje ćeš moći da dodješ i da budeš u sadašnjem trenutku. To je, pre svega, Pohvala ludosti, ali i u Šinama se dosta bavim time, i trudim se da neke mladje generacije probudim. Da ne ulaze u predstavu slepo, nego da žive predstavu, sada i ovde, sa ljudima. Imaju pravo da stanu, da pogledaju čoveka koji gleda, da vide gde se nalaze, da nisu zarobljeni u ta tri zida. Cilj mog, kako kažeš, eksperimenta, jeste da pronadjem ljudskost u pozorištu! Čini mi se da je to, za mene, neki najbliži način da se stigne do pravog pozorišta. U pozorištu imamo priliku da upoznamo čoveka, da ga dodirnemo, vidimo. Zato i volim pozorište. Zato mislim da je pozorište umetnost ovog doba, jer sve više i više se otudjujemo, odlazimo u mobilne telefone, lajkove, dislajkove. Vidim pozorište kao moguću revoluciju.

  • Da li onda misliš da pozorište, tragom Brehtove ideje, može da promeni čoveka? Da probudi kritičku svest o svetu u kome živimo?

Da! Da! Naravno. Ja se nekako i naslanjam na Brehta. I naslanjam se na Grotovskog dosta. Ne interesuje me institucionalno pozorište, pozorište koje reprodukuje. Više me interesuje, recimo, odlazak na planinu, sa odabranim ljudima, gde ćemo mi da istražujemo nešto, da se pripremamo za predstavu, da istražujemo neke sopstvene granice, koje ćemo moći da prezentujemo nekom manjem broju publike, ali da funkcioniše to što smo mi uspeli.

DUSAN-MAMULA

  • Da li smatraš Stanislavskog našim savremenikom? Sistem preživljavanja?

Da, zanimljivo! Evo ovako. Ekipa Pohvale ludosti pokušala je to da sroči na primeru te predstave. To je zapravo jedan brehtijanski – neostanislavski. Metodološki se naslanjamo na Grotovskog. Ne volim tu vrstu podele, ali ako govorimo u nekim kulturnim krugovima, da bismo lakše objasnili, to nazivamo ovim imenom. Nisam siguran da li je tačno to što sam sad izgovorio (smeh), ali smo tako, u procesu rada, objasnili naš sistem.

  • S obzirom na tvoju ljubav prema književnosti, ljubav prema glumi, sceni i režiji, misliš li da postoji režija i izvan pozorišta? Postoji li režija izvan umetnosti (politika, ekonomija, fakultet, društvo)? Može li se, ako postoji, to nazvati spontanom režijom ili „samorežijom“ kako naziva Radoslav Lazić? Gde se konkretno manifestuje režija van umetnosti?

Svakako! Mislim da mi režiramo sve u svojim životima. Režiramo svoje snove, režiramo svoje životne puteve, režiramo ideale. Režiramo drugarske odnose, svoje rodjendane, proslave. Režiramo nekada ceo dan, mesece. Sve režiramo.

  • Režija je onda – umetnost življenja?

Na neki način, jeste. Ali, život sam po sebi, ne možeš da uhvatiš. Ne možeš da ga izrežiraš celog. Nemoguće je. Uvek se pojavi nešto neočekivano, nešto s neba padne, i potpuno promeni ceo tok. Zato je život divan. I lepši od režije.

  • I od režije?

Da, režija je nekako spakovana i upakovana. Zato mi je Pohvala ludosti divna. Zato što, uslovno rečeno – u toj predstavi nema režije. Eliminisao sam režiju maksimalno, koliko god sam mogao. Predstava se sama dešava. Onda je najbliža životu i realnosti.

sine5
Scena iz predstave Šine ili Bog nas pogledao
  • Kakva je pozicija reditelja danas na pozorišnoj sceni naših prostora?

Današnje pozorište je rediteljsko pozorište. Zapravo, reditelj je najbitnija figura u teatru. Mnoge današnje predstave su, stoga, konceptualne predstave, koje, za mene, nemaju nikakve veze za pozorištem. U pozorištu hoću da čujem priču. A priču priča glumac. Zato, za mene, u pozorišnoj predstavi na prvom mestu nije reditelj, nego je za mene u prvom planu glumac! Svo svoje angažovanje oko predstave najviše usmeravam na glumca, odnosno na rad sa glumcem! Verujem da reditelj ne može svojom pameću i svojim genijalnim rešenjima da nadomesti nešto što glumac može da pruži. Ako on to iskreno proživi, ja tek tada smatram predstavu uspelom. Ideja, tempo, koncept – sve je to za mene mizerno, naspram glumca.

  • Kakva je bila saradnja sa glumcima pri radu na Šinama i Pohvali ludosti, s obzirom da si radio sa mladom ekipom koju veoma dobro poznaješ?

Nisam imao nikakvih problema u toku rada, pogotovo ne s vršnjacima. Manjih problema sam imao sa ovim starijim generacijama, ali ni oni nisu pravili problem, shvatili su da imam znanja, da znam šta radim, tako da su se i oni lako priključili ekipi. Da, dosta dobro saradjujem sa glumcima.

  • Prihvatimo li tezu o čoveku kao homo ludensu, čoveku koji se igra, zar ti se ne čini da su pravila igara zapravo režija tih igara? Nije li reditelj čovek koji se igra sa utvrdjenim i nepisanim pravilima? Čini mi se da u Pohvali ludosti jasno predočavaš ideju da se igrom dolazi do čistog teatra, pravog teatra? Kakav je tvoj stav prema igri u pozorištu?

Da, svakako. Ali, ja ne vidjam igru u pozorištu. Vidjam je jako retko, u jako malo slučajeva. I to me užasno frustrira. Vidim mehaničnost, reprodukovanje, pet koraka levo, šest koraka desno, gore, dole i skineš se go – i to je pozorište. To nije pozorište!! Vidim postupke, čitam postupke. Ali, ne vidim igru, ne vidim zaigranost. To mi užasno smeta. Za mene pozorište jeste igra. Kao dete sam počeo da se igram. I hoću da nastavim da se igram. Mislim, hoću da se igram pametnije, promišljenije, sa nekim ciljem, da nešto probudim u nekome, da ta igra ima neki smisao, neki cilj zbog čega je baš tako sprovodim. Ali, hoću da se samo igram! Ja primoravam glumce da se igraju. Nisu ni svi glumci spremni da se igraju. U Pohvali ludosti jesu. To je u potpunosti igra. Mi krenemo, ne znamo ništa i igramo se. I baš se igramo.

promenaa
Scena iz predstave Pohvala ludosti
  • Tvoja Pohvala ludosti neposredno me je asocirala na Badjuovu Pohvalu pozorištu. Zašto Pohvala ludosti? Ima li u pozorištu ludosti ili je pozorište sama ludost?

Zapravo, ima ta neka teorija – ako bismo Boga nekako mogli da zamislimo, i sa tim se ja u potpunosti slažem, jedino kako bismo mogli da ga zamislimo jeste kao zaigrano dete. Zapravo mislim da ono božansko u nama, ono najlepše i najnevinije u nama, vidimo u deci. Zašto su deca tako divna? Zašto svi vole decu? Mislim, Erazmo nam je dobro poslužio jer je on detektovao gde se sve ta lepa ludost nalazi u našim životima. Bio nam je odličan materijal za proučavanje, za analizu, za posmatranje celokupnog čovečanstva i segmenata društva i tako dalje.. Na neki način to jeste i pohvala ludosti, i pohvala pozorištu, i pohvala čoveku, i pohvala Bogu. Mislim, imali smo mi nekada Erazma u našem delu. I citirali smo ga dosta. Mi smo u toku ovog izvodjenja odigrali šest ili sedam tema kojima se Erazmo bavi. Obično smo, kada odigramo neku temu, citirali Erazma. Nekako smo, u toku procesa, odlučili da se naslanjamo na Erazma, verujemo u njega, ali ga ne reprodukujemo na sceni.

  • Novosadska publika ima priliku i da gleda monodramu Željke Jelić Pohvala ludosti u Novosadskom pozorištu..

Volim kada neko igra tu monodramu, voleo bih da tu glumicu dovedem na igranje naše Pohvale ludosti. Možda čak i da igra sa nama, odnosno da igra Ludost sa nama. To bi bilo zanimljivo.

  • Zašto si ubio Formu u Pohvali ludosti?

To je jako dobro pitanje. Zato što me sistem frustrira i frustrira me ta forma u koju nas sistem stavlja. Kad kažem sistem, forma – to su neke velike reči. Hoću da kažem sledeću stvar – frustrira me to od kako sam završio Akademiju, zapravo, oduvek me to frustrira. Ja se ceo svoj život bavim ubijanjem forme, na neki način. Moj dokumentarni film koji sam snimio, a snimao sam ga predugo, preko dve godine, mučio se s njim, na kraju je postao film o momku koji ne može da snimi dokumentarni film. Odnosno, o sebi dok tražim temu, o tome kako ne mogu, kako se patim i kako bežim od kuće i tako dalje. Da bi se na kraju završio film tako što ja ne snimim dokumentarni film. I nekako, time možda nisam ubio formu, ali sam je na neki način pobedio. Pobedio sam zadatak da moram da snimim dokumentarni film, time što sam snimio dokumentarni film o tome što ga nisam snimio. Diplomirao sam režiju sa Pohvalom ludosti, dakle, diplomirao sam režiju sa neizrežiranom predstavom. Nervira me forma. Nervira me forma koja je prazna, jer većina formi je prazna. Interesuje me, kao i u Pohvali ludosti – sadržaj! A za mene sadržaj nije ni Erazmo, za mene su sadržaj ti glumci koji su na sceni i ja sam. To je sadržaj. Sadržaj je čovek, ono što je u čoveku. Mislim, i to što nema formu, i to je neka forma.

promena

  • To ubistvo Forme je, kako mi se čini, postalo svojevrsni manifest ovog izvodjenja Pohvale ludosti, ali i manifest pozorišta Promene? Da li se slažeš?

Jeste, tako je. Promena ubija formu klasičnog pozorišta. Zato i obožavam Promenu, jer je to gomila mladih entuzijasta koji se krvnički bore za svoje ciljeve, za ono što vole i što žele. Tu glumcu nije problem da dodje u deset uveče, da skloni scenu i slično. Mi smo tu, zajedno smo, imamo snage i volje da radimo to što radimo. Dok je u pozorištu čoveku koji je plaćen za to teško da to uradi, već moraš da se izdereš, da uvodiš kaznene mere da bi dobio to što tražiš. A ovde to dobijaš a priori, dobijaš ljubav te ekipe. I to je ono što mi prija jako u toj atmosferi u Promeni. Zato su i Šine deo Promene. Zato sam hteo da Promenu uvučem u SNP, da četiri mlada čoveka imaju glavne uloge, i da u Srpskom narodnom pozorištu postoji predstava gde četiri mlada čoveka vuku predstavu, gde su stariji glumci samo marginalni. Dajem prednost mladim ljudima, koji i dalje veruju u to nešto dok ih ne uvuče sistem, jer kada ih uvuče sistem, onda i oni postaju drugačiji.

  • Promena je proslavila prvu godinu postojanja. Da li je bilo lakše ili teže znajući da su u prošlosti velika imena poput Branka Pleše, Bore Draškovića i mnogih drugih, radili to isto? Da li ste imali to u svesti ili je Promena promenjena?

Lakše je jer se naslanjaš na neku tradiciju. Naslanjaš se na neku inovativnost, na neku hrabrost, i onda ti je manje hrabrosti potrebno da gruneš u nešto. Jer, znaš da su neki veliki ljudi, pre tebe, radili hrabro, radili bez ikakvih ograničenja, predrasuda i granica. Zato je bilo lakše, možda. Ali je, opet, teže, jer moraš da održavaš neki nivo. Ali, mislim da je više olakšavalo nego otežavalo.

  • Alisina družina na Filozofskom fakultetu je organizovala predstavu povodom 150 godina od izlaska knjige Alise u zemlji čuda. Mnogo je bilo teže, u nekom smislu, jer nije postojala neka tradicija na koju bismo se naslonili..

To je divno, to je fantazija. Kada se probije led u tom smislu, sledeća predstava je mnogo lakša, teče brže. Isti primer sam imao na Filozofskom fakuletu, kada sam došao, kada sam upisao Filozofski fakultet, došao sam u Savez , Uniju studenata i predložio da napravimo neku dramsku sekciju. Uključio sam se, na početku bio sa strane, i postepeno uzeo neko mesto vodje, ljudi su primetili da sam se bavio time i da znam šta radim. Vrlo brzo sam sa svoja dva prijatelja napravio veliki kasting gde je bilo preko sto ljudi. Odabrali smo nekolicinu ljudi i napravili prvu predstavu. I to probijanje leda je nekako najteže. Čim se tako nešto u tim prostorima pojavi, kao što je Filozofski fakultet, gde takvo nešto ne postoji, onda to kad se pojavi ima veći odjek nego na Akademiji. To je onda veći bum, više se prašine digne, jer je neuobičajeno. Za Promenu je gotovo normalno da postoji, to je samo neki nastavak tradicije. A kada osnivaš neku novu tradiciju, onda možeš da uzmeš više pažnje i onda možete da iskoristite tu priliku. Tako da, samo radite, nastavite. Nemojte da se zaustavite na ovome. Nemojte da odustajete od toga. Imate moju podršku.

Razgovor vodila: Milena Kulić

One thought on “DUŠAN MAMULA: UBISTVO FORME (PRVI DEO)”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *