Дејан Спасојевић – неуморни уредник

На кафи са… Дејаном Спасојевићем

главним уредником издавачке куће „АСоглас“ из Зворника

Наш саговорник је главни уредник издавачке куће „АСоглас“ из Зворника – Дејан Спасојевић. Издавач, књижевник и организатор Дринских књижевних сусрета рођен је на Богојављење 1978. године у Лозници. Завршио је Гимназију у Зворнику, затим Правни факултет у Новом Саду. Писањем се бави од детињства. Коаутор збирке прозно поетских радова „Трагови“ (2008.), награђене збирке прича „Други образ“ ( 2011) драме „Морална обавеза“ ( 2013) и књиге „Искра Његошеве Св(ј)ет(л)ости“ ( 2013).

Од 2008. године води издавачку кућу и штампарију „АСоглас“ из Зворника као и информативни портал „АСинфо“.

Већ дужи низ година послује издавачка кућа АСоглас, чији сте главни уредник. Представите нам укратко ауторе и њихове књиге које сте сте објавили. По ком критеријуму објављујете рукописе?

Скромност није моја врлина али сам реалиста и прихватам чињенице као полазне основе мог дјеловања и рада. Чињеница да смо у Зворнику, граду који нема велики број писаца као нпр. Београд или већи центри, није нас спријечила да да објављујемо радове и неким ауторима који живе у Србији, Црној Гори и другим градовима Републике Српске. Критеријум је углавном квалитет самог рукописа тј. дјела које наши рецензенти прегледају прије објаве тако да је то полазна основа даље разраде и договора око могуће сарадње са аутором…

Јавно гласило – новине АСоглас излазе од 2008. године. Како сте дошли на идеју покретања гласила и како се тај пројекат претворио у једну озбиљну издавачку делатност?

Ја сам тада радио у једном осигурању и нисам се мирио са својим статусом који сам тренутно уживао или подносио, зависи како се протумаче околности и ношен жељом за друштвеним ангажовањем и активностима, дошао сам на идеју да покренемо огласник. Од 2. августа 2008. године објављујемо штампано издање тог огласника, али и истоимени сајт. Због потреба штампања самог огласника после годину или двије рада сам схватио да ћемо ако купимо опрему за штампање направити уштеду у односу на износ који смо тада давали за ту намјену и тако је кренуло, потом смо кренули да пружамо штампарске услуге, а потом и да се региструјемо за издавачку дјелатност за књиге и друга издања. Тежимо да то буде колико толико озбиљна издавачка кућа. Богу хвала, мислим да је то све на пристојном нивоу и имамо амбиције да наставимо реализацијом послова и послића са много наде у успјех, ако ништа онда бар задржати на пристојаном нивоу започете активности.

Организујете бројне књижевне сусрете, промоције књига, књижевне вечери, манифестације… Колико времена захтева организација било које од наведених ставки и како се Ви сналазите у томе?

Реално треба доста времена али ја волим да организујем те сусрете, то ме испуњава. Волим када се умножава добра енергија и људска срећа, драго ми је када је било ко због нас осјетио нешто што га је подстакло да буде задовољнији и срећнији, а многи аутори добијају прилику да наступе и да се афирмишу, додатно афирмишу или једноставно ако су већ афирмисани својим присуством уљепшају и увеличају сусрете. Постоји доза пријатељства у нашем односу са многим ауторима који су се до сада појављивали на сусретима, са некима од њих имамо и сараднички однос јер нпр. пишу рецензије или раде лектуре за нас и слично.

Организујете већ трећу годину заредом манифестацију Дринске књижевне сусрете. Како сте дошли на ту идеју и ко Вам помаже у свему томе – спонзори, добровољци, општина?

Ове године смо имали дјелимичну подршку неких спонзора, прије свега мислим на градску управу Зворник, али и један адвокат, Борисав Танацковић. Надам се да ћемо имати значајнију подршку у наредним годинама, а постоје назнаке за тако нешто. Нисам неко ко воли да тражи помоћ али је радо прихватам ако неко сматра да треба и хоће да помогне јер је то без обзира на наше финансијске могућности у датом тренутку врло битно. Овакви сусрети су промоција не само за нас и за ауторе него и за град. У организационом смислу имам коректну сарадњу са зворничким пјесницима, ауторима… који ми такође помажу у реализацији свих активности везаних за саме сусрете или промоције које током године организујемо за наше ауторе али и за неке госте. Од прве године имамо сарадњу са Тодетом Николетићем, који је редовни члан жирија и којем се много захваљујемо на коректном и пријатељском односу.

Представите нам овогодишње Дринске књижевне сусрете – госте, књиге, постигнућа…

Ове године смо имали зборник кратких прича и пјесама са преко 100 аутора из региона. За најбољу необјављену збирку прича награђен је Бошко Ломовић из Горњег Милановца, за најбољу необјављену збирку пјесама награду је добио Драган Марковић из Лознице, док је за најбољу необјављену збирку пјесама за дјецу проглашена збирка Рода од заната аутора Мирослава Кокошара. Затим, у обје категорије имамо по неколико похваљених аутора. Конкуренција је била јака и жири у саставу Тоде Николетић, Јасна Миленовић и Наташа Ђуровић заиста није имао лак задатак. Што се тиче постигнућа и признања, њих такође имамо и ја као уредник али и наш клуб аутора и љубитеља писане ријечи Асоглас. Прошлогодишњи зборник кратких прича и пјесама проглашен је за књигу године у Зворнику од стране СПКД Просвјета и то нам је такође значајно признање. Драга су ми и признања од Удружења Горска Вила из Подгорице од којих сам добио повељу ради јачања културних и братских веза међу Србима у Републици Српској и Срба у Црној гори, затим повеља од удружења Сјеверац из Подгорице од којих сам добио повељу за допринос културној сарадњи Републике Српске и Црне Горе итд…

Да ли су овогодишњи сусрети испунили Ваша очекивања? Какви плодови су остали за њима?

Јесу, било је дивно. Величанствено вече. Дошли су аутори из преко 10 градова региона, Подгорице, Косовске Митровице, Бањалуке, Београда, Лознице, Бијељине, Прњавора, Теслића, Дервенте, Крагујевца, Ниша…

Гост вечери је био Предраг Бјелошевић, предсједник УК РС, којем смо уручили повељу за изузетан допринос културу у Републици Српској. Његова подршка овим сусретима нам изузетно много значи.

Уредник сте и врло ажурног портала АС Инфо. Како се сналазите са свим својим обавезама? И како успевате да одржите континуитет у сарадњи и комуникацији са својим сарадницима?

Постоји неки унутрашњи порив, потреба да се потврђујете кроз неке ствари, стално да будете активни, жеља за успјехом и доказивањем, не знам како бих то другачије објаснио али унутрашња потреба да се искажем и будем колико добар у томе што радим. За уређивање портала имам среће да имам добре сараднике који често шаљу чланке, неке од њих преузимамо нас двоје или троје уредника… трудимо се да будемо ажурни и да још више комерцијализујемо портал. То је оно што многи информативни портали не успију иако их постоји много, неки ни не теже томе јер је остваривање сврхе портала само по себи успјех и доноси другу врсту сатисфакције. Ми кроз дизање посјета самог портала видимо и додатну експонираност наше дјелатности коју радимо, тако да то све има смисла, надовезује се једно на друго и ослања…

У Вашим чланцима и наступима очигледно је заступање хришћанских врлина и слављење Вере. У чему проналазите инспирацију и да ли је она повезана са Вашим верским погледима?

Јесте. Неизбјежно је да у неким ставовима исказујем своја увјерења и оно што јесам. Ми Хришћани имамо због чега да се радујемо али истовремено и да буемо забринути јер живимо у тешким временима која заправо нису никад ни била лака ако желимо да будемо истински Хришћани. Падамо и гријешимо али је битно да имамо лајтмотив, Пут, Истину и Живот и онда сигурно нећемо залутати. Један је пут, плашим се странпутица јер се лако гријеши и пада.

Инспирација за те моје ставове јесте радост хришћанског живота, Божанска искра која нас води и издиже изнад пепела садашњнице и која нам даје снагу да одолимо исушењима и преболимо падове и стања у која често својом кривицом западамо. Сматрам се просјечним вјерником али се дивим томе што имамо доста лијепих и добрих узора, прије свега светих отаца на које се можемо угледати али и добрих људи, актера данашњице, који нам својим примјерима показују да праве вриједности још живе у нашем народу и да љубав није охладнила сасвим.

Негујете љубав према Русији и руском језику. Имате ли развијену пословну сарадњу са њима или је то ствар Ваше приватности?

Русију волим, највише због наше православне везе и књижевности али и тога што у њој видим пријатеља који нам помаже док сви у нама гледају само рачуницу и који нас цијене само по томе колико користи имају од нас. Путин је један од тих који се супротставио униполарном уређењу свијета и човјек мора да се диви толикој храбрости да се тако нечему стане на пут с обзиром на то колику моћ посједују земље које су успоставиле тај униполарни сисрем владавине и утицаја у свијету. Сарадњу сам имао са неким порталима из Русије али сада немам активну сарадњу, требало је нека издања да преводимо на српски али наша конекција у том правцу није се развила у потпуности. Били смо посредници за продају одређеног тиража књиге Мрежни ратови аутора Александра Дугина и осим тога нисмо имали друге послове, што не значи да можда у будћности нећемо имати, видјећемо.

У једном интервјуу поменули сте да сте имали сновиђење Владике Петра Другог Петровића Његоша. Можете ли то да нам ближе представите? Шта Његош представља за Вас?

То је био несвакидашњи моменат у мом животу, давне 2010. или 2011. године имао сам сновиђење Његоша као свеца, који је лежао у кивоту и обасјан свјетлошћу говорио да је жив и да га је Бог посветио. То није био сан, него много више од тога, што ја у том тренутку нисам могао да објасним, лијепо сам се осјећао то јутро, озарено неком необјашњивом радошћу и миром. Питао сам се само зашто и одакле то, шта је порука јер знао сам да је Његош пјесник и владар.. и онда сам кренуо да читам његова дјела, највише Горски вијенац и Лучу и схватио да је он био много религиозан тј. да је живио вјеру, истицао је изнад свега као врховни мотив и идеал, вапио да му Бог открије тајну, на крају завршним стиховима Луче он хвали и прославља Господа Исуса Христа. Пар година после тога упознао сам неке људе који су такође имали сличне појаве Његоша као светитеља и видјели смо потом да је његово високопресвештенство Митрополит Амфилохије канонизовао на нивоу Епархије црногорско-приморске што ме је јако обрадовало јер сам сигуран да је његово дјело и траг обједињујући факатор искре божанствене који обасјава наш народ. Подстакнут тиме објавио сам књигу Искра Његошеве Св(ј)ет(л)ости поводом 200 година од његовог рођења.

Какав бисте дали савет младим писцима, а какав омладини уопште? За шта се вреди борити и којих начела се држати?

Писати ако за то осјете потребу и дар. Чекати моменат да то објаве ако касније њихово писање уђе у фазу остваривања ауторских амбиција и остваривања на том пољу. Једноставно, писање је нешто лијепо исконско, човјек изражава себе у односу на друге и ствари које га окружују. Цијеним и ауторе који не пишу само аутобиографске радове али неминовно је да аутор унесе дио себе у дјело, дио својих убјеђења и животних норми којима је подређен. Мислим да млади треба да се држе стабилних ствари у животу, породице, вјере, љубави и разумијевања… дружељубивости и искрености… јер само добро се исплати на дужи рок, све остало су странпутице и ситни рачуни који се кад тад своде на нашу штету.

Свакако сте успешни у свом послу и трајете дуги низ година. Како доћи до успеха? Постоји ли савет или рецепт?

Хвала вам ако тако мислите. За све добро захваљујем Богу. Сматрам да треба радити на усавршавању своје личности и душе. Личности кроз науку и васпитање, а душе кроз Цркву и поштовање Божијих заповијести. Порочан живот је наша свакодневица јер живимо у окружењу са много искушења али битно је да не заборавимо шта ваља као што каже апостол Павле – Све ми је дозвољено али није све на корист. На нама је да се трудимо и молимо Богу, а треба свакако имати и среће да нас средина у којој живимо разумије и помаже, да смо окружени добрим људима… не постоји званичан рецепт осим вјере, наде и љубави… Мислим да је за било какав успјех потребно, поред талента и знања, доста труда и борбе на више фронтова.

Многи људи се жале да их породица успорава. Која је улога породице у животу савременог човека?

Улога породице је везивна и темељна. Везивна јер нас чува од понора, од тога да одлутамо и заборавимо ко смо и шта смо. Ма колико да смо успјешни, ми смо потекли из породице која је од нас направила човјека, дугујемо захвалност родитељима и ближњима, који су уложили у нас многа своја надања, савјете, вријеме проведено с нама… све је то битно.

Имате ли неостварене жеље, планове за будућност?

Имам породицу и релативно сам испуњен тим што радим и срећан због тога што имам. Имам још амбиција, жеља и планова углавном рационалних али видјећемо, уз Божију помоћ, можда нешто од тога и остварим.

Шта бисте нам саветовали да прочитамо из издаваштва АСогласа? На које своје дело сте нарочито поносни?

Сматрам да имамо добрих издања, поред зборника који сваке године објављујемо ту су наслови за дјецу: Свитац из ђачке клупе, аутор Тоде Николетић, Рода од заната Мирослав Кокошар, Пишите мама великим словом Радмила Шиник, Тај се зачин љубав зове, Соња Падров Тешановић, мој драмски текст Морална обавеза, збирка прича Други образ, награђени наслови, роман Печат и Наслеђе, аутора Жељка Несторовића, затим збирка прича Створења мрачног сата аутора Ђорђа Максимовића из Бањалуке и многа друга издања наших аутора… надамо се још бољим и успјешнијим насловима у будућности, а нека од њих већ припремамо.

Захваљујемо се уреднику Дејану Спасојевићу на издвојеном времену и желимо му још много успеха у пословном и приватном животу.

Интервју водила: Дајана Лазаревић

3 мишљења на „Дејан Спасојевић – неуморни уредник“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *