Da li je Promena spremna na promene?

„Navika nas zarobljava. Ako se pojavio čovek koji nosi u sebi iskru stvaralačkog duha, ako je stvorio neko delo, u prvi mah on iznenađuje; podvaja duhove, malo-pomalo, sjedinjuje ih, uskoro gomila podržavalaca ide za njim, uzori se množe, zapažanja se nagomilavaju, pravila bivaju postavljena, umetnost se rađa.“ Deni Didro

Filozof i dramski pisac, Deni Didro, pišući tekst O dramskoj poeziji, kao da je govorio upravo o Pozorištu Promena koje se, od 2015. godine, kada je obnovljeno, uspešno bori protiv banalnosti i kiča na javnoj sceni. Da li su funkcija umetnosti u društvu i njen uticaj na čulni i osećajni svet publike – neprolazni, ili je Didro imao moć predviđanja i još u 18. veku pisao o Promeni, ostaje nerazjašnjeno.

O prosvetiteljskoj ulozi pozorišta, njegovom uticaju na mase, pokretačkoj snazi koja ih vodi i svom doprinosu pozorišnoj umetnosti, govore Mia Simonović, Vukašin Ranđelović i Dušan Vukašinović.

Promenin prvi rođendan – Otvaranje festivala “Nedelja Promene”

Pozorište Promena potvrđuje da nije iluzorno očekivati da, čak i obestrašćenom društvu u kakvom živimo, kulturna politika sledi svoj primarni cilj – umetnički razvoj. Da li su upravo edukacija, usavršavanje i osvešćivanje grupe i pojedinca prioriteta pozorišta Promena i na koji način ono promoviše suštinu umetnosti?

Vukašin Ranđelović: Edukacija, usavršavanje i osvešćivanje nas samih neminovno vodi ka osvešćivanju pojedinca, a posle toga i grupe. Članovi pozorišta Promena trude se da neguju pre svega odnos prema radu i stvaranju, bez kompromisa, uz puno žrtve i ulaganja. Istraživanje, igra, iskrenost, kako pred drugima tako i pred sobom, zaljubljenost u posao kojim smo odabrali da se bavimo, odgovornost i još mnogo toga su stvari kojima težimo. Umetnost je samo posledica, a uzrok je negde duboko u nama. Promena je mesto koje za nas znači mnogo više od pozorišta. Promena je za nas mesto gde mi svoju umetnost možemo da prikažemo, i bez obzira na sve društvene okolnosti, dokažemo da nije uzalud boriti se za nešto u šta veruješ. Promena ima to bogatstvo mladih ljudi sa nekom idejom i snagom i voljom da se za tu ideju bore.

Poznato je da je ovo pozorište prvobitno nastalo između 1978. i 1979. godine pod vođstvom tadašnjih studenata Bore Draškovića (između ostalih, Harisa Pašovića, Radoslava Milenkovića, Maše Belegićanina) i da danas (ponovo pokrenuto od strane studenata Akademije umetnosti) parira vodećim kulturnim institucijama u gradu i šire. Može li se napraviti paralela između tadašnjeg i sadašnjeg načina funkcionisanja i koje su inovativnosti uvedene kako ovaj put ne bi došlo do prestanka rada ovog Pozoršta?

Dušan Vukašinović: Razlika u funkcionisanju, kao i razlozima zbog kojih je Promena pokretana tada i sada je velika; ta razlika najpre postoji u društvu, sistemu i okvirima u kojima su stvarali oni koji su Promenu pokretali tada i našoj današnjoj, kulturnoj i društvenoj situaciji. Ne živim u iluziji da je to vreme pre sada skoro 40 godina bilo „rajsko“, niti da su uslovi tada bili savršeni, možda su čak bili i podjednako loši (mogu samo da nagađam iz različitih perspektiva ljudi koji pripovedaju o tom vremenu), ali je istina da su bili drukčiji, pa čak i publika, u svojim potrebama je bila drugačija (primera radi, internet koji zauzima ogroman prostor pažnje i vremena našoj današnjoj publici, tada nije ni postojao), iz svega ovoga jasno je da su sveukupne potrebe potpuno različite.

Tada Promena nije funkcionisala sa stalnim repertoarom, niti je imala tu vrstu kontinuiteta, više je bila prostor za neke nove i drugačije pozorišne pristupe i/ili teme koji su pokretali mlade stvaraoce, a u institucijama nisu bili mogući. Promena je bila put kako su te predstave došle do publike, a potom i velikih pozorišnih festivala. Danas prostor za mlade ljude kako bi započeli svoj umetnički život i kako bi se dalje razvijali gotovo da uopšte ne postoji; u institucijama taj prostor je i više nego mali, jer institucijama su sredstva svedena na minimum i nemoguće je načiniti više prostora, ili institucije nisu dovoljno dobro organizovane i ne raspolažu svojim sredstvima racionalno i odgovorno, ili ne vide u tome lični interes te su nezainteresovane, ili (najverovatnije) od svega toga po malo. Na kraju, čak i kada se sve ove prepreke pobede i institucije uspeju nešto u tom smeru, to je nedovoljno. Promena danas je odgovor na to, odnosno potreba mladih ljudi za svojom umetnošću, za pozorišem uopšte. Tako je ovo pozorište krov pod kojim mladi umetnici imaju prostora da se kroz umetnost bave pitanjima koja se zaista njih tiču, bezuslovno i na način na koji oni žele i misle da je potrebno. Što se održavanja Promene u budućnosti tiče, to je pitanje kojem smo od samo trenutka ponovnog pokretanja posvetili puno pažnje i načinili dosta izmena u sistemu funkcionisanja, pa čak i nekim formalnim obavezama ljudi koji se prihvataju bilo kakvih zadataka u Promeni. Ideja je da Promena ne zavisi od ideje i entuzijazma pojedinca ili manje grupe, već od čitavog dramskog departmana akdemije umetnosti, kao i svih dosadašnjih studenata.

Ono što pak čini srž Promene i povezuje je i sa Promenom iz 1978. i sa svim budućim generacijama, jeste ideja o pozorištu koju smo mi od prvih pokretača i nasledili; Ideja o dobrom, istinitom, zapitanom, iskrenom, punom emocija, ali i intelektualnom pozorištu – pozorištu koje postavlja prava pitanja, priča vredne priče, pozorištu koje i nas i našu publiku čini makar za delić boljim je ono što je bit Promene, to je pozorište kojem su nas učili (jer većina prvih članova Promene su danas profesori) i to je najvažnija mera koju će Promena imati uvek i u budućnosti u ko zna kakvom, novom obliku, u zavisnosti od tadašnjih potreba.

Lizitrata – porazgovarajmo malo o ratu i miru

Ne postoji kadrovska određenost u organizaciji Promene, već se promoviše jednakost svih njenih članova. Da li je entuzijazam, koji nesumnjivo svi delite, polazna tačka i osnovna satisfakcija koja vas održava, i da li je konstantan, kako se čini?

Vukašin Ranđelović: Entuzijazam nije potpuno polazna tačka. On se stvara iz potrebe za nečim većim, stvara se iz potrebe za stvaranjem. Promena je dakle samo mesto koje „pod jednim krovom” omogućava studentima dramskog departmana Akademije umetnosti da zajedno entuzijastično stvaraju. Kada potreba za stvaranjem nađe pravi put entuzijazam je veći, kada ne nađe onda je manji, ali posle dve godine konstantnog postojanja ne mogu reći da je entuzijazam taj zbog koga Promena opstaje. Vera u nas same, u umetnost u nama i težnja ka višem jeste ono što Promenu održava. Viši cilj koji smo sebi postavili, u našem slučaju vrhunska umetnost, čini da se ego i sujeta, koji su sveprisutni, ponište i omoguće da zajedničkim snagama idemo upornije i snažnije ka tom cilju.

Kakve su mere angažovanosti umetnika danas (generalno) a kakve Pozorišta Promena? Koja je vaša uloga na novosadskoj kulturnoj sceni i da li imate posebnu ulogu u projektu Novi Sad prestonica kulture?

Mia Simonović: Smatram da umetnost bez ljubavi ne postoji, nije iskrena. A kad nešto radimo iz ljubavi, sa ljubavlju, mi se angažujemo da to nešto uspe i znači. Stvarajući u Pozorištu Promena shvatila sam koliko zaista volim teatar i sve u vezi sa teatrom. Naše mere angažovanosti da se bilo koja predstava u Promeni desi veoma su velike, ili veoma normalne, zavisi iz kog ugla gledate na to. Počevši od pravljenja repertoara (sadržajno, a potom i vizuelno), preko štampanja karata, primanja rezervacija, nameštanja gledališta i scenografije pre svake predstave, kupovine potrošne rekvizite, pranja kostima, potom rasklanjanja svega posle svake predstave, kao i fokusa na to da je, dok se igra predstava, mir i tišina izvan sale – sve to mi radimo. I to je kada govorimo o već postojećim predstavama, a ne predstavama u nastajanju – tada su naše mere angažovanosti raznovrsnije. Biti glumac u profesionalnom pozorištu je, što se toga tiče, jednostavnije jer si skoncentrisan isključivo na predstavu koju te večeri igraš.

Naša uloga na novosadskoj kulturnoj sceni je predivna! Od obnavljanja Promene, pa do sad, upoznala sam mnogo ljudi različitih generacija koji izlaze sa naših predstava oplemenjeni, sa odlukom da dođu opet. Smatram da smo, pogotovo mladim ljudima u Novom Sadu, probudili želju za ,,večernjim izlaskom u pozorište“. Pozorišni čin je uzbudljiv, nije dosadan, i ne sme takav biti.  Dakle, verujem da je uloga Promene na novosadskoj kulturnoj sceni zapravo, vrlo značajna uloga Promene i u projektu Novi Sad prestonica kulture. Što se tiče samog projekta, imamo u planu predstavu u kojoj će učestvovati studenti svih klasa sa dramskog departmana, ali o tome ćemo opširnije pričati kada za to dođe vreme.

Černodrinski se vraća kući

Polazeći od činjenice da ste osnovali studentsko pozorište, koje je potpuno samostalno i nezavsno, a da ste kulturna organizacija kojoj je novac za opstanak neophodan, kako to da ne znamo ništa o vašim zahtevima za pomoć u finansijskom smislu? Da li su se čelnici grada, pojedinci ili institucije koje bi mogle da sudeluju u ostvarivanju vaših potreba, oglušili o vaše zahteve, ili njih nije ni bilo? Koliko je ograničena sloboda stvaranja usled nedostatka potrebnih sredstava i da li vaši projekti obezbeđuju dovoljno sredstava za nesmetan rad i razvoj ovog pozorišta?

Dušan Vukašinović: Novac je u našim razgovorima uvek nekako nužno zlo, ali definitivno ne primarna tema. Za sada je to samostalno finansiranje zadovoljavalo osnovne potrebe, moram pomenuti i pomoć naših prijatelja iz Leo kluba Mileva Marić-Ajnštajn koji su organizovali akciju kojom su pribavljena neka zaista neophodna tehnička sredstva. A što se ostalih mogućih vidova finansiranja tiče, nije bilo nekih velikih inicijativa za pomoć niti finansiranje, ali još uvek ni Promena nije imala neke dovoljno jasne i direktne zahteve kako bih mogao da govorim baš o odbijanju ili oglušavanju na zahteve; na razvijanju toga bi trebalo u buduće raditi na obe strane, ali sve to u zavisnosti od želja i potreba onih koji tek dolaze u Promenu.

Jako je širok opseg tema koje obrađujete. Pored klasičnih dela i tekstova savremenih autora, imamo privilegiju da prisustvujemo i nekim autorskim projektima. Zanimljivo je da se mogu čuti i čitanja dramskih tekstova studenata dramaturgije, čak i koncerti u izvedbi studenata. U kojoj meri raznolikost sadržine koji nudite utiče na izuzetno intezivne reakcije publike kojim svedočite?

Vukašin Ranđelović: Publika voli autentičnost, a to je nešto čime Promena može da se pohvali. Trudimo se da negujemo tu autentičnost koja je veoma bitna, ne misleći u trenutku stvaranja na mišljenje publike, svakako je ona jedan od osnovnih činilaca pozorišta. I bez nje ne postoji. Promena je nastala iz potrebe da se sadržaj koji se na Akademiji stvara prikaže široj publici, na taj način održi i spase od zaborava. Tome je prethodio veliki rad, ulaganje i samim tim razvijanje talenta koji svako na Akademiji sa sobom nosi. Kada imate mlade, energične ljude koji su spremni na beskompromisno ulaganje, pre svega u sebe, neka forma se uvek nađe. Bio to koncert studenata dramskog departmana, javna čitanja studenata dramaturgije, jednodnevni festival na Petrovaradinskoj tvrđavi ili sedmodnevni festival na godišnjicu ponovnog otvaranja Promene, nije toliko bitno. Bitno je da se talenat razvija, da se bavi suštinom pozorišta, da postoji potreba mladih ljudi da se izraze i dokle god ta potreba za stvarnjem bude postojala – postojaće i Promena. Raznolikost sadržaja će doći sama po sebi.

Da li su dopadljivo i dobro dve različite kategorije, i koja je funkcija jednog i drugog u pozorištu? Za šta se vi zalažete?

Mia Simonović: Dopadljivo ponekad može da ima negativan prizvuk, uglavnom kada kategorija dopadljivog isključuje kategoriju dobrog. Međutim, smatram da spoj te dve kategorije ostavlja kod publike pozitivan utisak. Funkcija dopadljivog je da na prvu loptu privuče pažnju, a dobrog, da na publiku deluje emotivno i intelektualno. Zalažemo se za to da dopadljiva predstava ili glumačka igra bez dobrog sadržaja, teme i poruke nikako ne može, ali i to da je za dobru predstavu dovoljno da, jednostavno, bude dobra.

Sakati Bili sa Inišmana

Pozorište je izuzetno moćno sredstvo. Njegova cilj je delovanje na mase i ono ima prosvetiteljsku ulogu. Kojim predstavama smatrate da ste najviše uspeli da delujete na svest publike?

Vukašin Ranđelović: Pozorište jeste moćno sredstvo, ali u trenutku u kojem mi živimo  postoje mnogo moćnija i dostupnija sredstva kojima se plasira sadržaj, na vrhu te lestvice je svakako internet. Količina informacija koju je internet u stanju da pruži je nemerljiva, pored čega su, kako televizija i radio, tako i pozorište znatno ugroženi. To za mene ne znači da je internet negativac i „ubica“ drugih medija, to samo znači da je nužno da se pozorište menja, ide u korak sa vremenom i prilagodi društvu da bi opstalo. Internet je samo zgodan primer velikog uticaja na društvo i promenu načina života istog. Što se tiče naših predstava ne bih izdvajao ni jednu, umetničko delo je vrlo subjektivna stvar, mi se trudimo da sve što radimo bude iskreno ne bi li oplemenili gledaoca i dotakli njegovu suštinu. Neko u tome uspeva više, neko uspeva manje, ali potreba za promenom ili produbljenjem svesti gledaoca je neminovna. Ta potreba bi trebalo da se podrazumeva ali danas u pozorištu to nije tako čest slučaj.

Interakcija između umetničkog dela i publike je faktor nepredvidivosti, ono što posebno uzbuđuje. Breht u svom delu Dijalektika u teatru iznosi mišljenje da je teatar bez kontakta sa publikom besmislica. Kakav je vaš odnos sa publikom i da li je ona aktivni učesnik i sastavni deo dramske radnje? Da li biste isto igrali i da zavesa nije podignuta?

Mia Simonović: Za mene, publika jeste učesnik u predstavi. Pozorišni čin je nešto što se dešava između glumaca i publike, i najbolje je kada postoji ta razmena energije ili zajedništvo u razumevanju ili osuđivanju ljudskih sudbina koje se tumače na sceni. Naravno, postoje predstave koje publiku direktno uključuju u radnju, i postoje one koje su klasične postavke, ali opet, i tada osećaš da li te publika prati i učestvuje svojim mentalnim i emotivnim angažovanjem. Treba na svakoj probi igrati sa punim uverenjem i energijom, željom i mišlju.  A kad publika dođe i kada osetiš da sada, u ovom trenutku, postoje ljudi koji su svedoci toga što se na sceni dešava, onda sve dobije veći smisao.

Umetnost sama po sebi ima izuzetno jak uticaj na društvo i trebalo bi da bude društveno angažovana. Ova vrsta angažovanosti Pozorišta Promena se ogleda i u humanitarnim akcijama koje ste, samostalno ili uz pomoć drugih organizacija, uspešno ostvarili i dalje ih ostvarujete.


Mia Simonović: Tako je. Vođeni upravo tim osećanjem, organizovali smo mnogo predstava koje su odigrane u humanitarne svrhe. Najveća humanitarna akcija koju smo imali, bila je organizovana sa našim prijateljima iz Leo kluba Mileva Marić Ajnštajn, kada smo zajedničkim snagama donirali preko potreban aparat za lečenje dece obolele od raka, Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine – Novi Sad. Ono što nas je jako obradovalo jeste da su isti ljudi iz Leo kluba, godinu dana nakon naše zajedničke akcije, rešili da organizuju igranje predstave za Promenu. Tada je sav prihod od prodatih karata bio utrošen za poboljšanje uslova u kojima Promena živi, i mi smo, eto, dobili opremu koja nam je neophodna da bismo nastavili sa radom na starim i novim predstavama. Trenutno, najznačajnije humanitarne akcije su za našu koleginicu, studentkinju glume i glumicu u Promeni, koja je obolela od raka.


Kojim promenama svedoči Promena od svog nastanka do danas?

Dušan Vukašinović: Znaš, postoji ta izlizana, sad već skoro do banalnosti dovedena fraza, kako je pozorište ogledalo društva; ali za Promenu kao fenomen, Promenu kao ideju zaista ne bih mogao naći bolje poređenje, čini mi se. Promena od svog nastanka pa do danas i zauvek, čak i u trenucima kada nije ni postojala, svedoči i biva važan dokument o kompletnom stanju društva, umetnika, publike, duha i svesti, o svakoj promeni.

Što se tiče onih koji Promenu čine i stvaraju, njihove promene su sastavni deo ideje; Promena je u našim životima jedan period, to ti je poput detinjstva (period koji obožavaš, ali ne traje večno), zbog svog vremenskog ograničenja nije manje vredna, naprotiv, treba maksimalno uživati u svakom trenutku (jer brzo prođe). A da li mora da prođe, ili bi jedna čitava generacija mogla da Promeni posveti svoj život? Mora da prođe, jer ona ne pripada niti jednoj generaciji (detinjstvo uvek pripada deci). Mi činimo samo mali deo Promeninog života, jer njen život je nezavistan i daleko veći od bilo kog pojedinačnog, sa druge strane to što smo bili deo toga i same naše živote čini za trunku smislenijim. Evo, čak i ja sada govorim već iz perspektive u kojoj je prošlo (baš proleti), naravno uvek smo mi tu da pomognemo ako šta zatreba, a i nama dobro dođe da se s vremena na vreme podsetimo šta je ono što iz Promene moramo sa sobom čuvati i uvek nositi, tu mislim na pristup radu, na otvorenost i iskrenost, da uvek težimo onom pozorištu o kakvom smo govorili, kao kada se iznova sretneš sa bezazlenošću i snagom volje nekoga ko detinjstvu baš sada pripada.

Što se publike tiče, ona je, kao i uvek u pozorištu, barem naizgled privilegovana; za publiku ograničenja ovih susreta nema; mi kao publika možemo uvek i stalno dolaziti u Promenu, od snage mladosti se načinjavati malo boljim i u njoj ogledati sliku svih segmenata života oko nas, taman koliko nam trajanje naših pojedinačnih života dozvoli; (a mladost i Promena će zauvek ostati, pa ko je privilegovan istinski?)

Zato ja volim Promenu, jer svi se menjamo i sve se menja (to su nam odavno rekli pametni ljudi), a ona nam je odraz kuda to ide i tako svedočeći stoji čvrsto, kao jedina konstanta.

Razgovor vodila: Nevena Kovačević
Fotografije: Pozorište promena (fejsbuk stranica)

Kritike predstava odigranih u pozorištu Promena:
Da li se Černodrinski vraća kući?
“Bure Baruta” ili još jedan pozorišni trijumf
Jedan dokument o Simovićevoj drami
Sakati Bili u sakatom svetu
Tramvaj zvani želja ili neoprani grozd
Estetika erotskog u teatru

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *