Страхиња Ђокић: Позориште је ту због публике

Страхиња Ђокић рођен је 1991. године, у Новом Саду. Основну и средњу Музичку школу Исидор Бајић (смер клавир) завршава у класи проф. Драгане Попов-Марић. У сезони 2011/12. започиње сарадњу са Српским народним позориштем као клавирски сарадник. Средњу Музичку школу (смер соло певање) Исидор Бајић завршава 2014. године у класи проф. Сенке Недељковић.

Успешно полаже аудицију за Оперски студио Народног позоришта (сезона 2013/14) и тиме започиње сарадњу са Народним позориштем у Београду, где је тренутно у статусу хонорарног солисте. Априла 2014. године дебитује у Народном позоришту (Београд) улогом Тамничара у опери Тоска (Ђакомо Пучини), а у октобру исте године у Српском народном позоришту (Нови Сад), у истој улози. Поред бројних награда на такмичењима, лауреат је и Републичког такмичења за младе певаче (2011. и 2013. године) у Београду. Вишегодишњи је стипендиста Фонда за унапређење вокалне технике Меланија Бугариновић и ћерка Мирјана Kалиновић-Kалин, као и дугогодишњи добитник награде Доситеја (Фонд за младе таленте) за изузетне успехе на такмичењима. Школске 2015/16. године ради као клавирски сарадник на одсеку соло певање у Музичкој школи Исидор Бајић. У периоду од 2016. до 2018. године усавршава се на Институту Vecchi-Tonelli (Corco di tecnica vocale e interpretazione) у Модени (Италија) као стипендиста фонда Raina Kabaivanska и дебитује у Софийска опера и балет (Софија, Бугарска) у операма Турандот (Тимур, децембар 2016. године) и Норма (Оровесо, октобар 2017. године). Септембра 2017. године је завршио Мастер студије на Академији уметности у Новом Саду, у класи проф. Биљане Горуновић. У сезони 2018/19. добија прилику да у Српском народном позоришту дебитује у операма La bohème (Colline, децембар 2018. године) и Il trovatore (Ferrando, јануар 2019. године). Током 2019. године похађа Академију за белканто Rodolfo Celetti – фондација Paolo Grassi (Мартина Франка, Италија). Од марта 2019. године запослен је на Академији уметности у Новом Саду као стручни сарадник на катедри за соло певање. Децембра 2019. године осваја прву награду и награду за најбољег баса на такмичењу Nicolai Ghiaurov (Модена, Италија).

Kакав поглед на свет треба да има један уметник у данашњем капиталистичком и константно промењивом друштву ?

Не мислим да поглед на свет некога ко се бави уметношћу значајно треба да се разликује од некога ко није у тој сфери. Промена у друштву има увек, зар не? Познато је кроз историју да уметност не само што прати друштвене промене и околности него на њих и утиче. Друштвена ангажованост у уметности свакако јесте њена специфична вредност и велика моћ. Верујем да треба бити искрен и добар човек, бити отворен за промене, расти и развијати се уз цивилизацијски напредак, бити доследан у свом уметничком деловању. То треба да буде циљ, бити професионалан. То су неке ствари које су ванвременске.

Шта мислиш о позоришној публици у Новом Саду и Србији генерално ?

Ја волим публику у Новом Саду. Овде сам рођен и много волим кад певам у СНП-у. Леп је осећај када ти породица и пријатељи дођу на представу! Пре неко вече сам имао занимљиво искуство гледајући Травијату у СНП-у, поред мене је седео један старији пар. Човек је све време говорио својој жени која сцена је следећа, ко ће коме шта рећи, ко пева арију. Јако симпатично! Значи има људи који знају, воле и долазе!

Завршио си Музичку академију у Новом Саду, катедру за клавир и радиш у струци али у исто време се бавиш оперским певањем у позориштима у Србији, како успеваш да ускладиш све то и да ли те то испуњава ?

Да, испуњава ме јако! Захвалан сам што радим оно што волим, мислим да је то велика привилегија! Истина је да постоје периоди када не знам шта је социјални живот ван оквира позоришта… Не бих волео да звучи као клише, али добра организација је пола посла. Друга половина би била поштовање исте (кроз смех). Шалу на страну, уколико су приоритети јасно постављени, нађе се времена за све што је битно.

Kолико је промоција извођача и посебно позоришне сцене битна у релизацији истих ? Kако би ти решио ту врсту конзервативности ?

Промоција је веома битна. Да би било ко дошао да погледа представу, балет или оперу, за почетак мора сазнати да такав догађај постоји. На крају крајева, позориште је ту због публике, ако нема публике, коме ми играмо? Начина за промоцију има све више с обзиром на постојање интернета, пре свега. Вешто коришћење друштвених мрежа, као и безброј доступних маркетиншких потеза заиста дају резултате и мислим да наша позоришта почињу да увиђају значај маркетинга.

Ми у СНП-у имамо Моцартову Чаробну фрулу прилагођену за децу. У представи игра и глумица која спроводи децу кроз позориште и објашњава им све, од уласка у позориште, сцена, ансамбла, костима до начина на који треба да се понашају у позоришту. Више таквих пројеката би на дуже стазе сигурно резултирало стварању образоване младе публике, која би у перспективи погледала и неки мало комплексинији наслов, зар не?

Kоје је твоје искуство рада изван позоришта, када говоримо о самосталном извођењу ?

Поред тога што певам у операма, свирам и клавир. Посебно волим да свирам концерте са певачима, јер су сви конци у нашим рукама. У позоришту је јако велики ансамбл људи који ради у оркестру, хору, иза сцене и на сцени. У извођењу једне опере уцествује огроман број људи, на сцени и иза сцене – оркестар, хор, балет, заиста велик број професионалаца у разним специфицним занимањима. Целокупни ефекат и утисак зависи од доприноса и труда свих нас! На концерту је атмосфера много интимнија, јер је само нас двоје или троје задузено за исти тај ефекат. У последњих пар година имао сам срећу да сарађујем са две изузетне певацице на концертима у Србији, сопраном Снежана Савичић Секулић и мецосопраном Ива Мрвош Анокић. Наступали смо на Мокрањчевим данима у Неготину, НИМУС-у у Нишу и на међународном фестивалу класичне музике Врњци у Врњачкој Бањи.

Мислим да би закључак био да подједнако волим и позоришно и самостално извођење изван њега.

Kолико је важно константно се усавршавати као уметник у одређеном пољу, и како ти то практикујеш ?

Сматрам да је константно усавршавање једна од две најважније карактеристике успешних људи. Друга би била упорност.

Ја се трудим да сазнајем што више нових ствари, да покушам да схватим идеје неких других људи о певању, да сагледам разне приступе и усвојим оно шта мени највише прија.

Шта мислиш да је заједничко свим позоришним уметностима и људима који раде у њој?

Сви уметници имају снажну потребу да се кроз своју уметност изразе. Од суштинског значаја је да особа на сцени, кроз своје извођење жели да публици поручи нешто што је за њу веома важно (као и да има шта да поручи.) Заједничка особина свих уметника који раде на сцени је и храброст. Суочити се са тремом и изаћи на сцену захтева изразито велику веру у себе, менталну снагу и стабилност.

И за крај, да ли имаш нешто да поручиш нашим читаоцима ?

Желим да вам се захвалим на времену одвојеном за читање овог интервјуа и да вас позовем да дођете у позориште, стварно је супер!

Скоро сам гледао један филм и наишао на супер цитат (само да га нађем): „Човек има два живота, други почне када схвати да има само један.”

Интервју водила: Татјана Димовић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *