Потребно је довољно дуго да се жмури

Стефан Митић (Тићми) српски је писац за децу и одрасле. Укратко. Он би рекао да је рођен у Лесковцу два месеца пре заказаног термина и да током свог живота покушава да одгонетне једно питање: „Кој’ сам ђаво журио на овај свет?“. Његова књига Ја сам Акико једна је од најпопуларнијих књига за децу данас. Недавно је објавио и Капут од маховине и Ту, надохват муке.

Поводом Акика писац за децу Бранко Стевановић рекао је следеће: „Ми смо Стефана дуго чекали, јер нисмо имали нову генерацију која би наставила ону школу приповедања за децу коју нам је завештао Душан Радовић. Још је Ршумовић рекао да не постоје књиге за децу или одрасле, већ само добре и лоше књиге. Лоше књиге нико не чита, а добре књиге, као што је ова, читају сви“.

Са Стефаном Тићмијем за КУЛТ разговарали смо о свему што се нађе када се довољно дуго жмури.

За почетак, шта записујеш у карантински дневник? Да ли се прилагођаваш овом времену када су „везе на даљину и дивљину“ или изналазиш неки свој начин да превазиђеш време?

За разлику од људи, Машта никада није у изолацији. Чак јој и одговара та брана па тражи пукотине да промили, да се измигољи, кaо вода, кao дете. Волим ту узнемиреност. Све ме то неодољиво подсећа на Власинско језеро, не знам зашто. Вероватно што бих желео да сам сада тамо, да се учетинарим, а оно све около плаво, под дупетом ћебе, а оно све около зелено и тек покоји шум, тек покоја карамела и ветар који подједнаком силином разноси и лишће и мисли. Па се вратиш натраг у град потпуно празан, а пун, нигде вируса. Као да је то могуће, а могуће је. Потребно је само довољно дуго да се жмури; крај језера или над хартијом. Да се жмури док све ово не прође, а хоће, проћи ће, таман кад се људи у потпуности буду навикли на изолацију… (Можда бих ово могао да запишем у карантински дневник?)

Недавно је изашла и књига Капут од маховине, која је после Акика, брзо постала врло тражена, како код деце, тако и код старијих читалаца. То је прича о Најдану, усамљеном и одбаченом сањару, човеку коме израста дрво из леђа. Какав је то терет у питању? Носимо ли на леђима више од Најдана и шта је оно што нас може спасити?

Драга Јована Денчић је написала о „Капуту“: „Ова авантура, као и све најважније авантуре није сасвим пријатна. И плакаћете и бићете гладни и бесни и разочарани и ољуштиће вас све до саме коштице – док не свхатите од чега сте направљени /и зашто то понекад боли/, а онда ће вам приредити прославу Живота. Најдан ће постати ваш унутрашњи компас и подсетник одакле сте кренули и куда сви ми тежимо.“ Ја додајем: Акико се упушта у авантуре, она је зврк, она је титрај, она је несмотреност. И овде је и тамо. За разлику од Најдана јер он ћућори у шуми, мимо свих. Огрнуо се природом. Над њим су ласте. Опкољен је крзном, маховином и тескобом. Опкољен је промишљањем о својој баки, о Изинги, људима, животу. А онда уследи карневал, песма и необично препознавање. Свако од нас има гране баш као и јунак мог романа и свако их калеми и орезује на свој начин. Неко не обраћа пажњу на њих, да ли оне значилe терет или таленат. Могу нас спасити продужени разговори са мало млека или дугометражне тишине. Све зависи од тренутка.

Београдско пролеће, Леонтина, Спавароти, Тићми. Фото: ДКЦБ. 

„Нисам растао, не. Ја сам се гранао. Ка плаветнилу, и још више. Грану по грану“. Како се и ка чему ти гранаш с годинама?

Гранам се литерарно: реч по реч, запис по запис, роман по роман. Тим гранањем никога не огребеш, тим гранањем такнеш, понекад. А то је донекле и сврха уметности: такнути неког метафором, као кад се играш Јурке, па га спасиш додиром, а он „оживи“. Или је све то у ствари Музеј илузија, сеоска верзија 2.0.

Илустрације за ову књигу радио је чаробни и бескрајно вољен Боб Живковић. Зашто Боб и каква је била та сарадња?

Огромна је част сарађивати с њим, а огромно богатство имати га за пријатеља. Немало након отварања његове изложбе у Музеју примењених уметности, у једном телефонском разговору причали смо о томе како је понекад заиста потребно рећи Не и док је Боб причао о томе како је понекад потребно рећи Не, ја сам понављао: Да, да, да, слушајући га. И то је било смешно и парадоксално. Као да, да, да и као не, не не.mp3 А постало је још интересантније када сам одмах сутрадан ујутру налетео на билборд на којем се неки лик смеје и пише: Тешко је рећи Не. Назвао сам Боба, а он се јавио и рекао Да.

Твоја књига Ја сам Акико послужила је и као предложак за анимирани филм. Режију потписује Дамир Романов, са њим си писао сценарио, док арт дирекцију води Соња Пауновић и Никола Степковић. Како ти се чини екранизована Акико? Које су твоје импресије?

Иако је краткометражни израда самог анимираног филма је дугометражна. Настаје полако. Полако али споро, детаљ по детаљ. Допада ми се јако све што је до сада урађено. И ovim путем pozdravljam читаву ekipu. (Овде сам помешао ћирилицу и latinicu само како бих у овом наставку напоменуо како сам намерно помешао ćirilicu и латиницу и тако продужио одговор на ово питање јер заиста мало тога вам у овом тренутку могу рећи)

Фото: Јана Глигоријевић

Колико често те „ухвате лутке“ и да ли ових дана пишеш поезију?

Куцнуо је полицијски час: куц, куц
Као да је неко управо затворио ковчег
Толико је напољу тихо
Тек лавеж, тек ветар
Тек прашина која нема коме да упадне у око

Радио си и сценарио за Дечије београдско пролеће. Какво је то искуство? Реци нам нешто о томе..

То је значајна манифестација и окупља велики број малишана у публици и крај малих екрана и велики број стваралаца за децу. Био је то изазов. Професионалан, а потом и пријатељски однос са Леонтином, и људима из Дечјег културног центра Београд, учинио је да све некако иде „уз песму“, буквално. А Спавароти је био шармантан водитељ и феноменално је ушао у улогу коју сам му написао. Хркао је у тенору. И пио је лимун како би ојачао свој лимунитет. За разлику од свих учесника, мени је то било прво учешће на неком музичком догађају још од кад сам у четвртом основне на приредби певао Ускликнимо с љубављу. 🙂

Недавно си написао и књигу Ту, надохват муке о свом детињству и одрастању. Какве си бубице имао у детињству? Да ли се у твом детињству могло наслутити да ћеш се упустити у књижевност и уметност уопште?

Моје писање има бум-беп ритам. Главни „кривац“ за то је мој први комшија Никола који је имао колекцију домаћих и страних реп албума. Од каменог доба наовамо. Одрастао сам слушајући Ву Тенг. Данас када чујем олд скул, као да ослушкујем своје детињство. Почео сам да пишем још у трећем, четвртом разреду основне школе. Све се римовало и ништа није ваљало. Сем тога, стално сам јурио за лоптом, прво за фудбалском, а онда сам прешао на кошаркашку. Диско лопте ме никада нису претерано интресовале.

Шта је план за даље? На чему сада радиш?

Са Гораном Домић пишем сценарио за дугометражни. Чујемо се путем скајпа. Она нешто каже, па мало ја нешто кажем. Тако то иде. А скоро сам листајући тих интернета наишао на једну црно-белу фотографију дечака како стоји испред Пикасове Гернике и надахнула ме је да напишем једну кратку причу о шашавом дечаку Окериту, па сам написао још једну, па још једну. Значи тренутно сам у предграђу Мадрида. Машта је пронашла пукотину и измигољила се, као глиста.

За крај, шта читаш – гледаш ових дана?

Читам: Кафку, приповетке. Гледам: Ла Каса Де Папел.

п.с Изнова учим азбуку на страници „Кое има по град“

п.п.с Слушам како сестра у суседној соби снима вокал за своју емисију „Наруши буку ћутањем“. Емисија се бави психотерапијским темама у књижевности.

п.п.п.с И једва чекам нови документарни филм редитеља Бориса Митића.

Разговор водила: Милена Кулић

Ауторка насловне фотографије: Јана Глигоријевић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *