Даница Грубачки: Свет је већи од нас

„Сједимо кући, читамо књиге и гледамо серије, али се у стварности спремамо за велику битку за нову стварност, коју не умијемо ни замислити, полако схваћајући да више ништа неће бити исто као прије. Ситуација присилног карантина и затварања породице у кући може нам освијестити оно што уопће не бисмо хтјели признати: да нас породица мучи, да су брачне везе одавно сагорјеле. Наша дјеца ће изаћи из карантина овисна о интернету, а многи од нас ће постати свјесни бесмисла и неплодности ситуације у којој остаје механички и по инерцији. А шта ако нам порасте број убојстава, самоубојстава и психичких болести?“

Овако је Олга Токарчук у „Прозору“ дала своју оцену новог доба, које ће започети онда када изађемо из карантина. У којој мери ће карантин и ванредно стање утицати на позоришну и уметничку стварност у Србији причамо са глумицом Даницом Грубачки. Она нам у овом разговору испричала и шта ради у карантинским данима, шта мисли о проблему хонорараца у овом периоду, како учи језике, које серије гледа и много тога још.

Да ли си сагласна са исказом Олге Токарчук да нас очекује ново доба и да ће све, па и ми сами, бити другачије након ове карантинске атмосфере?

„Тајна среће је у суочавању са чињеницом да је свет ужасан, ужасан, ужасан…“ – каже Бертранд Расел у свом Освајању среће. Можда је ово коначно за неке прилика да се суоче са том чињеницом, а након тога, и са собом, својим мислима. Ово је прилика да именујемо стварност око себе, своје изборе и одлуке. Натенане, и искрено. Из тога ћемо сигурно изаћи мудрији. Неколико пута сам покушавала да одговарам на питања интервјуа, и не иде ми лако, јер је све неизвесно, не желим да пошаљем погрешну поруку (а шта то значи?), и према свету и стварности имам у сваком тренутку врло амбивалентан став. Моја велика жеља је да из ове ситуације не изађемо непромењени. Ако се свет врати на старо, ништа нисмо научили. Ако се правимо да је пре овога свет функционисао и био у готово савршеном реду, бојим се да то значи да смо неосетљиви, себични, и у најмању руку несвесни. Превише смо олако схватили свој комфор у своја четири зида, било да су ти зидови позоришни бифеи, наша дворишта, или, уосталом, наше мале стварности. Поткрепљени лажном сликом квазифункционалног света дозволили смо нечињење и самодовољност, а то не води ка општем складу и хармонији.

Чини се као да ће у овом процесу самостални уметници, у већој мери, дотаћи дупло дно и да неће моћи лако да се опораве од све плићег џепа и губитака. На који начин можемо да утичемо да ситуација хонорарних уметника буде побољшана? Да ли мислиш да постоји начин да се ово, без подршке државних ресурса, некако реши?

Ја нисам ни економисткиња, ни социолошкиња, али сам сензибилна особа са осећајем за солидарност, и мене разара помисао да ћемо чекати државу да реши питања хонорараца. Државу, која се о својим грађанима не брине и у бенигнијим ситуацијама од ове, и која сваким даном све транспарентније показује колико сваки њен корак почива на импровизацији. Са друге стране, нису само наши хонорарци у питању, већ сви они чији је буџет оштећен овом ситуацијом. Што се хонорараца тиче, у неким позориштима су спроведене уске, али конкретне акције којима је приватно, и изван правних лица, од постојећих плата запослених издвојена одређена свота новца како би се хонорарцима исплатио хонорар за неодигране представе. То није дугорочно решење, али није ни седење скрштених руку. Са друге стране, незапослени глумци и у „нормалним“ околностима неретко имају срамотно ниске хонораре помоћу којих нису у могућности ни основно да себи приуште, па тако имам и колеге који изостанак хонорара нису ни осетили. Ваља и о томе размишљати, и још важније, делати. Или, ако нисмо за краткорочне акције, а ни за седење скрштених руку, онда морамо свакодневно и много радикалније да вршимо притисак на државу.

Фото: Дуња Мемаровић

Последњих недеља на интернет свет преселиле су се позоришне представе, галерије, музеји и концерти. Аплаудирамо гласно, иако се не чује. Ипак, неки ипак тврде да „није то то“ и да позориште не може да се гледа преко екрана. Какви су твоји утисци? Које бесплатне садржаје сада користиш?

Ако говоримо о емитовању позоришних представа, свакако да није исто. Ни све друго, па ни то. Имам замерку на недовољан квалитет тих видео записа, и мислим да је у то морало бити уложено више средстава, и иако жива представа највећу вредност оставља у живим гледаоцима, забога, то је запис једног времена! Иако нисам погледала више од две представе, та врста садржаја ми је ближа од глуме из карантина, која је ту да „забави публику“. И, заиста, међу десетинама певача и рецитатора, заиста исплива понеки бисер. Изван тога, већина садржаја ми делује усиљено, и, у неком ширем смислу чини ми се да то не радимо ни због себе, ни због публике, већ за неког трећег, коме бисмо, ваљда, оправдали своја радна места. Са друге (треће?) стране, шта чинити? Не постоји никакав рецепт, а и да постоји, уверавам вас да га ја немам. Закључићу да ништа немам ни против каквог садржаја, али ако он није само „склепан“, ако се не ствара присилно, и ако се ради добро.

Од бесплатних садржаја користим садржаје које сам користила и до сада. Бескрупулузно скидам филмове и серије, учим језике по неколико сати дневно, и, ево непопуларног мишљења, мене лично не узбуђује карантинско позориште. Срећом, ја сам мера само за себе. Док се не реше нека важнија питања у нашим позориштима, као и у друштву, за мене је ово недовољно и јалово, и како каже краљ Лир: „Нек’ се све промени, ил нек’ нестане све“. Жао ми је ако је за неколико порука коју шаљем сувише негативна за ово, већ и овако мрачно време, али одговарање на питање ради одговарања сматрам сувислим, а такав интервју верујем да не би занимао никога, па чак ни моје родитеље.

Ипак, док смо код куће и затворени са својим породицама, намеће нам се, јаче него икад, питање менталног здравља. Па, ако погледамо друштвене мреже, о томе се сада говори интензивније, саветовалишта раде на online подршци итд. Сигурно је да све ово у великој мери утиче на појединце. Мислиш ли да ће овај период послужити да добро погледамо у себе и да рашчивијамо неке дилеме које смо имали или ће их још више замрсити? Да ли мислиш да су делотворна нека брза решења која нам се нуде или је рад на себи најтежи од свих послова?

Верујем да јесте најтежи од свих послова. Од суочавања са собом и бежимо у свакодневицу, под паролом да морамо. Нешто од тога и морамо, али велики део не. Брзинско површинско решавање дубоких проблема је још једна нуспојава капитализма, а циљ је само један – да онима који то нуде донесе новац, или макар пратиоце, а пратиоци јесу новац. Често сама пристајем да будем жртва утркивања, опсесије тиме да будем корисна, и перманентно незадовољна својим достигнућима, а овај период користим да научим да не мора тако. Не мора, не треба, и не сме. Суочавамо се са колективном траумом, бесом, паником, претњом, а присиљавати себе на плодоносно коришћење времена (изван онога што нам прија) је, по мом мишљењу, у овом тренутку погубно.

Фото: Синиша Трифуновић, из представе ‘Тартиф’

Како ти проводиш ове дане? Шта читаш?

У родној кући у Зрењанину сам од 12. марта, када сам дошла на три дана (хаха) заслужене паузе након испитног рока на Филозофском. Ипак, после неколико дана сам ослушкујући себе схватила да ме преједање (ваља активност коју је најлакше волети) баш тако специјално и не забавља, па сам променила плочу, и, претпостављам да ћу до краја овог периода то урадити још неколико пута. Омиљени део дана ми је јутро које у овим околностима некада почиње у 5, а некада у 9 сати. Преферирам да будем будна док је дан, иако не навијам аларм (мада ми је и то пролазило кроз главу). Пијем кафу и пролонгирам је што дуже, док гледам неку серију или филм на француском (и ређе италијанском) без превода, али са француским титлом. Завршавам факултет, а мој француски је на толико мизерном нивоу. Осим учења на тај начин и чувеног „вађења речи из речника“, имам часове више пута недељно на Скајпу. Учење језика је до сада једина активност која ми баш нимало није досадила. Фасцинира ме тај феномен љубави према језику. Како се воли језик, и шта се воли? Синтакса, мелодија, стереотипи о Француској и, наравно, Паризу? Идеја о себи док говоримо језик? Да, говорим енглески, француски и италијански. Са друге стране, која је употребна вредност тога ако не могу да променим ово друштво у којем сам се обрела, а сада и саучествујем.

Што се читања тиче, велика већина књига ми је остала у Сомбору где, као, живим. Ето идеалне прилике да се запиташ где живиш, и где ти је дом.

Имам срећу да живим у кући и да уживам у томе да петљам по дворишту и башти, и свим пословима тог типа. Изузетан је одмор уморити се тамо. Ипак, трудим се да и поред тога урадим вежбе један сат дневно, а и према томе је мој однос амбивалентан. Некада се пробудим ентузијастична под упалом мишића нестрпљива да зарадим још једну, а следећи пут када се пробудим схватим колико је све то небитно, и шта ће свет имати од тога што ја имам трбушњаке? Баш ништа.

Ако ме повремено самеље стварност која ме окружује, а то је углавном увече, тада хитам у кревет. Ипак, колико је ова ситуација страшна, толико ме узбуђује читава неизвесност. Од јутра до мрака се осетим свакојако, као Камијев Сизиф који је свестан узалудности свог посла, али осећа радост док иде узбрдо, јер тада има сврху. „Срећа и апсурд су нераздвојиви“, каже Ками, а „сама борба да се стигне до врха довољна је да испуни срце“.

Фото: Нађа Репман

Препоручи нам неку серију коју гледаш.

Коначно нека тема о којој знам шта мислим из прве. У потпуности сам присталице ове нове културе и тренутно је стављам испред гледања филмова. Узбуђује ме музика која постаје лајтмотив не само серије, већ мог живота у једном периоду, везивање за ликове, њихови односи и развој, мера коју добра серија има. Многе је изгубе у неком тренутку, и тада се не либим да престанем да гледам. Неке од досадашњих омиљених су ми Breaking Bad, Handmaid’s tale, True detective, The morning show, The Sopranos, Years and years, а од карантинских бих издвојила неке (мени) нове, а то су Bron Broen (Most), The Kominsky method, Dix pour cent, Bojack Horseman.

Да ли ти недостаје државни посао?

Што се позоришта тиче, о њему тренутно не размишљам, и питам се како је то могуће, јесу ли онда моји мотиви за бављење овим послом погрешни, или само схватам да ме оно са чим се сусрећем у последње време сувише мало интересује. Ми смо мала земља завађених кланова, а свет је већи од нас. Свих нас. Бојим се да смо превише поверовали у своју важност, и тиме издали позориште. Бојим се да смо по округлим столовима и позоришним бифеима ширили приче о томе како мењамо свет, а нисмо спремни на најмању жртву, излазак из своје комфор зоне. Једни другима дајемо награде, оговарамо се, утркујемо, а то све није позориште, или није оно које мене занима. У овим околностима бирам да не мислим о театру, а да упознајем живот, па ћу ваљда бити и боља глумица, а онда ћу, надам се, донети неку нову вредност. Не сматрам трагедијом ни могућност да променим свој позив. Свет је пут дивних занимања. Шта значи позив, „је ли мене глума бирала, или ја њу“? Па, ја њу, да је она мене, не би ме бирала из петог пута!

Можемо да те гледамо у многим представама. А online?

За сада нисам видела да се емитује нити најављује ишта у чему сам играла или играм. Са друге стране, ја сам у послу непуних 5 година, и само неколицина представа у којима сам професионално играла су скинуте са редовног репертоара, а чини ми се да се данас на интернету махом такве представе приказују.

За крај, шта би поручила читаоцима КУЛТ-а?

Збуњена сам, па су ми и одговори конфузни. Захвална сам читаоцима ако су стигли до овог питања. Поручујем да не слушају препоруке, него да ослушну себе.

Разговор водила: Милена Кулић

Насловна фотографија: Нађа Репман

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *