Zovem se Jefimija

ZOVEM SE JEFIMIJA
 
Gospode, sve si mi dao i sve uzeo
Meni, kćerki uglednog srpskog vlastelina
Što je poslednji put pratio cara
Na putu za Svetu Goru
I ženi despota Uglješe Mrnjavčevića
Pred kojim se klanjao vizantijski dvor
Najumnijoj i najraspevanijoj
Medju zemaljskim slugama
Meni, despotici Jeleni
Bol i patnju si ostavio
A kao jedinu odbranu
Svilen konac i preslicu
Sa pozlaćenom srebrnom žicom
Daovu nesretnu Zemlju
Na Vidovdan izgubljenu
Umesto kiše
Zalijem suzom ponornicom!

Gospode, ja nemam ništa
Izgubila sam sve
Oca, muža i sina
A tudja noga mojim carstvom gazi
Moja crkvena zvona od danas su nema
Gde kod da krenem, težak usud nosim
U mojim snovima
Pod drhtavim svetlom voštanice
Mrtvog mi Lazara
Gavrani raznose
Nemo je moje Maričko kolo
A od rascvetalih božura
I prolivene krvi
Crveno Kosovo polje
Dok sa Istoka
Mlad i moćan sultan
S konjicom kreće da poseje smrt
U carskoj lavri, od mene daleko
Mog malenog sina
Usnulog u večnost
Grli i čuva Hilandarski  vrt!

Gospode, zovem se Jefimija
Moj dom je pusta Srbija
I manastir Ljubostinja
Uboga sam monahinja
Što sa sobom nosi
Samo krst i rizu
I što zlatni vezak veze
Ćiriličnim pismom
Na crvenoj svili
Što moli za milost
Klečeć’ pred sultana
Da nam pomiluje decu
I od smrti spasi
Mlade careviće
Vuka i Stefana!

POLjUBAC IZ FRANCUSKE ULICE

Šta ću ja tvojom ulicom, u jesen, kad lišće opada
Uvelo lišće koje čistač ulica, kupi na gomilu
A, beskućnik na klupi, drži u rukama
Kao buket suvog cveća, koji čuva za NJU
Bojim se da je glupo da ti objašnjavam
Jer, to je kao kad vernik objašnjava neverniku Boga
Zašto se ponovo vraćam Francuskom ulicom
Sa rukama u džepovima kockastog kaputa
I heklanom beretkom na glavi
Kao raspušteni legionar
Koji ostavlja ratište, a ostaje veran domovini
Vidiš, nisi me mogao oterati
Ostao si zapetljan u jednoj crnoj kovrdži
Koja mi nestašno pada na čelo i pokriva bore
Dok se saplićem o popadano kestenje u parku
Na Studentskom trgu
Tu sam, na istoj adresi, još živim i pevam
Uprkos tri uragana koja su me snašla
I poplavama koje su me izbacile
Iako je kod mene jedan kofer stalno spakovan
Ja sam tvoj Lesi koji se vraća kući
Koji je preživeo Carstva
Republike i dva svetska rata
Iako, osećam da si hteo da me nadmudriš
Samo se pravim blesava
Pristajem i dajem ti prednost
A, veruj mi, bilo bi bolje
Da si pomogao da lakše umrem
I bio poslednji, koji mi je sklopio oči
Znam da si hteo da zaboraviš pesme koje sam volela
Montan, Aznavur, Beko
Prvi i drugi Šostakovičev valcer
Cigane, violine…
Zato, molim te, pusti me da ih ponovo čujem
Pomozi mi da ponovo vidim Pariz u noći, snežni Prag
Decu koja se sankaju kraj Karlovog mosta
I pomirišem žute dunje koje sam čuvala za tebe
Na drvenom ormaru moje majke
Znam da si priželjkivao da odem prva
A, ja sam oduvek bila dobar djak i čitala izmedju redova
Baš zato, ako nekad poželiš da se vratiš
I dodješ na Fijestu
Gde ću kao primadona u operi pevati “Aidu”
A, ti sedeti u prvom redu pozorišta
Kao usamljeni starac od osamdeset leta
Koji krišom poželi da vozi trotinet
I sam sebi stavlja lisice na ruke
Molim te, poslušaj me, bar jednom u životu
I oprosti, zaista oprosti, ako smetam
Ako mene pitaš, ne mogu da praćutim
Da je naša ljubav bila istorijska!?

NAD PRIZRENOM SU NEKAD ZVONILA MNOGA ZVONA
 
Sve bilo je nekada, mladost, ti i ja, koju još uvek prepoznajem
Šćućurenu ispod otvorenog kišobrana
Dok se drži za ruke i krišom ljubi, mada sve prošlo je
Istopilo se kao sneg u proleće
Kao Sneško koga su deca pogazila
Posvedočiću, svemu što jeste i svemu što je bilo
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!

Još uvek sviram sa jednom pokidanom žicom
Što mi bode usnule oči
Kao pustinjska prašina, koju raznose saharski vetrovi
A, koža mi je kao decembar hrapava i hladna
Ni nalik mekoj baršunastoj svili
Za razliku od mene, ti se krasno držiš
Visok i uspravan, elegantno ogrnut u pesme ljubavne
A ja tiho svedočim
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!

Kao ranjena Bogorodica na brežuljku Ljeviški
Iznad hučne reke Bistrice
Sama medju oskrnavljenim svetinjama
Pozivam te na jutarnju liturgiju
Mada sve pusto je, osim nas
Promrzlih putnika iz daleka
Jer, davno sam se pred Bogom zaklela, voleću te zauvek

A tu, medju upaljenim svećama
Ugasila bih svoju žedj, svedočeći
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!

Ti ludo što imaš andjeoske oči i ne daš mi da plačem
Hajde, dodji i ne stidi se, zajedno ćemo sići
U duboke rudokope
U potrazi za izgubljenom golubicom
Koju su davno doneli kotorski trgovci
Na dar Milutinu, smiluj se, dušo moja osetljiva
Jer, još uvek imam krvi pod noktima
I topline u oku jezera da posvedočim
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!

Autorka: Vesna Radović

One thought on “Zovem se Jefimija”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *