Zapisi Mihaila Solovljeva

(Fragmenti)

„Firer je odlučio da se grad Petereburg uništi do temelja. Posle poraza
sovjetske Rusije neće postojati razlog za opstanak ovog velikog naselja.“

Naredjenje Nemačke vrhovne komande, 23. septembar 1941.

Troja je pala, Rim je pao, Lenjingrad nije pao!

34. dan

Od velike hladnoće u toku ove noći, u našem ulazu su se smrzli: Sergej Vasiljevič, Roman Vladimirovič, Ivan Viktorovič i Aleksej Petrovič. Sve mladi i jaki ljudi. Kada smo ih našli bili su tvrdi i hladni kao keramičke i porcelanske vaze.

Nosevi pocrneli, obrazi požuteli. Zaspali su. Nisu smeli. Sinoć je verovatno bilo i minus četrdeset.

40. dan

Hladnoća je sve veća i gora. Ne može se podneti. Vode nema. Smrznuta je u cevima. Topimo sneg, prljavi, krvavi i pijemo ga. NJihovi topovi pucaju stalno. Uši su mi se prilagodile detonacijama; deca ne mogu podneti. Maloj Maši je juče potekla krv iz oba uha posle eksplozije u susednoj ulici. Mora da su joj obe bubne opne pukle. Krv skoro da joj nismo mogli zaustaviti.

Na zgradi prozora odavno nema. Noću je najgore kada počne da struji oštar baltički vetar od reke Luge; seče i reže; promaja je sada nešto o čemu najmanje treba da mislimo. Ulaznih vrata niti onih u stanovima izmedju soba odavno nema. Založili smo ih sve. Gore dobro, ali brzo. Bukva se brzo troši ali miriše. Ugodno miriše. Pomoć stiže, jedva i malo. Svako od nas dobija sto pedeset grama hleba dnevno. Pedeset za doručak, pedeset za ručak i pedeset za večeru. Radnici i vojnici nešto više. Opkoljeni smo sa svih strana. Pomoć stiže jedino preko jezera. Nisam nikada išao, ali kažu da se zimi tamo uhvati i po dva metra leda; sasvim dovoljno za kamione i konvoje sa hranom (bar se nadam da je tako, i tešim se).

42. dan

Ove aveti od ljudi sada govorkaju da će izvršiti juriš na grad. Ako to učine, gotovi smo. Niko ovde nema snage da se bori. Ljudi su gladni. Nema više ni konja. Sve smo ih pojeli. Jutros su se na trotoraru dva ljudska bića tako životinjski potukla oko toga ko će uzeti poslednje što je ostalo od konja – uši. Od crknutog konja koji već nekoliko dana vonja. Kada se skuvaju, konjske uši su ukusnije od svinjskih papaka, ali naravno, kada se skuvaju. Niko ovde nema šibicu. Sledovanje hleba je smanjeno na sto dvadeset grama po čoveku. Pitam se samo: ko će nas pre sahraniti ovi što nas napadaju ili ovi što nam doturaju pomoć?

50. dan

Juče je pala granata u istočni deo grada, u blizini Mašinskog fakulteta, kod pijace, na poljanu, gde je bilo mnoštvo sveta. Trpali su sneg u kofe i nosili ga kući, topili i pili vodu. Nikada nisam video tako crveni sneg, potpuno je bio crven. Od krvi i otkinutih nogu i ruku tih nesrećnih ljudi ljudi. Kao crveni tepih, koji se prostirao rukovodiocima grada u ono srećno vreme. Nigde beline. Koliko li se samo litara krvi izlilo iz tela tih jadnih i nesrećnih ljudi?

Oko pedeset ljudi odmah je umrlo. Deset se nisu mogli prepoznati ni identifikovati. Još stotinu je kukalo, otkinutih udova. Svi u glas. Tako skladno. Kao da je neko izbodio horsko pevanje, tj. kukanje i zapomaganje. Ne znam koliko je ljudi poginulo tačno od početka opsade, ali grad je desetkovan. Pitam se: šta čekaju, zašto ne osvoje grad i reše konačno ovu agoniju? Niko od nas ne bi pružio ni najmanji otpor.

Mi smo leševi.

Sasha Freemind

54. dan

Hladnoća je nepodnošljiva. Od velike vlage i hladnoće, ne znam kako, ni zašto, mnoge granate iz njihovih topova ne eksplodiraju pri udaru u zemlju i zgrade, već se samo odbiju i padnu na put. Niko im ne prilazi. Čak sam nekoliko puta to sam video. Zapamtio sam tup zvuk udara granate o zid zgrade i vibriranje kada granata tresne o put. Na jednoj je pisalo crvenom farbom:

„Dragi ruski gradjani, umirite s ljubavlju, vaši nemački vojnici!“

Agonija kojoj nema kraja. Naši nemaju nameru da nas predaju, niti mogu sada da nas oslobode, a oni nemaju nameru da nas puste niti sada da nas osvoje.

57. dan

Ljudi su počeli da se mole Bogu. Krišom, naravno. I u ovom haosu uvek će se naći neko ko će cinkariti miliciji ko se krsti i pali kandilo (naravno, ako ima šibicu).

Dakle, Boris Vasiljevič je juče glasno, verovatno u bunilu, dozivao Boga, neprekidno se krstio, izašao iz zgrade, i kao mahnit išao krajem i vikao:

„Bog. Bog i niko nas drugi neće spasiti!“

Mislili smo da je poginuo; celo posle podne je bilo žestoko bombardovanje, a predveče artiljeriski udari – a on se vratio uveče, izubijan, sa modricama i masnicama pod oba oka. Ušao je, seo i ućutao se. Sve vreme je gledao u jednu tačku. Mislim da je pomerio pameću. Ni sa kim ne govori. Niti hranu uzima. Vodu ne pije.

Dokle može tako?

58. dan

Boris Vasiljevič i dalje ni sa kim ne govori. Na naše protivljenje i sprečavanje ipak je izvršio veliku nuždu u hodniku zgrade. Na naše zgražavanje.

„Bože moj, kako se onoliko israo, kada ništa nije jeo poslednja tri dana?“, upitao se Anatolij Ivanovič. Da nije tužno, bilo bi verovatno smešno. Ovome se ne smeju ni deca. I njihova lica prepuna su straha. Nikada nisam video tako isprepadanu decu. Mislim da se nikada neće oporaviti, mi odrasli možda, ali oni nikako…

70. dan

Nemam vagu, ali mogu slobodno da procenim, oslabio sam sigurno dvadeset kila. Živi sam kostur, kao i svi uostalom.

75. dan

Nemamo hrane. Ni mrve. Profesor Jurij se dosetio: počeo je da skida lisnate i one deblje bodlje sapreostalih stabala jele, i kuva ih. Nisu loše. Sem što su užasno gorke. Da imamo soli, osećao bih se kao da jedem soljanku!

90. dan

Profesor Jurij je doneo neku staru vagu. Ukrao ili našao. Otkud znam. Nije bitno. Ako je tačna, onda imam četrdeset kila. Oslabio sam znači: trideset šest kila u ova tri meseca.

Starica Ivanovna je umrla. Smrzla se. Ko zna kad. Profesor Jurij kaže, možda već nedelju dana. Ništa nismo osetili. Velika je hladnoća. Telo može dugo da stoji.

91. dan

„Gogolj je živ!“, uzviknuo je Boris Vasiljevič, ranom zorom, oko pet izjutra, čini mi se.

„Sinoć sam pričao sa njim!“,  nastavlja Boris Vasiljevič. „On nije umro! U njegov kovčeg su stavili mrtvog kera, kućnog ljubimca austrijskog cara Franje Josifa!“

„Dobro, Borise Vasiljeviču, sedi, odmori, evo daću ti moj dušek.“, odgovara mu Anatolij Ivanovič i milujega po glavi.

„Ali, on mi je to rekao, Anatolij Ivanoviču, stvarno mi je to rekao…“

„Verujem ti Borise Vasiljeviču, ali sedi malo, odspavaj, kada se probudiš, biće sve bolje, veruj mi!”

„Ne, ti ne razumeš. Ako je Gogolj živ, onda smo mi mrtvi, a ako smo mrtvi, onda ne mogu da nas ubiju! Da! Mi smo mrtvi! Ne mogu nam ništa!!!“

Svi smo ga tužno gledali.

99. dan

Vazdušna sirena. Jeziv zvuk. Dolazi iz snega. Iz beline. Nigde ništa. Samo belo. A onda, iz te beline pojavljuje se čopor tih gvozdenih zveri, koje ne bljuju vatru, kao u legendama, već nam seju zrna koja ispuštaju iz svoje utrobe, samo što to nisu ona prava žitna zrna, koja sada sanjamo i silno želimo, već ona koja ubijaju i pale.

110. dan

Kažu da su bombama razbili sav led na jezeru. Ako je to tačno, pitanje je samo dana kada ćemo poumirati, a oni onda ušetati u grad. Jer, drugog puta snadbevanja nema.

Joshua Earle

123. dan

Ujutru me je probudio lavež psa. Kao i ostale. Svi smo se sjurili do stana profesora Jurija. Držao je malu pudlicu obema rukama.

„To je ona. Moja mala. Gladna je“, rekao je profesor Jurij.

Na pitanja kako ju je hranio, skrio i zadržao sve ovo vreme, odgovarao je da je pola sledovanja davao njoj, a pola sebi. Anatolij Ivanovič se zabuljio u njega. A onda ga je pitao:

„Šta ćemo sa kerom?”

Konstantin Nikolajevič je rekao: „Zna se. Poješćemo je“.

Profesor Jurij se trgao, još više stegao pudlicu, koja zalaja.

Anatolij Ivanovič: „Jesi li ti lud?“

Konstantin Nikolajevič je kazao:

„Umiremo od gladi. Nemamo više šta da jedemo? Hoćeš li da pocrkamo? Uostalom, keretina nije tako loša, Italijani je jedu, a u Kini je to specijalitet!“

Profesor Jurij je kazao: „Ja ne dam moju malu!“

Anatolij Ivanovič je lupio šakom o zid: „Ni govora! Nismo životinje, a uostalom, pas je možda zaražen besnilom i kozna još kakvim bolestima!“

Profesor Jurij je uneo psa u stan i zaključao se.

125. dan

Maloj Maši se pojavila gangrena na palcu desnog stopla. Potpuno je poplavio. Profesor Jurij kaže da će biti fatalno, ako se hitno ne odstrani, tj. ne odseče.

Mašu ne boli. Još. Kada počne da boli, biće kraj. A uostalom, takav zahvat se ne može obaviti u ovakvim uslovima, kaže profesor Jurij. U poslednjih nekoliko dana granatira se samo južni deo grada. Naš kvart je za sada u miru. Osećamo samo potrese i detonacije. Crkla je pudlica profesora Jurija. Profesor Jurij je plakao i ridao. Konstantin Nikolajevič je kazao:

„Hajde sada da je pojedemo“. Svi smo ga iznenadjeno gledali.

„Šta je? Šta me gledate? Ionako je mrtva, nikom neće koristiti! Zašto da je ne smažemo?“

„Budalo, pas je sigurno bolestan!“, rekao je Anatolij Ivanovič.

„Pa šta?“, odvratio je Konstantin Nikolajevič i nastavio da nas ubedjuje kako je keretina zdrava, da nju jedu i vegeterijanci na Tibetu. No, Anatolij Ivanovič ga je odlučno prekinuo:

„Dosta! Neću više da slušam takve grozote! Pokopaćemo psa iza zgrade, i niko ga neće taknuti… jesi li me dobro čuo Konstantine Nikolajeviču?!“

Konstantin Nikolajevič je okrenuo glavu, otišao u svoj stan, gundjajući sebi u bradu, nezadovoljan i ljut.

130. dan

Ceo dan nije bilo bombardovanja. Svi smo predahnuli, ma šta to značilo. Mogao sam na miru da se trebim od buva.

134. dan

Nastavljamo da topimo sneg i pijemo ga. Paša je dobio grčeve, jauče od bolova. Mašu i daljene boli prst; pocrneo je, kao ugarak.

„To je moj ugljen“, kaže Maša. Svi smo tu, a ne možemo joj pomoći.

„Živeće još nekoliko dana bez bolova, dok joj se ne pogorša stanje, a posle…“, kaže nam tiho profesor Jurij, da ne čuju Mašini roditelji, koji su bili ćaknuti i pre rata.

135. dan

Ujutru nas je probudila strahovita eksplozija. U prvom trenu smo pomislili da se dogadja zemljotres. Nekih pola sata docnije, ista stvar. Sve se zatreslo. Tupi i prodorni zvuk gotovo da mi je probio uho. Deca su počela plakati. Luster u mojoj sobi (tačnije, njegovi ostaci) otkinuo se od tavanice i tresnuo na pod, tik pored mog kreveta i moje glave.

Sve ono što je visilo na zidu od slika do čiviluka tresnulo je na pod; čak se i nekoliko pločica u kupatilu odlepilo i puklo razbivši se o pod.

Nikada strašniju detonaciju nisam čuo. Profesor Jurij strčao je niz stepenice:

„To je Dora!“

Pitali smo profesora Jurija šta je to? Ćutao je. Gotovo da se zaplakao.

„To je top. Težak je hiljadu i po tona. Granata mu ima oko sedam tona. Dizajniran je kasnih tridesetih. Čuo sam i čitao – ubio je sve oko Staljingrada. Pogadja ciljeve na trideset i više kilometara. Poslužuje ga više od hiljadu ljudi“.

„Šta je to, profesore, šta?“, pitali smo ga svi ponovo u glas, kao u bunilu ne mogavši da verujemo da postoji takav top.

„Top-zver. Najveće i najdalekometnije artiljerisko orudje na svetu. Dovukli su ga ovde. Sve će nas pretvoriti u pepeo.“

136. dan

Od kako su Nemci dovukli Doru (koja mu je budala samo smislila takav naziv?) gotovo da nema vazdušnih bombardovanja. Dora tuče sam centar grada. Zašto centar? Kada tamo nema vojnih, a ni civilnih ciljeva.

„Tamo je smešten Komitet odbrane grada“, kaže profesor Jurij.

„Gde? Kada je tamo čistina, sve zgrade su porušene – livada kao pod , kaže Anatolij Ivanovič.

„Ispod, Anatolij Ivanoviču. Ispod zemlje je bunker Komiteta za odbranu grada“.

Pitali smo ga kako to zna. Ćutao je. Tamo nema nikog, sigurno. Dora ispaljuje najviše dvanaest granata dnevno, počev od pet ujutru, do malo iza ponoći. Brojali smo. Do sada granate nisu padale u naš kvart, sem na Puškinov bulevar, što je relativno blizu, ali sigurno daleko da bi nama bilo zlo.

Bazaltska kocka koja je ugradjena u put, nije poiskakala samo tamo gde je pala Dorina granata već čitav kilometar u krugu od udara, i dole prema Lenjinovom trgu. Kocke od bazalta teške po kilogram i dva letele su uvis od detonacije kao kamenčići na Pašinoj praćki!

Nikada nisam čuo za tako razorno oružje. Dovoljno je da padne pola kilometra od naše zgrade i govovi smo. Ne od gelera, već od zemljotresa. Udar takve siline proizvodi jak potres tla, a samim tim i rušenje naše zgrade. Ostali bi smo zatrpani pod ruševinama.

Norbert Kowalczyk

140. dan

Mala Maša je zajaukala, i počela se hvatati za nogu.

„Profesore Jurij, pomozite, kako znate, molimo vas!“, zapomagali su Mašini roditelji. Profesor Jurij je samo ćutao i skrivao pogled.

145. dan

Boris Vasiljevič je počeo da viče:

„Drugovi! Nikolaj Vasiljevič Gogolj mi je upravo dojavioda se Nemci povlače! Beže podlaci glavom bez obzira, braćo! Naredio im je njihov car Franja Josif!“

Umirili smo ga, i dali smo mu da jede sirove jeline bodlje. Kuvanih nismo imali.

„Moraš ih dobro sažvakati, Borise Vasiljeviču“, rekao je Anatolij Ivanovič.

Boris Vasiljevič je žvakao, a potom plljunuo i rekao:

„A, meni je Nikolaj Vasiljevič Gogolj kazao da on i Franja Josif jedu kavijar i piju koliko im duša ište kupinovog vina!“

„Dobro, de, Borise Vasiljeviču, sedi, evo odspavaj malo, pa kada se probudiš, možda i nabavimo to kupinovo vino“, opet ga je umirio Anatolij Ivanovič.

150. dan

„Maša se ne budi! Profesore Jurij!“, vikali su Mašini roditelji.

„Kada je zaspala?“, upitao ih je profesor Jurij.

„Sinoć. Budi se uvek oko šest izjutra.“

Profesor je prišao, pogledao crni prst na stopalu, otvorio joj kapke, pogledao joj zenice i kazao:

„Sačekaćemo još malo, možda je uhvatio dubok san od umora.“

Onda je prišao nama i tiho nam kazao:

„Nema sumnje, uhvatilo ju je komatozno stanje, beonjače su joj potpuno žute.“

„Ima li nade da se probudi?“, upitao je tiho Anatolij Ivanovič.

Na to je profesorj Jurij odmahnuo glavom:

„Ne. Prst je već počeo da zaudara, gangrena se širi po čitavom telu, ne verujem da će do sutra biti u životu“.

151. dan

Mala Maša je umrla. Pokopali smo je iza zgrade. Ona je pedeset osma umrla u našoj zgradi. Mali Paša je ostao sam, bez drugova. Ona mu je bila jedini vršnjak. Isprepadan je, kada govori brzo priča, a onda se najednom ućuti, ruke mu se tresu. Nikada kod deteta nisam video osobine starca na umoru. Tako je mlad, a tako star.

155. dan

„Anatolij Ivanoviču, je li i Napoleon na nas udarao?“, upitao je mali Paša.

„Jeste, Paša, davno, kada ni ti, ni ja nismo bili rodjeni.“

„I ko je pobedio?“

 „Mi, Paša! Isprašili smo mu guzicu, pobegao je kao miš!“

“Hoćemo li mi i sada pobediti, Anatolij Ivanoviču?“

Anatolij Ivanovič je gledao malog Pašu, pomilovao ga po kosi, štipnuo ga za obraz i rekao mu:

„Pa, naravno! Ima da ih šutnemo nogom u tur i vratimo ih nazad u njihovu Germaniju!“

Dečak se nasmejao i zadovoljan otrčao u svoj stan.

165. dan

Boris Vasiljevič je pocepao donje rublje, otkinuo komad bele tkanine i naturio ga na polomljenu dršku od metle.

„Ja idem da se predam! Ako oni zajedno sa Gogoljem jedu kavijar hoću i ja sa njima!“

„Vrati se nazad! Odbij!“, dreknuo je Anatolij Ivanovič, gotovo izgubljenog strpljenja.

„Što se ti dereš na mene?“, uplašio se Boris Vasiljevič.

„Budeš li nastavio da se ludiraš, Borise Vasiljeviču, zavezaćemo te za ovu peć, jesi li me razumeo?!“

„Pusti ga, Anatolij Ivaniviču, nije on kriv“, govorio je profesor Jurij.

No, Boris Vasiljevič je zapao u ono stanje kada se nije mogao više kontrolisati:

„Ja sam opet sinoć razgovarao sa Nikolajem Vasiljevičem Gogoljem i on mi je potvrdio da je car Franja Josif lično naredio da se nemačim vojnicima šalje kavijar na front! I ne samo to: car Franja Josif je poručio da akopredamo grad, on će Nikolaja Vasiljeviča Gogolja postaviti za cara i Rusija će opet biti carevina, i onda ćemo opet svi jesti kavijar i moći ćemo idemo u crkvu molimo se bogu!”

„Začepi! Spomeneš li još jednom Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, razbiću te kao džak krompira, jesi li me razumeo, Borise Vasiljeviču?!“, zaurlao je Anatolij Vasiljevič.

Boris Vasiljevič se ućuta, stavi sebi preko glave onu belu krpu, sede u ćošak i poče se ceriti.

Brunel Johnson

170. dan

Ni ptice više ne proleću iznad grada. Ponekad se čuje lepet gavranskih krila.

„I ove ptičurine rade za Nemce!“, povikao je, u nemoći, Anatolij Ivanovič.

173. dan

Radio više ne emituje nikakav signal. Sad smo apsolutno odsečeni od sveta. Zabranjena je predaja grada. Pitam se samo: kada odluče da ga predaju, šta će li onda imati da predaju?

175. dan

Sećam se onih lepih vremena. Čučim u čošku svoga kupatila glave zabijene pod šal i slike mi se pred očima smenjuju.

Bulevarom idu automobili, autobusi i tramvaji. Duž bulevara, levo i desno, aleje cveća i prekrasnog zelenila i drveća. Deca se igraju. Vriska, graja. Smeh. Sećam se onih pitomih pejzaža iznad grada, i oko grada, koji su umeli da budu tako pitomi i lepi u proleće i leto, a tako svirepi zimi, kao sada. Sada su, zaista, najsvirepiji. Sećam se onih stepa i tajgi u Belorusiji i podmoskovlju, koje se tako lepo vide iz voza, kada putujete. Beskrajnih polja žita i pšenice. Reka, ledenih i čistih potoka, koje sada prlja i truje njihova soldateska. Možda više nikada neću videti sve te lepote.

180. dan

Jutros se Boris Vasiljevič bacio sa krova zgrade, dole, na pločnik. Ali je pre toga uspeo da zaurla i sve nas probudi.

„Zalepio se kao palačinka“, rekao je profesor Jurij i prvi put se prekrstio. Anatolij Ivanovič je duboko uzdahnuo. Mašini roditelji su zaplakali, setivši se, svoje Maše.

187. dan

Pala nam je na pamet riba.

„Zašto ne bismo na reci ispod leda malo ribe izvadili, jeste da je opasno, isplati se!“, rekao je Konstantin Nikolajevič.

Ni nama ostalima se ta ideja nije činila loša. Uveče smo se spremili i zaputili ka reci, već na oko stotinu metara od obale zatekla nas je straža. Nekoliko vojnika je došlo da nas upozori da ne prilazimo obali i da ne pokušavamo da lovimo ribu iz reke, jer Nemci puštaju nekakav bojni otrov u reku i da je riba zatrovana.

„Šta ćemo jesti?“, upitaše se naglas Mašini roditelji.

„Govna.“, reče  Konstantin Nikolajevič.

„A kada ni toga više ne bude, šta onda, Konstantine Nikolajeviču?“

„Jedite govna! Marš!“, brecnu se Konstantin Nikolajevič.

190. dan

Zimi nema kraja.

„Ako se ovako nastavi, ni u julu neće biti iznad nule“, rekao je profesor Jurij.

195. dan

Nema više sova. Koliko ih je samo bilo do početka opsade. Ispred ulaza, na stablima jele i borova znalo je da se načička i po desetak tih noćnih ptica. Onda razgovaraju. Uskladjeno. Gospodski. Jedna drugu ne prekidaju. Ne vide se, samo im se oči svetle u mraku, i čuje se njihov umirujući huk. Razgovor i polemika, gde te noći ima najviše miševa i kako ih je najbolje opkoliti.

196. dan

Pitam se: zašto nas ovoliko mrze? Od poljskih Panova, Otomanskog carstva, Engleza, Napoleona, Japanaca, Švaba, nije se našao niko ko nam nije zario nož u slabinu. Poljaci su nas ubijali i satirali čitav Stari i Srednji vek, Napoleon je ušao  duboko u Rusiju, do Moskve, a njegovi su soldati palili i naše crkve u konjušnice i klozete pretvarali, a Hitler sada, evo, premašio ga je.

Je li ruski vojnik nekada stigao do Pariza, Londona, Berlina, Tokija, Carigrada, paleći i ubijajući ove gradove? Je li ruski vojnik nekada harao i pljačkao narode ovih gradova, je li nekada robio ove zemlje? Nije. Pa opet nas ne vole.

Bio sam dvadesetih i tridesetih godina po Evropi, Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj. I svuda čujem istu priču o nama:

„Rusi, divljaci, primitivci, komunisti. Mongoloidi, to su ti Rusi! Treba da dobiju po njušci! Vratićemo mi njih u Aziju!“

To sam čuo. Gotovo iste reči i u Poljskoj, u Nemačkoj. Rus nema da nema tu vrstu netrpeljivosti prema Nemcima i Englezima. Nema. Ni vojnik, ni političar ni ruski radnik ni seljak. Ni jedan prosečan Rus ne bi uzeo pušku i bez razloga krenuo da ubija i pali po Nemačkoj i Rumuniji, kako se to Nemcima dešava. Mislim da smo mi, Rusi, drugačije spravljeni.

198. dan

Dok nemački vojnik na frontu stalno sluša Lili Marlen i mašta o ženskoj (ponavljam: o ženskoj, ne o ženi!), i stalno govori: „Dajte nam žensku, žensku, samo da je žensko“, iako kući u Drezdenu ili Minhenu ima porodicu i decu; sovjetski vojnik, vidim to i čujem, misli o detetu u kolevci, o svojoj domovini; on nije napravljen da ubija s namerom, kao robot ili mašina, kao što to čini danas nemački vojnik. Otud i tolika osećajnost i osetljivost Rusa. Ko bi se bez emocija toliko klao i ubijao u Revoluciji 1917-1922?

Rene Böhmer

200. dan

Počelo je da otopljava. Ali, opet nema ptica. Ovo je mrtav grad.Naša odbrana gotovo da ništa ne radi. Znaju da Nemci ne mogu ući u grad i gotovo da se ne brane od artiljerije i bombardovanja (a ne bi imali ni efekta). Ovo može da potraje još deset godina. Šta će biti kada nas sve pobiju. Braniće prazan grad. Uostalom, možda im je tako i lakše. (Ovo me vodi na jednu jezivu pomisao, koju nemam hrabrosti da zapišem.)

202. dan

Već nedelju dana nemam stolicu. Nemam zatvor. Jednostavno, nisam ništa jeo. Stomak me ne boli. Pre jeste. Profesor Jurij mi je rekao da pijem mokraću. Gledao sam ga zbunjeno.

„Zdrava je. Možeš i ruke da opereš. Ona čisti sve, poput alkohola.“, kazao mi je.

Ipak nisam smogao snage da to uradim.

205. dan

Najfantastičnija stvar jeste što je sada već dve nedelje preko deset stepeni, sneg se u gradu otopio. Medjutim, sa druge strane, sneg stoji. Ne topi se.

„Bog ih kažnjava. U snegu su došli, u snegu će završiti!“, kaže jedna starica.

210. dan

Sve je počelo da otopljava. Nesnosan smrad se širi gradom. Nisu svi u toku zime našli vremena da pokopaju svoje mrtve ljude, crknute kerove i mačke. Sada se otapaju, i sve užasno zaudara. Grozno je.

220. dan

Dole, na Ušću, u reci, pravo je groblje. Oko hiljadu leševa izašlo je na površinu ispod otopljenog leda. Trupovi plutaju, modre boje, debeli, nabrekli, naduveni, iako su to bili mršavi, izgladneli ljudi.

„To je od bojnih otrova koje su Nemci puštali u vodu“, kaže jedan vojnik, „u tela je ušao otrov, zato su takvi, najbolje je ne prilaziti im nekoliko dana“.

225. dan

Vazdušni napadi počinju ponovo. Narod, naročito deca, su se obradovali lepom vremenu, potpuno zaboravljajući da rat i dalje traje. U to je pre mnogo gore i užasnije čuti ove jezive sirene.

230. dan

Šta danas zapisati? Sekao nokte s nogu i ruku; potom ih kuvao na blagoj vatri, i onda ih jeo; pecka u stomaku; obrijao se oko podneva; uhvatio slučajno nekoliko miševa i nisam ih pojeo – nisam mogao; a profesor Jurij mi je pričao da je jedan Vasilij iz Telješovljeve ulice uhvatio pacova i pojeo ga, kaže uopšte nisu loši, samo malo žilavi – moraju da se dobrano sažvaću.

Autor: Aleksa Djukanović 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *