VREME ORHIDEJA

Probudila sam se na kopnu.
Raskrstila sa uspomenama koje se medjusobno raskrsiti ne mogu.
U fiokama sam izložila tajne.
Sa mene je skinuto paperje.
Mastilo se razlilo medju kazaljkama sata.
Postala sam albatros.Stremim ka visinama.
Lovci motre na mene.
Ranjena sam, zarobljena i ostavljena. Mrkla noć.
Rane na krilima svojim natapam tamjanom.
Sakrivena sam u pećini.
Kroz pukotinu posmatram praskozorje.
Poljuljani su stubovi Antarktide.
Iz oka teku slane suze.
Telo sačinjeno ob blata je na umoru. Iskre života jenjavaju.
Iz daljine osećam miris čempresa.
Čekam da orhideje noći procvetaju.
Da sam barem brod u boci…
Znala bih gde je moja luka.U meni teče barka postojanja.
Zbijena sam uz zid, privijeno je telo moje uz slabašno telo trske.
Ovaj priroz je dokaz koliko sam malena naspram života.
Bara je zamućena. Valovi savijaju stablo moje podrške.
Duhovi ustaju iz vode da me podignu.Krštena sam. Albatros više nisam.
A ne znam postojim li u ovome trenu,
niti u kome sam svetu?
Je li je prošlo vreme orhideja noći?
Šta sam, ko sam. Mrva ili div?
Bosonoga gazim po prašnjavom putu trnjem ispunjenom.
Sve je to samo zemlja i so.Žedna sam.
Pogledom pratim guste, teške oblake.
Jedna supernova nastaje dok svoju zvezdu tražim.Na stenama su nacrtani suncokreti.
Sećam se ljubavi procvetale u nepostojeću zoru.
Slušala sam priče o mome sudu, sude a istinu ne slute.Govore o pustoši moga srca, sabiraju moje grehe.
Svoje oduzimaju.
Na ledjima nosim teret svog krsta.
Autorka: Suzana Rudić

2 thoughts on “VREME ORHIDEJA”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *