Vetar lešinara

I

Mislim da sam prespavao svet
Sanjao sam njegovu izokrenutost
I pao sa klupe na kojoj sam zaspao
Onda kada sam krenuo da prevrćem smrt
Po tudjim očima

Mislim da u snu
Video sam Nojevu barku
Legenda laže
Nojeva barka je sagradjena od snova
Nojeva barka je sagradjena u snovima
Narod laže kada kaže
Da ćemo biti spašeni od nas samih
Nema nama spasa, Darling

Nojeva braka ode niz vrtlog reči
Prazni pogledi s obale su zakopnili
Tamo gde je prvi put zamirisala krv
Prazne reči su se
Poput lešava skotrljali niz usta govornika
I pronikle u blatu
Kao crkotina s crnim krinovima
Čiji smrad miriše poput prokletstva
Sa srećnim krajem

Prazne reči su preuzele tlo
I ukorenila u kamenom svetu
Koji spava izmedju nesretne Nojeve barke
I koščate obale u koju će se razbiti

II

Jaki su to vetrovi
Kao kurve koje traže večnu ljubav
Kao beskućnik koji traži smrt
Jak je to isuviše Mržni vetar
Da bismo spavali s trulim zubima
Misleći da su nam to venci
Oko glave

U proleće kad cvaje vrba biće paprikaša od Srba

Čini mi se da sam čovek
Koji je nakon rušenja grobova
Nakon golicanja mrtvih
Nakon rušenja usnulih barki
Obesio sebe oko vrata naroda
Postajući glavni kaput
Glavna crkotina koja je obavila žive
Iz koje sada stalni govore smrtnosti
Kao

U proleće kad cvaje vrba biće paprikaša od Srba

Čini mi se da sam zid
Na mojoj površini su neka bezumna slova
Koja su slatka u svom neznanju
I bezrazložnim izjavama besa
Čini mi se da sam načuljio uši u zidu
I čuo kako će slova svoja kosti
Sazidati u mojim očima

Možda me zato svaki pogled
Na obezglavljen svet
Boli kao svet kad pogleda na obezglavljene
Narode

Za mnoga proleća i leta
Ostaće samo zidovi
Čija će se slova čitati i posle nas
Čije će zlo na njima ispisano
Svedočiti da smo bili prelepe trudnice
Koje su sebi rasporile od grla
Do andjela
Kojima jedemo krila
Dok spavaju u nama.

Za mnoga leta i proleća
Neko će shvatiti da smo baš mi taj vetar
Koji je oduvao naš spas
Nasukavši ga u našoj glavi

III

U jedno bezljudno proleće
Kad se zatvore prazna usta
A umorni leševi sklupčaju ispod trave
Tamo negde, odakle je pronikla propast
Poput početka one loše pesme
(Kad cvaje vrba…)
Kad se zatvore sve napaćene, zgasnute oči
Šta ostaje od nas?

Ostaju samo pesme
I ne dao Bog da nam po njima sudi
Jer su to pesme od podzemnih ljudi
Čije krstove neko drugi nosi na ledjima
Koji već godinama truju zemlju rečima
A kunu se u nju i njene sledbenike
Ubijavši ih bez treptanja

Ostaju samo pesme
Da smo ubijavši druge ubijali sebe
Mi smo s osmehom trovali svet
Koji je suštinski oživeo grob
Čekajući da zagrli one koji ga ,,vole”

Ostaju samo sećanja
Da smo pomrli u podivljaloj mržnji
Prepunoj prelepih lažnih obećanja
Kako će nas spasiti izmišljeni junak
Čije su se kosti zarazile
Od početka do kraja pesme

Ostaje i poslednje zlo
Da smo ustvari zdravi u srži
Koju smo otrovali samim vazduhom
Koji je prenosilac zaraze
Zbog koje mi živimo
Koji je prenosilac

I pitanja zašto nije moglo
Nakon svih smrti koje su nas grozile
Gde je život postao najveća smrt
Pitam se zašto u jedno od poslednjih proleće
Ne može kad
Ponovo cveja vrba
Ne bude više mržnje
Izmedju, kako svih ostalih naroda
Tako i Srba

Želeo bih da izadjemo iz crkotine
Pre nego li nas proguta poput
Crne rupe.

Autor: Miloš Milosavljević

One thought on “Vetar lešinara”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *