Сумаватра

Сад смо неизбечни, млаки и нежни
Не мислимо: како су тихи, неизбежни
Врхови Морала.

Охрабри ли нас какав бедни стих
Што га испљунусмо једно вече
И не знамо да ли га ико икада
Поново у сјају рече

По једна мржња, вече, у домовини
Зглобове и језик нам увија, све тешње
Бескрајном нетрпељивошћу стидних бора
Из којих ниче црна кора
Као из крила туђег, чежње.

Снивамо дању и кријемо лице драго
На песников Месец са запетим луком.
Не милујемо ни ближњега свога,
Већ га даривамо, муком.

Ауторка: Горица Радмиловић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *