Спирала је лаж!

Спирала је лаж!

уочивши да је форма круга недовољна за афирмацију сензибилности и идентитета
долази до метаморфозе
раскидања круга и креирања нечег новог
улазећи тако у простор ширине непознатог
и стварања саме спирале

рекох, а још сам на вртешки круга

рече ми један човек:
кораци уназад постоје само у простору,
али не и у времену
коракнем уназад,
изнервирана што не идем ни напред,
а камоли горе

кружно путовање сенке

рече ми тај исти човек још једну ствар:
желиш ли да ти откријем шта иде после спирале?
желим
желим, а нисам још у спирали
после спирале долази до тачке

било ми је јасно
ширење
промена углова
перспектива
и на крају ширина тачке
ту си почео
ту си се завршио
иако није крај

још увек у кружном лавиринту
кружног путовања сенке једне жене
у настајању
хиљаду Марија, нигде Марије
ту не помаже ни Аријаднино клупко
ту ништа не помаже

рече ми други човек:
кад дође То време прећи ћеш Тамо неосетно
кад будем осећала да не осећам

сада осећам дисање
и осећам хладне врхове прстију док се стомак тресе
у стомаку је љубав
стомак је одавно престао да вари
пол се затворио
поново сам невина
једном си двапут био са невином женом
једне смо ноћи преспавали два дана
једном смо имали јутро до прекосутра
једном нисмо имали ни јутро ни дан ни ноћ читав дан

хоћу да ти поклоним нешто
нешто велико
што се не поклања
хоћу да ти поклоним пето доба
само ти знаш које је то време
када је вазда дух у ваздуху
и само ти не умеш да примиш тај поклон
а сви ће га делити са другима,
чувати само за себе,
поклањати,
па одузимати,
причати
и ћутати
само ти,
ти нећеш ни знати да је пето доба пете зиме
осим ако то не прочиташ негде на лето док си на мору и кажеш
да, било је
али нисам га осетио

и радујем се
и жалим
што га ниси осетио
што га спознајеш под свежином морског ветра
и сјајем сунчаних таласа

сети се митске птице отвореног мора
рибе-птице
и заборави

а не, ти си одавно заборавио
заборавила сам

човек се најслађе смеје самом себи

Силуета

опипавам силуету
по мраку
наслућујем мирис додира
који нестаје при светлости
истрајавам у присутности
твог одсуства
не напрежем се

боле ме таласи
тихог гласа којег нема
усковитланост полаког нестајања
које никад није ни било
кога неће бити
топоси твога мозга
сене твојих мисли
одржавање чисте даљине
упрљање далеким песком

нека све остане
и оде

нека зна да ме има
само онда кад ме нема

Ауторка: Марија Живковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *