slepica

I

mislim da me oblaci zaobilaze
ti maleni crni avetinjski stvorovi
svojim mokrim ručicama mrse mi kosu
crne kapi padaju
kao garež
svuda oko mene
nesrećne su te malene vode
kao maleni mrtvi jezici
vlaga je napolju
teško se diše
na tren mi se čini da je nebo oronulo
potonulo
duboko pod zemlju
drhtavi vazduh pomalo cepa pluća
pomalo kroz kožu do koske prolazi
moja krv je led ledeni

ne osećam bol ni vreme ne osetim
sve je stalo u jedan korak
između dva stopala se vodi ljubav
pod mojom senkom se vode ratovi
potrebno je mnogo puta umreti
kako bi osmehom smirio mostove
ruše se begovi

ako još minut ostanem tu
na ovom prljavom mutnom tlu
neće mi ni odraz ostati
a suze
one imaju svoje udove
rastrčale se po telu
cepaju me u delove
plač za smiraj tako se zove
crna ga kiša jede
zajedno sa mračnom ulicom

stojim naga ispred noći
gutamo jedna drugu za put
nazdravljam svim vojnicima
život je samo linija na dlanu
kad ti oderu meso
na njemu senka života ostane

i opet pod njom
negde duboko u meni
pobuna
nemir
nešto kao da se duša u nebo diže
i sve to iz jednog pogleda prema gore
vidim
ja padam
ja tonem u sebe
i propadam
svetlo je puklo na pola
u oba oka se zarilo
izgubila sam se
ovo je jebeni pakao
hodam u mestu
lutam kroz nigdine

II

znam da nekud moram da odem
odlazi mi se
narojili se insekti ovde
ubijam te krvave mrlje
svaka ima oblik slutnje
sićušna telašca na dnu čaše
otrovni prah kao greh ubistva
presudiće mi ujutro
noćas čekam svoju kaznu
znam tačno čija će ruka skameniti moj vrat
znam skoro sam sigurna čiji će prsti vezati u čvor ovo što je od mene ostalo
pa nemojte misliti da ja tugujem zbog toga i toga
da sam možda kivna zbog izdaje
da sam tmurna i očajna
bila sam tamo
u zasedi
iza ćoška svake kuće u toj slepoj ulici
čekala mrak kao što sad čekam svanuće
jurila san kao što se oblizujem na smaknuće
nemojte misliti sutra da mi je teško palo
svo to kamenje
na ovaj zarđali želudac
svarila sam pogrdne reči
nosim ih bogu na dar
dok traje ova noć puna tišine
mačke i miševi dok se krišom ljube
nemojte reći kako ste razočarani
i kako niste znali šta se do vas dešava
znate da je to bolesna laž
a još je gore pričati je deci
i kad oni sutra verujući u nju
uzmu ključeve istine
i njima vas u nepovrat zaključaju
nemojte misliti da vas neće zaboraviti
zaborav je moguć kao i slučajna smrt
ja zaista moram da idem
da stignem tamo nekud
pre svih zaborava i umiranja
neću poneti ništa u grob
sem možda
ako mi dozvolite
ali nemojte nikom reći
nosim život u džepu
nosim dete svoje majke i oca
plod ljubavi mačke i miša
dok je još živo
i dok diše
da mu ukradem vazduh
i poslednju sveću
duga je noć pre smaknuća
a večnost u sanduku je truli tren
izlaz je u prah pretvoren
dete u meni moj je plen
zgaženo
pre izlaska sunca
sa ukradenom svećom u rukama
nemojte sutra da mi sudite
i ne osuđujte lopova
njegov blagoslov je i njegov mrak
a oči privikle na mrklu glad

ide nam se negde
bilo gde
mermerne livade
u studen i smrad
pa zar da dozvolim da stradam od ruke onog koga volim
zar da dozvolim mržnji voljenih da me mučki ubije
svaki dan čekanja
kunem se
nosim kao čičak na kostima
nemojte sutra da kažete kako vas nisam opomenula
ja vam pričam gluposti
dok vas između redova na pokajanje nagovaram
težak je to melem
memljiv pobačaj dobrog dela mog bića
teži od mokre crvljive zemlje nada mnom
pita me dete
koja je razlika između anđela i đavola
sram te bilo da to ne znaš
kažem
nema je
odlazim

Autorka: Jelena Janković 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *