Sizifov sin

NE IDI DUBOKO U ŠUMU

Ne idi duboko u šumu,
Drži se rubova, gde još ima zelene trave,
Dokle još dopiru glasovi vrednih seljana.
Ne razumeš više značenja njihovih reči,
Ali prepoznaješ umilnu melodiju
Koja podseća na detinjstvo.
Ne idi duboko u šumu,
Iz starih, poleglih stabala
Vreme je izvuklo bitna svojstva
Pa kad poželiš da staneš na nj
Noga u deblo upadne do kolena
I prospu se kao pepeo
Nekadašnja snaga i visina,
Kao kad u času shvatiš
Da te izdalo biće koje voliš.
Ne idi duboko u šumu,
Ne nadaj se vilama i vilenjacima,
Nema sna letnje noći,
Ni Oberona ni Titanije nema
Da ti ulepšaju gluvo doba
Svojim divnim vragolijama
u komediji zabune.
Samo dokona baba Insomnija
Bez očnih kapaka i bez duše
Po svu noć bere otrovne pečurke
I usput peva uspavanke.
Ne idi duboko u šumu!
Isključi računar i monitor,
Pritaji se, oslušni svoje ustreptalo srce
I pazi da te ne izguglaju
Zli administratori svega i svačega.

SIZIFOV SIN

Mišljah, dovoljna je hitra ladja
Da se iz zemlje Lotofaga
Na Itaku svoju vratim.
Ali, gle, niko vesla ne želi da se lati
Da iz zatona senovitog isplovimo.
Vidim, za Eola posla biti neće,
Očajavaće brodska užad
I jedra će se vetra zaželeti.
O, rodna grudo sve dalja,
Mornari su ovi lotos jeli
I zaboravili ko su i odakle su,
Imena svoga se ne sećaju,
Niti pretke svoje pamte.
Ni slava oružja ahejskog,
Ni svi podvizi Ajantovi,
Ni razorena Troja,
Ništa im više ne znače.
Dok gromko uzvikujem – Itakaaa
I ruku ka pučini zalud pružam,
Oni odgovaraju: Gluvi smo za reči tvoje
I još pevaju:
“Gde cveta lotosov cvet,
Onamo naš je svet…”
O svi bogovi olimpski,
Milosti vaše ištem –
Otkrijte mi da li sam zaista
Sin Laertov, ili Sizifov,
kako su, još dok sam dete bio,
Tračarile babe po jonskim ostrvima.

MELANHOLIJA

Ne vredi da je goniš,
neće izvući uzbrdo
teška klimava kola.
Nije to mitski konj
s parom svemoćnih krila,
no tvoja umorna kobila
što pase posnu travu
kraj prašnog seoskog puta.
Ni vestalka ni kurtizana,
Nigde prispela nisi,
Umorna dušo što
Kada uveče skineš
Debele slojeve šminke,
Ugledaš lice devojčice
I pijavice tuge umesto obrva.
Kao rukom po tašni,
Ne gledajući,
Prebiraš po biću
Tragove usahlih ljubavi
I sama u san toneš
Još lepa, topla i živa
Kao sveća napola dogorela.

RODE

Dok hodam izmedju drvoreda,
Premećući u glavi reči nekog stiha,
Čujem iznenada odnekud duboki huj,
Tajanstveni leluj u vazduhu.
I osetim kako se iz stoletnog sna
Budi izbledeli, kržljavi instinkt,
Iščileli dodir s prirodom,
Kao šesti prst pred očima,
Kao plovne kožice medju prstima,
Kao škrge na vratu…
Kad me preleti brza živa senka,
Podignem glavu i vidim
Jato od pet roda u niskom letu,
S jasnim ciljem učitanim u jednolične pokrete krila,
Kako promiču tik iznad vrhova krošnji,
Lepe i snežno bele od mladog, jutarnjeg sunca.

RADjANJE PESME

Pita me čovek,
Ozbiljno radoznao:
– Kako nastaje pesma?
Postoji prvo neka slutnja,
Kažem mu,
Ne možeš tačno da utvrdiš
Gde ti se to nalazi,
Kao kad treba da kineš.
Osećaš da raste u tebi,
Artikuliše se…
Mrdaš glavom levo, desno,
U neznanju i nesigurnosti.
Ponekad u strahu
Da će se izjaloviti
Pogledaš u sunce
I pustiš svoj glas
Da završi posao.
Ili, kao kad čekaš
Da se umiri vodena površ,
Da bi jasno video
Odraz svoga lica
U njoj.

Autor: Miroslav Aleksić

One thought on “Sizifov sin”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *