Силуета са кишобраном

Падала је киша. Крупне капљице су се насилно обрушавале на земљу. Небо је било скоро црно, а хујање и бука ветра чинила је атмосферу још гором, али и страшнијом.

Међутим, у свом том хаосу, нашла се је једна силуета са кишобраном. Силуета је стојала испод великог храста чија се крошња њихала због ветра. Колико год је ветар био јак, силуета је деловала тако мирно. Кишобран се није мрдао, као ни капуљача која јој је прекривала главу. Једино крајеви дугачке одоре су поштовали законе природе у том тренутку. Силуета је мирно стојала.

Поред путељка и силуете и храста, налазила се једна двоспратна кућа. Поред једног прозора, на спрату, седела је мала девојчица која је волела да посматра кишу. Међутим, та мала девојчица није толико посматрала кишу, колико силуету испод храста која се није померала.

Девојчицу је страшно занимало ко је био испод капуљаче и кишобрана. И питала се зашто само стоји тамо.

Киша је падала већ петнаестак минута. Истом јачином. Нити се силуета са кишобраном померила, нити је девојчица поред прозора престала да посматра силуету. Девојчица је била радознала до те мере, да је одлучила да се искраде из куће како би дошла до силуете.

Успела је то да уради, а када се нашла испред улазних врата, чинило се да је ветар дувао јаче него кад је била у соби. Али, није се предавала. Док је ходала, девојчицина меленкост једва се борила са ветром, али воља је била јача од реалности. Девојчица је стигла испред силуете са кишобраном.

„Здраво“, рече збуњена девојчица крхким гласом.

Испод капуљаче пресијале су се очи. И биле су уперене у девојчицу. Оне су деловале збуњено, али не и одговор. Заправо, једино што је силуета урадила, било је подизање руке до пола. Видели су се длан и прсти. Рукав је висео, али не и њихао на ветру. Када је рука била исправљена под правим углом код лакта, десило се нешто неочекивано што је збунило девојчицу.

Киша је стала. Али није престала да пада. Свака кап кише лебдела је у ваздуху. Ветар је стао, али и сваки лист онако како га је ветар померио.

Фото: Fena’s Flair

Једна крупна кап кише лебдела је управо испред девојчицине главе. Девојчица је дотакну маленим прстићем, а капљица се мало узбурка, па настави путем где ју је девочица усмерила.

Време је стало.

Гром удари у врх кишобрана.

Девојчица је била веома уплашена. Дрхтала је.

„Здраво?“, поновила је девојчица сада потпуно несигурно. Скоро нечујно.

„Здраво“, рекао је мушки глас испод капуљаче.

„Ко сте Ви?“

„Ја сам Реин.“

„Чудно има за једног дечака.“ Девојчица је видела лице испод капуљаче које је припадало дечаку са око 20 година.

„Ја нисам обичан дечак.“

„Није тешко предпоставити након што сте зауставили време руком.“

„Хах, вероватно није.“

„Шта сте Ви?“

„Само бунтовни дечак који воли кишу. И који је на неки начин део ње.“

„Како део ње?“

„Па, ја сам на неки начин дух кише. Као тинејџер и дете, волео сам да је посматрам. Баш као и ти. Онда се десила једна несрећа и ето ме где сам.

*  *  *

Падале је киша.

Аутопут је био мокар и клизав. Била је гужва у саобраћају. У једним колима, возио је један двадесетогодишњак. Вожња је трајала мирно, опуштено. Са радија се чула музика, а дечак је певушио.

У једном тренутку, испред себе је видео како су се два шлепера сударила. Били су близу испред њега. Дечак је јако нагазио кочницу, али аутомобил је наставио да се креће напред иако се точкови нису окретали.

Звук ломљења стакла и савијање метала.

Бол.

Тама.

Светло.

Косач смрти.

Дечак је стојао испред косача смрти. Били су у тамној просторији. Испред бића са црним огртачем и лобањом уместо главе. У левој руци је дрзао велику косу. Косач је ширио таму око себе, али и страх.

Фото: Fena’s Flair

„Овог не могу ја да узмем“, рече Косач гледајући иза дечака.

„Али ја могу“, рече глас иза дечака.

Када се дечак окрену, вуде жену плаве косе и светлих очију са крилима. Анђео, помисли дечак. И није погрешио.

„Али имам слободних места доле у паклу.“

„Косачу, ниси га ваљда само због слободних места убио?“, рече љутити анђео.

„Наравно да не“, насмеја се иронично Косач.

„И није.“, у разговор упаде женски глас. „Ми смо наредиле Косачу да дечаку узме живот.“

Глас је допирао из највише од три жена у црним огртачима и капуљачама. У рукама су држале златне нити. Суђаје.

„Ви не бисте смеле на овај начин да одузимате људске животе“, рече анђео.

„Да ми нисмо послале Косача, саме би пресекле његову нит“, рече једна суђаја.

„Али ми и даље држимо животну нит у рукама. Непресечену“, додаде друга суђаја.

„Зашто нит није пресечена, а дечак је овде?“, упита косач збуњено.

„Наше маказе не могу да пресечу његову нит из нама непознатог разлога, па смо мислили да твоја коса може.“

„Ја знам разлог. Његов живот још увек није завршен. Ја сам га узела.“ Чули су се кораци из сенке који су се приближавали дечаку.

То је изговорила старица рашчупане црне косе кроз коју су пролатиле видљиве муње електрицитета. Била је обучена у црну одору са склопљеним црним кишобраном у руци.

„Дечак ће бити моја замена. Ја сам већ стара и дуго сам на овом положају. Тачније, триста година“, насмеја се старица.

„Реина, ни ти немаш право да тако одузимаш живот“, рече анђео.

„Заправо, имам“, рече самоуверено старица. „Ту дозволу сам добила од Већа живота и смрти. Али, да дечака сада нисам узела, свеједно би ме наследио. Када је био седмогодишњак, док је шетао са мајком, успео је да ме види. Наравно, мајка му је рекла да нема ничега тамо где сам ја стојала и само је одвела дечака. А, за вашу информацију, само наследник може да ме види.

„У реду, дечак припада теби, Реина“, рече Косач.

Остали су само климнули главом.

„Реина, да пресечемо твоју нит?“, упита једна од суђаја.

„Дечака ћете од сада звати Реин“, рече Реина, па настави: „После моје смрти, моје знање ће припасти дечаку. Тако да да. Пресеците нит.

„Било нам је драго познавати те, Реина.“

Када то изговорише заједно, суђаје пресекоше златну нит. Како је пресечена, нит изгуби златну боју и постаде бела пре него што паде на земљу.

Реина у том тренутку нестаде попут магле. Све више бледећи као и нит. Међутим, како је кишобран из Реиних руку нестајао, тако се појављивао у дечакове руке.

Када је кишобран у целини придобио своју боју, на дечаку се појави слична црна одора коју је и старица носила.

„Па, Реин, знаш шта ти је чинити“, рече анђео.

*  *  *

„А шта ти овде радиш?“, упита Реин девојчицу.

„Само сам радознала. Ниси се померио петнаестак минута на овој хладноћи.“

„Ускоро ће киша престати. Боље да се вратиш унутра.“

Девојчица климну главом и оде.

„Довиђења, било ми је драго“, рече док је одлазила.

Реин шаку подигнуте руке спусти надоле, а киша и ветар наставише да раде оно што су досад.

Реин је почео да бледи, а киша је све мање падала. Када је киша престала, Реина испод храста више није било. Наравно, девојчица је све то испратила погледом са прозора.

Након тог сусрета, прошло је доста година. Девојчица је сада имала седамнаест година, а још од друге године, носила је са собом једну неизлечиву болест. Често је имала нападе. И даље је седела поред прозора када је киша падала.

Али, једне вечери, девојчица је лежала поред прозора без свести. Родитељи су је брзо одвели до болнице.

Био је то заиста хитан случај. Доктори и сестре су окруживали девојчицу. Били су сви у журби како би је довели до стабилног стања. Требала је да се хитно оперише, што је родитеље бацило у сету и плач. Операција је била ризична.

Трајала је скоро читаве ноћи. Све до касних часова јутра. Апарати су пиштали. Мерили и приказивали откуцаје срца, притисак, ниво кисеоника у крви…

Сваким откуцајем срца приказаним на монитору, давана је нада родитељима. Било је јутро. Њени родитељи су седели испред операцционе сале и чекали доктора. Болнички ходник је био пун. Деца и њихови родитељи, старице и старци, скоро сви забринутих лица.

На апарату који је мерио откуцаје срца, била је само једна равна линија.

У ходнику је један дечак ходао са мајком. Загледао се кроз прозор.

„Мама, шта је оно тамо на паркингу?“, показивао је дечак прстом кроз прозор.

„Тамо нема ничега, сине.“

Падала је киша.

Аутор: Јован Ђорђевић

Текст лекторисала: Јелена Алексов

Једно мишљење на „Силуета са кишобраном“

  1. Сјајна прича.
    Ништа се није десило и све се десило.
    Нема фантастике, а све је фантастика.
    Никога ништа не убеђује, а све је убедљиво.
    Стил је једноставан, језик такође, а делују нагиздано.
    Волим овакве приче.
    Пошто се о укусима не расправља, то остаје између аутора и мена. Хвала на причи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *