SAŠA SKALUŠEVIĆ SKALA: MITOVI I SENKE

Separatni mir sa samim sobom nakon 30 godina
Saši Stanimiroviću

Ne želim da pamtim svoje pesme
Velike reči
Oskar Vajld je znao zašto umire
Odlazi

Gledam niz isti put
Trideset mi je godina
A kao da imam šezdeset
Uz to nosim i bradu
Pravi pravcati nomad

Neke nestrpljive žene su me napustile
Kao Mojsija deo neprosvećenog plemena
Koje je on kaznio večnim lutanjem
Ja nagradio bekstvom u brak
Trudničkim bolovima
Sa obavezno bezveznim likovima
Štreberima ili maminim mazama

Tek retke su ostale sa mnom
Izraz mazohizma
Čista osveta šta li je
kao i to hladno jelo
Što mi svakog dana kuvaju
Verovatno stavljajući u nj
Sa suzama svojim otrov
I onda zajedno nude
Nutkaju svoje grudi
Što mirišu na zrelu kajsiju

Nema tu pobednika
Grčka je trideset godina opsedala Troju
Ja i dalje ostajem neženja i poeta
Malo li je

JA SEN(E)KA

Iz ruku ti ispada žezlo skiptar
Dok se na pozornici purpurnoj
Koloseuma novog previjaš i valjaš

Pod nekom već novom maskom
Kao i uvek u takvim prilikama
Loš si glumac Nerone
Samo ti to niko ne sme reći

Neobične lire čudesne laute
Poskakuju pod tvojim drhavim
Nauljenim prstima
Previše slonovače rubina i zlata
Po njima
Glas kojim ih pratiš vokal
Kao da dolazi iz bunara negde u
Donjoj Meziji kraj Timoka podignut
Bunar koji će nakon dve hiljade godina
Kad nas više ovako ludih ne bude
Pronaći i možda načiniti spomenik

Kao i sve musave dečake iz Rima
Tebe je takođe spopala graditeljska ekstaza
Opijen vinom obnaženim telima
Krvlju onih što umiru u bolu
Naređuješ da se lik tvoj tamo ili ovde
Iskleše ureže Rim Sirija Galija
Judeja tvoje lice nas popun Sunca obasjava
Tvoje nemirne oči svuda prate
Šteta za toliki mermer srebro
Koji nestaće nakon tebe uništeni
Neupotrebljivi za druge koji će doći

Rekao si
Dragi moji daću vam
Novi Rim novo i bolje carstvo
Porušimo li stari lakše ćemo
Podići novi On će se izdignuti
Spalimo ga zajedno sa smrdljivim hrišćanima
Tim sektašima što se vešto skrivaju u njemu

Kajem se što ti verovah

Sve tvoje velelepne građevine
Nas tako skupo koštaju Nerone
I to ne samo blaga i dukata
Tvoji podanici senatori šarlatani
Zabavljači (porodice prijatelje poodavno nemaš)
Ovo ti ne smeju reći zato ti i pišem
Ja sam tvoj učitelj Seneka koji te izgleda
Ničemu nije naučio dok evo opijen
Vinom i kalkutom prerezanih vena
U rukama one koju volim ogorčen umirem

ARTTERORISTA

Verujem u kob, a ne u principe.
Emil Sioran

Nema Urlika La Americe Vlati Trave
Nema glasogovornika pokajnika
Ginzberga Morisona Vitmena

Postoje ujedni lažne nade prskana vutra
Čista kemija jebena plastika
Koja ti se lepi za mozak
Jede ti srce i muda
Uzima razapetu dušu
Zavedenu pepsijem red bulom koka-kolom

Kasno je da odustanem
Dignem ruke od svega
Previše sam dugo u rovu
Da bih se sada povlačio

POETIKA KROZ PORE – Oliver Jovanović 

Skalusevic-5Pročitavši u jednom dahu Mitovi i senke video sam ga daleko bolje. Bili su mi bliski njegovi stavovi o našoj zverskoj surovoj, virovitoj stvarnosti, o prodanim pionima i ludilu, devastaciji sveta i potrazi za nečim boljim, lepšim (ako toga još uvek negde ima da se nađe). On nije samo pevao o bekstvu, o jednostavnom vraćanju prirodi i odbacivanju lažnog morala, već o pravoj borbi, suprotstavljanju, pronalaženju iskonske prirode u sebi. U tome sam osetio nešto od Knauta Hamsuna, Ničea, Paunda, Evole i sl. mislilaca. Ja volim stare Rimljane i Grke, volim to vreme, a otkrio sam da je i pisac ostih sklonosti, da traga i po toj dalekoj prošlosti za nekim svojim odgovorima.

Da bi se razumeli sadašnjost i bili spremni za ono što nam budućnost donosi, moramo poznavati svoju prošlost. Rekao bih da autor ima jake korene, vezan je poput čokota za rodno tle, seća se predaka, i onog koji je gazio albanske gudure i onih još daljih mitskih rođaka, predaka svih nas indoevropljana. Sa njim sam prošao i večnu dilemu, onaj nemir, onu čudnu slagalicu koju čovek uvek dobije da rešava kada se nađe licem u lice sa… ženom. Stihovi dobro tesani i na mesto kako valja postavljeni. I postoji nešto u njima što za sada ne umem da definišem, nešto što im kao vinu daje upravo aromu ovog našeg timočkog podneblja. To nešto nalazio sam (ali u drugom smeru i na drugačiji način) i kod drugih vrsnih pesnika našeg kraja, to je poput kakvog “genotipa” nečega ponetog u srži, u krvi. Prepliću se ovde i Rim i Iliri, Kelti, Tračani, Goti, ima u Krajini nešto od Italije i Pompeje, izmešanog sa dalekim Sibirom, Azijom… Seneke, ukrštenog sa Kafkom i njegovim famoznim “Procesom” (a svi smo izgleda u njemu!)

Uglavnom, mislim da sam osetio i razumeo više nego što sam očekivao da ću moći, da je autor uspeo (barem meni) da rasvetli nešto od svog dugog i razgranatog putešestvija i da sam i kod njega nailazio na one momente koji su i mene morili barem u nekom periodu života a za koje sam ne retko nalazio tek deliće odgovora. Ali uprkos tome (kao što i sam pesnik kaže):

Kasno je da odustanem
Dignem ruke od svega
Previše sam dugo u rovu
Da bih se sada povlačio

Recenzija knjige Mitovi i senke, odlomak

2 mišljenja na „SAŠA SKALUŠEVIĆ SKALA: MITOVI I SENKE“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *