Šarena gomila ljudi

AVLIJA

u avliji koja se stalno puni i prazni
živi ogromna gomila šarena
ljudi sa izvitoperenim nagonima
koji progovaraju kroz svoja (ne)dela.

u avliji se Istok ne vidi od papaka
opojnih letača, kafanskih razbijača
zanesenih drskih manijaka
kockara, ucenjivača, krupnih varalica
koji nam stalno nameću rokove
i kurvi koje njišu svoje bokove

tužnu sliku Zapada što avliju krasi
ulepšavaju srpski bedni siromasi
zabrinuti u strahu drže se po strani
zvekeću svojim teškim okovima
zaglavljeni u trnju i kandžama vlasti

BALVAN

Vuku me putem koji se zove krug
Grizem vazduh oblake kačim za zub
Oči mi meke skrivaju tvrdi kapci
Ispod kože mi stanuju mravinjaci.

Balvan sam posečen bez nade
Koji se pita gde su putevi čisti
I žudi za ljudskom rukom mekom
Zelenom rekom i tokom bistrim.

I već slep ničeg se ne bojim
Ja balvan
U zatvorenom krugu
Čekam čekam da se spustim
Niz zelenu reku
Da mala čast mi bude
Da odplutam na prag rodne grude.

Al znao sam znao
Da bez nade kružim
Da me čeka sudnji dan
I da će me ljudski šljam
Pretvoriti u truli panj.

I tako slep i umoran pitam se
Zašto sam još uvek gord kao
Hrast i čemu ovo putovanje
Kad su mi na početku
Posekli korenje i grane.

BOZIJADA

Svanulo je jutro iznad gradskog trga
Nenaspavan i umoran dočekao sam dan
Koža me svrbi nije valjda šuga
O zašto sve ovo nije samo san.

Plata nije legla a ni putni trošak
Naslonjen na banku držim se za ćošak
Gde da krenem sada panika me hvata
U goste mi dolazi sudski tata-mata.

Okrenem se levo okrenem se desno
Djavo šalu odneo svuda mi je tesno
Najbolje će biti da se manje mučim
U kafani prvoj dve tri da naručim

Pa da natenane još malo razmislim
I uz čašu boze glavu da razbistrim.

MARTOVCI

jednog martovskog dana
neka druga sila je
opkolila narod sa svih strana

lica sa maskama pod oružjem i
dresiranim psima što čuče
čekali su znak da razbiju narodne obruče.

na terasi govornice narod su hrabrili
danas se moramo probiti na vrh
podići u visine
narode tresi drvo tiranije.

ispod terase pozorišta
kao u kazanu je ključalo
ulazio im je beli dim
u zakrvavljene oči
likovi zamućeni tamna lica
ruke ukrštene pred očima
čuli su se krici i jauci
hiljade nesrećnika.

košava je tog martovskog dana
nanela otrovne gasove srama
spaljivane su zastave
kao veštice na lomači
plači srbijo plači.

MRAČNI PUTEVI

Tama gluva uvek budna
Kao ljudska zloba
Snene kuće gradi
Mračne puteve pravi
Želi svakog čoveka za roba
U okove tiho da stavi

A čovek sanja i ne sluti
Već otvorena vrata neba
I oblak nemi crni i beli koji
Stoji pred svakom mrvicom
NJegovog hleba.

Ulicu bude vrapci
Nad budjavim hlebom
Se bude oblaci
I nad njim i nad pticama
Uzalud gladni kljucaju.

* * *

Ne ljubim svet ni sve što je u njemu
Telesnu pohotu, pohotu očiju
Gordost života što svetom gazi
Te tri sablazni koje ruše volju Božiju.

Nepravde, sile, padajte
Neću da ljubim vašu svilenu haljinu
Slepog, gubavog, grbavog, poludelog –
Bolesnog mi dajte
Da osetim bliskog srodnika
NJegove dronjke i blizinu.

Noćne tmine preobrazite se
Hristom – Trojstvom ljubavi
Da staro prodje i novo nastane
Da se gvoždje pretvori u safir plavi
I brdo ljudske nečistoće u bezdanu nestane.

Autorka: Zorica Baburski

4 thoughts on “Šarena gomila ljudi”

  1. Zahvaljujem se gospodinu Anđelku Zablaćanskom, našem srpskom pesniku, na sugestijama I podršci.
    Hvala.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *