Предратни споменар

ПРЕДРАТНИ СПОМЕНАР

Свега има у овом предратном споменару.
Има људи…
Не знам да ли ће их после бити.
Видим нестају.
Губе се љубави, чежње и жудње.
Нестају и обале, цркве на стенама, сунце.

Свега је у њему и више чак од тога.
Има и оног чега се сећам.
Има и Бога, али адресу не знам да бих му писао.

Видим крећу ратови.
Боре се изгубљени, неостварени сни…
Боре се залутали животи, оболели разуми.
Сетни са беднима, болесни са сужњима.
Бесни са бахатима а охоли са свирепима.
Да га завршим што пре, помислим.

На свили насликан лотосов цвет.
Само насликан…
Кажу да у њему сунце спава.

Дуго спава, зато га мање и има.
Ал’ нека се душа још увек смеје у тами.
Тада ствара мирисе, птице и реке.
Пробуди се, па загрми од јада.
Простре кишу да загаси жар и гареж спере.
Добро је док душа снева, прошапутам.

У овом је споменару и мисао скривена,
да је се сетим кад престанем да мислим.
Свега је камен на камен ређано.
А опет без реда, често.

Кад све прође опет ће сунца бити, кажу.
Зато и желим да ово само споменар буде,
а не уточиште за туге.
Опет ће га бити из оног цвета што га на свили нацртасмо.
Нацртасмо, да не заборавимо да га може бити…
А оно ће нас наново створити.
Надам се бољим него што смо били…
А до тада, неко време и ми можда цртеж ћемо бити.
На свили.

ТМИНЕ И ТАМЕ

Колико дуго ће трајати немир
и да ли му краја уопште има…
Време жури као да касни.
На станици тмина…
Воза нема, ћуте без речи,
и залуд чекају сви ови овде.
На њивама коров, на огњишту мемла.
Редови покорних бивају већи.

Боље да ћуте они што вичу,
ниједан видео пресуду није.
Са згаришта туге и даље боле,
спрати их неће киша кад лије.
У зноју се буде, па видају ране.
Ноћ је, не могу снити…
Све док се сложе тмине и таме
чије слуге требамо бити.

Аутор: Иван Сокач

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *