Povest o Nenadu

Sve je bilo tako udešeno da posle toliko godina, oni, konačno, odu na taj zasluženi odmor. Svi zajedno negde, u planine. Mi nikada nismo zajedno išli negde. Jesmo! Planine? Planine. Proleću se već bližio kraj, jer, te šume, ti krajolici kuda su oni jezdili bejahu olistali zelenilom, miomiris tek rascvalog livadskog cveća jasno se skupljao i mešao sa planinskim vetrom, svukuda unutar nozdrva.

Nenadu beše zapoveđeno JA sam Nenad – Nenad možda nije ja, odmah izjutra, na dan putovanja, da dovede konje Mi nikada nismo ni imali konje. iz štale, pošto ih prethodno uredno istimari, napoji te nahrani. Doručkovali su kajganu Hahahaha, četiri jajeta, četiri jajeta nas je troje, ispržene, nezgrapno isečene komade masne slanine Čista mast – jeli smo samo mast, uz šolju toplog mleka Bela boja. Očnjaci. Oči. Kamenje. Mleko. Malo majčinog mleka, uostalom, kao po nekom nepisanom porodičnom običaju, svaki put kada bi negde, svi zajedno, putovali. Crvenilo izblede i nebom iznad sela rasu se prozirna svetlost onog pojutarnjeg doba, kada već i komšijski petlovi prestanu da kukuriču svoju budnicu. Porodica je bila spremna da pođe. Iako narogušen i uobičajeno, u licu, zarastao, Uvek je bio takav – otrcan. otac tog jutra bio je neobično blag; kako ga se najbolje Nenad sećao – nosio je preko ramena pušku zaostalu sa služenja vojnog roka1), odeven sav po strogim armijskim propisima, teške vojničke čizme, u njih upasane maslinastozelene pantalone i izbledelu zelenkastu polo majicu. Majka, nešto mršavija i zgurenija nego inače Čuo sam kako je bije. Čuo sam, prva je sela na svoju kobilu i čekala muškarce pred kućom.

Ni dan danas Nenad se neće tačno setiti kuda su mu obećali da idu na odmor, samo pamti da mu je majka, pred spavanje, govorila o nekakvom belom hotelu, sa lekovitom banjom u svom sklopu gde su ga stalno vodili u periodu kada je bio sasvim omalen. Otac se prekrsti te pljunu nesporedno pred sam polazak, pope se na konja, zagladi masnu tamnu kosu i uzjaha prema atarima koji su se sa selom graničili, prema brdima, izrovanim letnjim putem prema mestu njihovog odmorišta. Nenad kad ga upita zašto je svoj karabin Pamtim taj kundak! poneo, ovaj mu odgovori svojim grubim glasom da je to stoga što će možda usput biti zečeva, pa bi grehota bila kojega ne ustreliti i poneti ga dalje, u rancu.

Tri lelujave sene oprljene svetlošću prvih dana kada se proleće sa letom sastaje, njihaše se u otmenom kasu prema potoku iza prve okuke, na prilazu selu. Ustaviše svoja tri bela, blago zadihana konja i otac lako sjaši sve gazeći nervozno uzduž hladne vode. Dogovor je bio ovde u 11, gde li su već? A koga zapravo čekamo? Ja se njih ni ne sećam? Sećaš se… Gde su njegovi rođaci – pitao se naglas bradati čovek, išteći odgovor u zbunjenim očima svoje supruge i sina. Prođe tako nekoliko minuta u tišini izgubivši se u nepovratu toka vremenskog, kada iznebuha izjaha čiča Dragan sa svojom malom svitom; svi odreda, njih petoro, jahali su na pegavim belim atima. Pošto su se izljubili i izgrlili, muškarci se rukovaše pa ponovo na konje uzjahavši zapute se, sve vodeći za sobom svoje dve porodice, putem krivudavog hladnog toka potoka, prema prvom većem brdu.

Što zbog vetra, što zbog čudnovatih odnosa među dvojicom braće, glavama svojih kuća, njihov put uglavnom je sabijen bio neobično mučnom, brzovezujućom tišinom. Nikada ih nismo ni voleli. Oni su nas izdali kad nam je bilo najteže. Nenad to dobro zna! Otac to dobro zna! Probijali su se u šumu galopirajući kroz zamuklost, kao da su mutavi, kao da ne govore istim jezikom celoga svog života, kao da nikada ništa među sobom prozborili nisu i kao da se uopšte ni ne poznaju, a tako ogranizovano jašu, dva brata na čelu čete, a za njima, uz topot potkovanih konja, njihove porodice.

Sve se to Nenadu tada činilo odviše spontano, zapravo kao da su svi podređeni nekom neobjašnjivom prećutnom dogovoru za koji on nije znao; i sa leve i sa desne strane pojavljivali su se, u kratkom vremenskom roku, takođe na snažnim kičmama svojih belih konja njegovi bliži ili dalji rođaci – deda Mijat Kockar prokleti! delio je sedlo sa bakom Ankom, ujak Obrad iz Srbije, Vuk – smrtno ozbiljnog lica – stariji brat iz unutrašnjosti, Nevena Video sam je dok se presvlačila. Haha, tako bleda koža i tako okrugle okrugle… – njegova mlađa sestra od tetke koju viđaše samo prilikom velikih porodičnih okupljanja kakvo je definitvno bilo i ovo, tetka Branka Nikad mi ni dinar nije dala, a svi znamo kako zarađuje svoj prljavi novac  koliko ga ima! i još njih nekolicina. Svi su oni, kao omanja vojska jahali kroz šume u jezivom mraku ne izgovorene reči, poslušno i svi sa istim ciljem Pa oni su se dogovorili. Sve oni već znaju! – do belog hotela, skrivenog negde u podnožju bregova. Sem cvrkuta razbuđenih šumskih ptica tu je nemu atmosferu zasecao, uvek ravnomeran i jasan, zvuk vlažne zemlje što bi izletala i mrvila se za kopitama njihovih belih konja.

Alejandro García Restrepo – Naturaleza con símbolo al fondo

Baš kad zamakoše, podne se prelomilo pa nestalo za njima, iza šume i izbiše na travom prošiveni proplanak, Nenad je predosetio da su blizu belog hotela i nije želeo da zapitkuje, sebi najbližu, majku, baš kao u detinjstvu, kada će stići. Znao je da su tu. Tada je otac zauzdao konja, baš ispred velelepnog hotela, iznad ulaznih vrata nije bilo nikave table, nikavog imena; na ulazu hotela neoprljenog prohujalim godinama svi su već bili pristigli. Svezaše najpre konje za jasle pred hotelom pa su, u grupama od po dvoje, i dalje ne zboreći suve reči, ulazili, sve gazeći prostrti crveni tepih, u dugački, povešanim slikama ukrašen, bolesno sivi hodnik, a on je završavao baš ispred ovalnog, gotovo, oltarskog dela, recepcije. Tamo ih je nasmejan, kao i uvek, vidno sraslih obrva i blagog rakijskog zadaha, dočekao Milan, Propalica! čuveni seoski trgovac, i rukom uputio prema velikim staklenim vratima prema ogromnoj sali gde su se održavale raznorazne svečanosti. Ćutke ispratiše Milanove upute i bespogovorno, kao u nekakvom čudnom maršu Oni to znaju! Oni to moraju znati, zato tako i ćute!, spustiše se niz drugi, nešto mračniji hodnik u prostoriju gde su se imali okrepiti.

Otac Nenadov, to se podrazumevalo, seo je na čelo stola te srdačno pozvao goste da se smeste i u miru sačekaju da im stigne supa. Tako je i bilo. Nenad je seo odmah do majke, a ona, podrazumevano, do svog muža. Obrad odmah pripali cigaretu i naruči sebi dupli viski Kako je lepo bilo piti sa njim. Nikad kraja tome. dok su se ostali, ne obazirući se preterano na njegovu nonšalantnost, smeštali, rukujući se i kezeći se jedni drugima besmisleno.

Kroz dvoja vrata, vodila su u prostoriju iz pravca hodnika što se nastavljao prema drugoj strani, tik uz glomazne prozore kroz koje je prodiralo, u slapovima, svilenkasto pozno prolećno osvetljenje; ulazili su kelneri Hahaha, polako noseći u rukama posude od srebra, u njima ključalu pileću supu, i pažljivo, probijajući se među stolicama, spuštali te posude blizu gostiju. Svi su konobari bili Nenadovi nekadašnji poznanici, sećao ih se dobro iz srednjoškolskih dana, i iz perioda kad je bio baš mlad – svi su oni kružili njegovim sećanjem, baš kao sada ovde, raznoseći uspomene kao tanjire ili viljuške. Nenadu je u tom okruženju bilo naročito prijatno – bio je među svojim ljudima ili mu se bar tako činilo tada. Prvo se značajno nakašlja, da bi odmah pošto je poželo prisutnima prijatan obrok, otac, privukavši dovoljno pažnje na sebe, uze glavnu reč. Okolnosti pod kojima su se, u prošlosti sastajali, bile su strogo određene onim prelomnim periodima u njivim životima – rođenja, krštenja, raznorazni ispraćaji, venčanja, slave i naposletku sahrane. Međutim, kako je govorio, njega je mnogo radovalo što su se eto, okupili svi, koliko ih je prisustvovati moglo, da odaju poslednju poštu njegovoj supruzi Ali majka je živa, ona sedi tu, sa nama. Ništa ne razumem. Sve je jasno, čoveče, sve je savršeno jasno. koja se, sedeći mirno kraj njega, smeškala neprirodno; sve su joj usne podrhtavale kao da će se razviti u nekakav nekontrolisani manijakalni smeh. Svi su se, završivši sa supom, kako je vreme odmicalo i jela se na stolu smenjivala, napokon oslobodili one unutrašnje neprijatne stegnutosti, onog stanja svezanog jezika i svako, po malo, odmereno ipak, poče govoriti o sebi – gde su danas, čime se bave, imaju li potomke, koliko zarađuju, gde putuju i slično. Vi ste mrtvi za mene! Odavno ste umrli! Čitav skup, najednom dobi svoju pravu svrhu; porodica je sada zaista i ličila na porodicu i posle toliko godina, ponovo je Nenadu bilo ugodno što se nalazi među svim tim manje-više poznatim licima.

Majka se, dok su se unakrsni razgovori raspredali i uplitali u jedno dugačko, nerazmrsivo, klupko porodične istorije, lagano nagnu prema Nenadu i došapnu mu nešto toliko uznemirujuće, nešto što je ličilo, po svom sadržaju na kakvo proročanstvo Ona je sve vreme bila protiv toga. Znao sam ja to. Znao sam! Dok je tako isprekidano šuškala rečenice u sinovljevo uvo, njen Nenad hladno je saslušao izrečenu misao svoje majke – da će mu otac uludo izgubiti život negde u sarajevskim predgrađima krajem leta godine hiljadu devetsto devedeset i treće. Kada ju je naivno upitao da li će se to zbiti tokom lova na zečeve ona odmahnu rukom i reče kako će to biti veliki lov na ljude…

Nenad je primetio kako se otac nešto mršti ispijajući svoje pivo uz gorak izraz lica pri poslednjem gutljaju. Možda sluti, možda zna? Majka je otkidala zubima hrskavicu sa gotovo ogoljenog bataka Pa ona je kost i koža. Kako me je uopšte i rodila, a da se ne raspadne koliko je sićušna? i mast joj se slivala niz koščate prste. Nije dobro sažvakala zalogaj i zagrcnula se toliko da se čitavim telom povila nad tanjir sa kostima i počela očajnički da kašlje dok su joj se vratne žile naprezale toliko da su ih svi za stolom mogli uočiti. Zatim poskoči, i dalje kašljući, odgurnu nemarno stolicu i otrči put hodnika odakle su i došli. Otac ga samo pogleda Mrzim što mi naređuješ kao da tvoj pas, a ne sin! i Nenad je znao – mora pomoći majci koja je, kao nekakav begunac, trčala nezaustavljivo prema vratima hodnika. Nenad je pohitao za njom dozivajući je Majkooo mati, majčiceeee, majkooo! – ona se nije odazivala, samo je kašljala sve gore i istrzanije, i kad su proleteli hodnikom vide je kako otvara siva čelična vrata na kraju bezbojnog hodnika i nestaje za njima. Kada je stigao do vrata, sav u znoju i zadihan, Nenad je naglo svhatio da su se ona za njom zaključala Možda i zauvek? te da ne postoji način kojim bi ih mogao otvoriti i pomoći joj. Lupao je krvnički, ne posustajući, šutao ih, vukao, psovao – vrata su ostala zatvorena. Majkooo, vrati mi se! Majkooo, gde si otišla? Majkooo?! Iznad njih mastiljavim crnim ćirličnim slovima pisalo je KRAJ JE BLIZU.

Medicinske sestre trčale su unezverno naokolo i uzikivale ‘Ziprasidon Ziprasidon’. Sa druge strane limenih vrata životinski krici odzvanjali su, probijajući se lako kroz njih i širili se sivim hodnikom. Lek je prestao da deluje. Odvratno mučni uzvici izbijali su iz samice, iznutra oblepljene iskidanim belim  jastucima, u Višegradskoj ulici u prestonici. Kada su otvorili vrata, u rukama držeći pric, dugačku tanku iglu i bočicu Ziprasidona videli su zgrčeno telo u agonijskom stanju bezizlaza, u ispranoj beloj košulju, čvrsto svezanih ruku, kako jeca valjajući se u sosptvenoj mokraći i razjapljenih čeljusti ponavlja Majkooo majko, gde si majkooo?

Kada su uspeli da ga primire i daju mu novu dozu, glavni doktor čučnu zaštitnički kraj Nenada koji je drhtao i dahtao zakvavljenih beonjača, stavi mu lagano ruku na rame i cinično ga upita – Kada ćeš napokon ustanoviti da si tu ženu ubio ti, svojim golim rukama?

Autor: Stefan Basarić 

FUSNOTE:   [ + ]

1. Iako poreklo te puške u njihovom domu nikada tačno nije utvrđeno, i majka i Nenad verovali su da ju je otac iz Banjaluke krišom poneo kući, rastavljenu u vojničkom rancu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *