PONEDELJAK (CRNI MESEC)/NOĆivost

Ponedeljak (crni mesec)

…Zvao se Ulan Blanko. Najviše od svega voleo je da sedi na hladnom pločniku ispred starog lokala u ulici Gaz. Bila je to mala pošta koja je radila samo prvog dana u nedelji… Uvek samo na hladnom pločniku jer sunce više nije imalo veze sa Tim… Tada bi kisnuo i jeo sendvič sa suvim šljivama. Uživao bi u probuđenoj agoniji naslanjajući glavu na trulu banderu.

Plamen jednoličja sakrivao je i njegovo treće lice. Sada bi Je mogao naslutiti još samo u stanjima polusna i tada bi joj oprezno, na licu pored desne obrve, iscrtavao veštački mladež, posle čega bi besno bacao crni marker na mokru ulicu i pustio ga da se razliva bilo gde:

„Čemu napor za nešto što je već jednom izbrisano?!

… I uvek kada bi se pažljivo zagledao u nogu na kojoj su se javljale tamne, suve mrlje bez razloga, činilo mu se da je, od kako se Prvi put rodio, iznova viđao njenu izmišljenu tačku na nebu, verovatno samo zato što je znao da je i njegov izvor bio životinjsko stanište. „Obeležili su me“, često bi pomišljao. Znao je samo da JE tražio i tako ostario u borbi sa gravitacijom pozajmljenoj od vremena, one nekadašnje više Kasnosti koja mu je sada darivala samo otrovni „prašak za bojenje očiju“.  Ali čekao je. Ni sam nije znao šta. Važno je da je čekao…

I ponovo je bio ponedeljak,  ponovo još jedan dan za poštu.

Bela koverta… Primiče je skoro modra ruka kroz mali otvor na drvenoj kućici i grubo stavlja u promrzle ruke. Zbunjenost i strah… Njegova prva pošta otkako Je izgubio.

 Nestrpljivo cepajući pokisle papire, ugledao je nekoliko reči, nešto što je samo u prvi mah  podsećalo na oglas:

UNAKAZI ME! ULICA GAZ BR. SVETLOST

ZNAK RASPOZNAVANJA: JEDAN ORGAN (IZABRATI!)

Ni reči više osim tamnog kamena (koji je u njemu, ni sam nije znao zašto, izazivao osećaj beznađa i besa prema sopstvenom biću) i pečata u vidu srpa  precrtanog strelicom. Zgrožen neočekivanom porukom, nije ni primetio kako mu pogrbljeni starac otima kovertu i, zagrlivši je, seda na njegovo mesto na pločniku držeći u ruci ključ. Dok mu se Ulan besno približavao (samo mu je taj starac nedostajao!), prosjak je prekornim glasom uzviknuo: „Radi šta hoćeš, ali ja ne molim za milost, ja molim za tvoje spasenje! Ovo je dogovorena adresa! On neće ostati nem na molbe bajatih usta!“.

Sada ga je gledao čovek sa dva lica okrenuta na suprotne strane. Prestravljen takvim prizorom, Ulan je bezuspešno pokušavao zamisliti tačku koja bi tamom svetlosti odagnala strah i oterala izobličeno čudovište koje ga je sve više gutalo svojim mutiranim grimasama drskosti. „Uzalud“, pomislio je u besnom očaju na kojem su mu mogle i Furije pozavideti… Ali onda, ni sam nije zna kako, uspeo je ugledati svetlu mrlju na čelu Drugog lica. „Ona je!“

„Okreni se! Izaberi! Svi misle da sam nakaza, izlapeli starac i, baš kao i ti sada, gledaju me sa gađenjem i sažaljenjem. Sada mi daješ nekakav buđavi sendvič, a ne znaš da je multiverzum moje prebivalište… Ja Vam mogu obećati da će, ako me samo poslušate ovaj put, ostati više od jednog mesta na plafonu Sikstinske kapele. Možda sam i ja kao i Vi predviđen za samouništenje, ali moju energiju rođenje ne može ukinuti, ja je u Vašim dekama skeleta merim, rastvarajući je u Reiki. Bio sam prisutan na Vašem rođenju – Biće mi žao da sada ostanem bez jednog lica ako Vi… Nije bitno! Odreknite je se! Ne možete?! Deliti univerzume sa Vaše strane nije dozvoljeno. U Vašim očima sada vidim vapaj apsolutne praznine! I zato nikada ne možete izabrati. Onda se ugasi!“

Sačekajte! Uzaludno je vikao primetivši kako se oba lica starca sklapaju u jedno nakazno obličje koje je gramzivo grizlo njegov sendvič i markerom obeležavalo isprekidanim putačama oči koje su pripadale Njoj još samo ovaj put.

Osećao je kako ga nekakva mrtva kružnica odvodi u njene beonjače, ali tu nije bilo mesta za njegove tri glave! Setio se: „ZNAK RASPOZNAVANJA: JEDAN ORGAN (IZABRATI!)“.

Iz džepa je izvadio makaze za otvaranje pisama i snažno zamahnuo. „Kako se ranije nisam setio da ih imam?“ Osećao je: njegov kažiprst nekontrolisano usmeren ka Gore i na njemu onaj isti tamni kamen ( Bes…)

U strahu je pažljivo podigao glavu i osetio kako se svetlost pretvara u svetlost. „Biraj“ govorio je glas. „Unakazi me!“

(Bes…)

            Izmišljeni, crni krug se grohotom cerio na trule šljive koje su ulicom plutale ka kanalizacionim otvorima.

NOĆivost

            Prisluškivala sam dugo iza kamenih vrata… video me je izokrenutu. Po pragovima vekova on je samovao u iskonskim potonućima – Svojim… a ja sam sanjala da me makar u tom preseku odsutnog trenutka pusti u svoje Mračno potkožno presedanje…. da ga i Tu ponovo nađem. Tama i Svetlost svesti, Svetlost i tama Ljubavi – Okean Zaveta… Probudio me je u nerođeno vreme, a onda sam ga rodila iz sna… Nevinog poput plača deteta. U sredini piramide ocrtavao se časovnik zaustavljenog vremena. Večnost smo već podelili, ali mrak najteže otvara svoja vrata. Koga primiti, a da taj ne izneveri težinu tame rođenu  u iracionalnim bludištima?! Taj crni prah sam od vajdaveka ispijala… ali mi je On pokazao Razliku, svetlost koja se negde uzmicala…

Putanja – čista i savršena! Bejah ponesena neprobuđenim osećajem proticanja, ali i vraćanja. Živeću u Večnom, Živeće iz Večnog… Želim da upoznam svaki njegov Mrak – Tama je ontološka nagodba sa smislom… Mesečeva pega… Jer iz svakog bola koji ne pominjemo izranja drevna Misao o još drevnijem Čoveku. Krug koji me mami da se hranim sopstvenim strahom – Tama svesti i Svetlost Ljubavi… Telo koje postaje nekakva  viša oktava.

        Moj CRVENI BARON…koji me gleda očima usnulog leptira i zveri probuđene zubima krvavog Usuda. Postelja koja ne dopušta povlačenje ni beg – samo vatrom ocrtava kaznu i njene granice pretvarajući taj palimpsest mog tela u senku Božjeg Agnesa. Samo za njega igraću igru oživelih senki SADA… i sigurno JEDNOM. Biće to moj „RETOUR A LA VIE“, moja trijumfalna reč… trijumfalno telo.

            Kome ćeš mene dati, Oče? pitah čoveka iz sna.  Sada će moja Reč odlaziti u misao predaka jer Žar je iznad volje, Misao iznad žara, Osamljena ptica iznad misli –  On: Onaj koji se igra sa oblicima okrenuvši leđa nevernom Mesecu… Hrt noćnosti koji me gleda kroz dim nargile sa ukusom vanile i mente. Moj Zlatni Bog i Eterični Čovek.

Darovanje Oka je prokletstvo.

            Ostaće samo igra! Hajdemo sada! Igraću za mrak, za veseli polazak! Zaigraću poslednji put za sve njih, za sve male bljutave ljubavi kojim sam se hranila, jer tražim međustanje…, tražim PROKLETSTVO života.  Hvala, gospodo! Ali iskonska Igra desiće se na Njegovoj putanji.

            Čovek iz sna odgovorio je: Daću te smrti! Urlik divljine i pitomi šapat koji izlazi iz prstiju zagrlili su krilato Sunce… Prisluškivao me je iza otvorenih vrata, videla sam ga izokrenutog. Ljubavnici ipak moraju biti omeđeni na ovaj ili onaj način. Čovek koji ćuti i žena koja šapuće govore isto, ali umiraće krv. Krv koju je budila samo arhetipska ruka pripadanja i odsustva. Napred ili Nazad? Prepoznaje se samo jedno lice: Nerođenost.

Bila sam Tot koji je eliksir smaragdne varke držao u rukama ne znajući da ga je peščanik već zatajio. Tada sam zažmurila na krik pređašnjeg, na plač žrtvenika. Uživala sam slast arome Prve svetlosti širom otvarajući usta… Nikoga da me napoji… Zagrcnuh se zrnima peska koja su ispunjavala moje telo. Kao da po prvi put osetih granice kože. Upoznah svoje koordinate…

            Svetlost se probija kroz otvore na roletnama. Njegova ruka prebačena preko mog pupka, kao uposteljena reč pobegla je iz sna. Osećam da još uvek igram dok me golica. Negde daleko dešava se Déjà vu (oproštaja)(sa)Sobom”. Ali staklena sećanja kreiraće Drugi… Na ožiljku koji dodirujem, čujem silan ciklon što lomi katarke … Nepoznato daleko ime. Ne želim nazad. Između tebe i mene razlike uistinu nema… Dosanjavanje bi zaboravilo Život…

Autorka: Snežana Savkić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *