Поднебесје

Увод

Човека, о којем ће се подробније говорити, кад дође време за то, нисам довољно познавао. Чак не бих могао ни да употребим реч ”познавао”, јер наша повезаност није се тицала познанства, већ пуке случајности мога посла и његовог дела. A да би се особа познавала, пре свега потребно је ипак имати какаву интиму. Али, иза њeга је остало такво дело, да се о њему мора проговорити.

По свему судећи, како су касније говорили суседи; дотични није држао до икакве присности, нити зближавања са њима, иако су наши варошани комшијску благонаклоност сматрали за врлину. А нарочито комшијску испомоћ, и мада су ланци који држе заједницу на окупу, макар и повремено, упитних мотива, сигурно је да се чак и новољно пружала рука помоћи, ако ни због чега другог онда ради захвалности и доброг гласа; и ко зна, можда већ сутрадан затреба услуга заузврат – као по намерном свођењу рачуна.

О Петру Кавезићу, како се звао дотични, није се много памтило, но његово дело запрепастило је читаву варош, те је све што је и било у вези са њим добијало нову, тајанствену слику, са некаквим предзнацима, те је један од варошана, његов познаник изјавио нешто налик овоме: ”Ја се ево сећам да је избегавао сусрете; да када бих му у својој радозналости пришао, покушавајући да успоставим икакву везу, његове би очи уплашено бежале од погледа, те би брзо и невешто измишљао разлог за одлазак и већ следећег тренутка нашао би се иза прага свога стана, где је по свему судећи, почетак сигурне зоне, у којој никоме не дугује речи и објашњења. И сам знам да постоје такви примерци човека, којем уплитање у личне ствари јесте као прескакање туђе ограде; човека који се скрије у своју рупу, као миш, и тамо охоло граби за слободом. Можда он тамо, у свом кутку, баш ништа нарочито и корисно не ради, мислио сам, може бити да тамо пребројава кованице унапред знајући тачан износ, или обавља сличну бесмислену ствар – али сва наслада и задовољство налазе се у чињеници да је све то, на крају крајева, његов избор, и макар трошио своје време узалудно, троши га по својој слободној вољи, и нико, нико му је не може одузети… Да сва штета остаје на њему самом, и да је сва штета дело њега самог, и зашто би дођавола, ико покушавао да га у томе спречи…”

А како су наши варошани кадри да дознају и најситније детаље који се никада не доводе у питање, већ се узимају за истину, давајући ослонац за свако наредно вредновање и одређивање онога о коме је реч. Просто, то је варошко својство, да сазнаје, обрађује и пушта у етар. Понекад чак и дода наизглед небитан детаљ, међутим баш тај детаљ уме каткад да кошта нечијег достојанства.

До мене као варошког полицајца свакако да су долазиле разноразна сазнања и новости, а за мене, као човека на битној позицији, везала се судбина овог младића. Наиме, десило се да сам, вршећи своју пословну дужност и имајући надлежност за такво што, обишао кућу Кавезића, кад њега већ није било, и да сам по некој људској дужности и на молбу осталих, преузео кључеве стана до јављања првих и најближих рођака, а уз то и присуствовао самоме погребу.

Било је то уочи хајдучког растанка; новембар варош обави у мрке боје, а гробљу даде нарочито сивило и јак, хладан, ветар. Спровод би завршен веома брзо, без поздрава и формалности, а у мени, насупрот јесени, клијала је радозналост коју је дубило сазнање да од ожалошћених нема никог? Па чак ни оних који куротазије ради долазе, немајући паметнијег посла, премда покојника нису ни познавали (ово је код нас у вароши нарочит феномен). У капели сам био сам, а неколико тренутака касније стили су и гробари, а један од њих, виши господин, са накривљеном црном капом на глави, некако је змијски извио врат, наместивши око као да проверава квалитет каквог драгог камена, и тихо изговорио ”нема свештеника!”, гледајући у мене, као да се радује што ће ствар брже-боље бити свршена.

Покојник је брзо покопан, а ја се упутих кући. Ветар нагло убрза, подижући и ковитлајући опало, влажно лишће, а у мени се диже немир, бацајући ми пред очи два збуњујућа дана и самог Кавезића… Приметих тада да што више размишљам о њему, тим је он постаје тајанственији а ја радозналији; и мрска људска природа, одмах би да дозна! Знам то врло добро, знам по себи. Чим неко од познаника пошаље поруку да има о нечему да разговара са мном по виђењу, ја брже боље удешавам састанак, хитам к њему, само да што пре дознам о чему је реч. Јер не могу да трпим чекајући. Мислим се, лако је њему да чека, док ја стрепим сећајући се и нагађајући о чему би могло бити речи.

Фото: Dawid Planeta

Тако би и сад, а сво разјашњење тајне налазило се у левом џепу мог капута. Узех кључ и упутих се ка познатом ми месту. Ушав, колебајући се на корак, осетих такву хладоћу, немир – јер моја посета сад не би по дужности – и празнину да сам се на тренутак осетио као малочас у капели. Уђох у собу где и ономад затекох сцену, корачајући несигурним кораком, скоро нечујно, као пред мртвацем. У углу је, просто, постављен тако безобзирно, лежао душек, на сред собичка онижи превоугано сточић, срушена столица под куком заривеном у плафону, о коју је висио, у зид укључен, кабл звонасте лампе. Спрам душека стајала је комода испуњена неправилно поређаним прашњавим књигама. А у самом њеном углу, на последној полици при дну, лежаше кутија исписана његовим именом, црним дебелим фломастером. Сав непријатан задах прибијао ме је и остављао мало простора, ухвати ме вртоглавица и ја зграбих кутију, истрчах из стана и упутих се ка свом, као алкохолом омамљен.

Кући отворих кутију, и у њој угледах старе цртеже, по свој прилици детиње, јер тако неправилне црте, бајковите призоре и сасвим несвесно и невино испољавање душе, без имало намере и улепшавања, – може бити само дело детета. А с друге стране – грозота. Људи без стомака, великих очију, широм отворених уста као да вичу, уплашени, црни. Човечуљци који ратују на брдашцима у црвеним нијансама, као да крваре. Нарочиту пажњу одвуче ми следеће: на једном од цртежа, из тела врећастог облика, као у некаквом кавезу, без руку и ногу, извијао се врат и глава без уста, опет крупних очију… И сав призор ишаран љубичастом бојом, у свим правцима, као у незадовољству. А да би ствар била занимљивија и утолико страшнија, јер све што је грозно и скандалозно, далеко је занимљивије, на полеђини папира лежало је исписано ”ово сам ја”, рекло би се, руком одрасле особе, као задата тема… Туга божија, помислих, и одложих цртеже у бунилу, узнемирен, више него малочас.
То је био наш јунак…

Пред лице ми почеше искакати слике покојника, а његово лице поче ми се кристалисати, и заиста, оно није могло бити друкчије но што је било. Наружено, мученичко. Ружан као лопов, рекло би се, а како и не би; сам живот, дешавања, речи, осећања, и мисли, нарочито мисли, знају тако да се одразе на лик човеков да он просто постане слика и прилика своје душе… Лопов, та он живи далеко од безбрижног, живи живот који чине похлепа и лукавство, а душа његова не може бити прожета ничин другим до нападним, насилним мислима, плановима како и шта да украде, кришом, да не буде сумњив, ухваћен, да не буде оклеветан, и најзад, шта ако буде? Та његово лице мора да се прилагоди, искриви и наружи од силине осећања и мисли. Тако је и лице нашег јунака било исписано цртама његових мисли, дела, и цртама онога што о себи можда није ни знао. Све то лежало је забележено под цртежима, и у својеврсним записима, који ће бити изнесени у наредним страницама, што препричано, што директно пренето, што по сведочењу других…

Глава прва

У кући Кавезића колико би мало слоге, толико би напетости и стрепње, коју узроковаше нико други до сама глава куће, господин Гаврил. Он осталима би терет као какав тег везан за ноге, којег се нису могли лишити, и који их је пратио свуда, као сенка, ма где пошли, макар само и у мислима. Стање би такво да се чак и за најмању ситницу пред њима јављаше његов лик, као каква утвара, која пречи, брани, и одлучује; али која се ипак морала поштовати; но то поштовање би готово болесно, у свом страху и својој навици.

А таква би готово свака наша кућа, само ето, за ретко коју се јавно знало, јер није лепо да се ”прича по вараши” и ”није лепо викати усред бела дана” зато што побогу, ”шта ће рећи свет?”, како знају да кажу наше жене, те би оне и у највећим мукама отрпеле и прећутале, само да галами што пре дође крај и да се ствар сврши што пре – а са њима, како буде биће. И водећи се тиме, наше жене својски су се трудиле да прикрију и најмање неприлике у своме дому. И јадне те исте наше жене, што заувек ћуте као погнуте до пода пред својим мужевима, због неког мира у кући, али тај мир, изгледа, никада није долазио… Све то чинило се ни због чега другог, неголи због тога шта ли ће свет да каже. Углед неукаљане ”куће за пример”, пред варошанкама ценио се више но ишта друго, и све би оне приложиле, и лажне осмехе окачилe о лица, само да таква и њихова остане… Просто, таквоме се вредновању, а на крају крајева – и животу – није могао назрети крај, јер они изабраше да живе по томе, сви скупа, и њима се то, рекло би се, увукло под кожу, те они по својим примерима учише истоме и најмлађе; оне које ће једног дана доћи на њихово место, и као по истом правилу живети.

Рекох већ да кућа Кавезића по том питању није била богзна каква; но, син Петар изјави у својим записима да је његов живот почео исувише рано, а каже живот, јер под тиме он разумеваше све оне недаће и несреће које произискују страсти других, мислећи на сувишну штету, на себе самог, јер није ли било довољно што су њих двоје, отац и мајка, сами себи стварали одвећ довољан терет и муку, већ направише и њега, да свему томе сведочи? И њих двоје, не могавши се суздрзжавати и изменити, допушташе себи да пред њим чине такве гадости, које њега изменише заувек, и које су у њему оставиле клицу сукоба… На рано детињство, каже, оне наизглед невине и срећне дане, у њега беше неколицина јаких осећања и сећања, које у каснијем животу никако није могао изговарити без дрхтаја грла. Она сећања и осећања која човек запамти и у души им да толики удео, не остављајући места за иједну другу, вредну памћења, успомену. Те он настани нарочито зверске и трауматичне догађаје у себе, који му искакаху пред очи у сликама, и нестајаше брзином трептаја, и сасвим неслућено, пусти да га они обликују, једном за свагда.

Наставиће се…
Аутор: Душан Бањеглав

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *